Претварање таланата у зараду – Свети Григорије Велики

„Јер као што човек полазећи дозва слуге своје и предаде им благо своје;

и једном, дакле, даде пет таланата, а другом два, а трећем један,

сваком према његовој моћи…“

(Матеј 25:14-30)

Читање овог Јеванђеља, драги моји, говори нам да ће онима, који су примили више дарова од других у овоме свету, бити суђено строжије од стране Творца. Јер, у складу са увећаним даровима, рачун који се захтева ће бити прецизнији; према томе, човек мора бити смиренији и користити своје дарове марљивије у служби Божијој, што више види себе задуженог…

Овде, дакле, имамо човека, који се спрема на пут. Позива своје слуге и дели им нешто таланата, да би они могли трговати са њима. Након дужег времена, враћа се да пита слуге за рачун о њиховом деловању. Он награђује оне кој су радили добро и задобили зараду, али осуђује лењог за увек.

Ко може бити овај човек, који се спрема на пут, него наш Искупитељ, Који се вазнео на Небеса у истом телу које је узео? Земља је прави дом тела, али оно путује, као што видимо, у стране земље, када се наш Искупитељ вазнео са њим на Небеса.

Овај човек, уочи свог пута, поверио је своја добра својим слугама, јер је оставио духовне дарове вернима, који верују у Њега.

Једном је дао пет таланата, другом два, а другом само један.

Постоји пет чула у телу; вид, слух, укус, додир и мирис; тако да пет таланата представљају дар пет чула: то јест, спољашње знање.

Дарови разумевања и делања, означени су са два таланта, а један талант представља само схватање.

Али онај који је добио пет таланата, задобио је још пет, јер има неких људи који, иако не могу схватити унутрашње и мистичке ствари, поред тога, својом жељом према Небеском дому, предају јасно учење свима које сретну, учење у погледу оних спољашњих ствари, које могу схватити.

Као што се сами уздржавају од хирова тела, ослобођени од окова земаљских ствари и од жеље за видљивим уживањима, тако ослобађају и друге.

Слично њима, постоје и неки, који као да су надарени са два таланта, који имају добро разумевање онога што се односи на разум и делање: они схватају суптилност унутрашњег живота, а споља чине чудеса. Када поучавају друге својим учењем и примером, они извлаче, као што видимо дуплу зараду од своје трговине.

Али, онај који је задобио само један таланат, идући својим путем, ископао је рупу у земљи и сакрио господарев новац. Сакрити сопствени талант у земљу, значи заузети ум који нам Бог дарује, само земаљским стварима, не тражећи духовну корист, никад не подизати срце изнад светских ствари…

Слушај реченицу која је упућена лењом слуги: „Узмите дакле од њега талант, и подајте оном што има десет таланата“ (Матеј 25:28)

Изгледало би природније дати талант, узет од недостојног слуге, ономе који је примио два таланта, пре него ономе који је примио пет, то јест, ономе који има мање, пре него ономе који има више.

Али као што смо рекли раније, под видом пет таланата, означени су пет чула, то јест, познање спољашњих ствари, док два таланта представљају разумевање и делање. Тако да онај, који има два таланта, има више од онога који је примио пет, јер је други, који је заслужио похвалу свог господара својом службом у спољашњим стварима која му је била дана, и даље био без дара разумевања.

Један талант који, дакле, представља разум, праведно је предан ономе који је добро пазио на своје спољашње одговорности. Ми видимо да се то догађа сваки дан у Цркви: многи који су верне слуге у спољашњим стварима, који стављају у корисну употребу спољашња добра, које им је милост Божија доделила, задобијају мистичко схватање које ствара такође и унутрашње просветљење.

Одмах након тога, чујемо реченицу, која је упућена човечанству уопште:

„Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му, а од оног који нема, и шта има узеће се од њега.“ (Матеј 25:29)

Даће се ономе који већ има и он ће изобиловати, јер свако ко има дар милостиње, прима друге дарове уз њега. Али онај који нема дар милостиње, изгубиће чак и оне дарове, које изгледа да има.

Тако да је неопходно, браћо, да милостиња буде побуда свих ваших дела. Истинска милост је љубити свог ближњег у Богу, и своје непријатеље Господа ради. Онај ко нема милости, губи све добро које је имао; лишен је таланта који му је предан и, по речима Самога Христа, бива бачен у таму најкрајњу.

Кажњавање онога, који је добровољно живео у унутрашњој тами јесте да буде предан тами спољашњој; тако и против своје воље мора трпети таму казне, јер је овде својом вољом уживао у слепилу своје страсти.

Треба да запазимо да лењивац није у потпуности лишен свог таланта. Не постоји ни један човек, који би заиста могао рећи: Нисам примио ниједан талант, па према томе не могу бити позван на одговорност.

Сви смо ми примили нешто, колико год мало, за које ћемо дати рачун. Човек је примио дар интелигенције, а са тим и дужност проповедања. Други је примио светско богатство, а са тим и обавезу да га користи добро. Други није примио ни разум, ни богатство, али је научио занат, којим зарађује за живот и сама та вештина ће му бити урачуната као талант. Четврти не поседује ништа од овога, али има шансу да буде пријатељ са неким богатим човеком, и ово пријатељство бива његов талант. Ако занемари да посредује код свог пријатеља у корист сиромашних, биће осуђен што је закопао свој талант.

… Судија ће, када буде дошао, захтевати од свакога од нас, у складу са даровима које нам је дао. Тако да би свако могао бити сигуран, да ће његов дар бити прихваћен, треба да стално размишља, са страхом, о даровима које је примио.

Јер је време, када ће се вратити Онај, Који је отишао, сада близу. Јер када је Он, рађајући се на овој земљи, отишао далеко од ње, то је као да је Он отишао на пут. Али ускоро ће се вратити да нас позове на подношење рачуна. Ако попустимо у добрим делима, осудиће нас теже, због оних таланата које нам је дао.

Мисли, дакле, о ономе што си примио, и пробај да имаш користи од њих. Никаква земаљска брига, не сме нас одвраћати од духовних дела, да не би, ако сакријемо талант који нам је дан, изазвали гнев Господа, Коме талант припада.