Како су нестали Срби римокатолици?!!!

Тo ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.

Постоје теме у српској историографији о којима се на неки начин ћути, а свако ко иоле познаје историју као науку зна да ћутање значи заборав, а заборав опет смрт у повесном смислу. Тако се рецимо годинама ћутало о Дракулићу, Пребиловцима, Старој и Новој Градишки, па и Мачви 1914. и небројеним другим личностима и догађајима. Разлог за ћутање је био чисто политичке природе, јер би соломонско решење на коме је почивао одређени поредак био у најмању руку доведен у питање.

Да је један део Срба још од средњег века био римокатоличке вероисповести, није никада негирано од стране научне јавности. Међутим када се међу јужнословенским римокатоличким становништвом Аустро-Угарске монархије појавио не мали број људи од интелектуалаца преко свештеника до занатлија који су себе сматрали Србима, своје Српство отворено истицали и услед свих недаћа које су их пратиле, много тога је добило другачији ток. Идеја југословенства је озбиљно доведена у питање, с обзиром на хрватске историографске и демографске тезе које су са њом биле прихваћене. Бити Србин па још римокатолик одговарало је само у прво време Ватикану, који је изабрао други начин за спровођење својих интереса на Балкану. Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај несвакидашњи покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи попут Меда Пуцића, Људевита Вуличевића, Антуна Фабриса, Марка Цара, Ива Ћипика, дон Јакова Групковића, и многих, многих других.

Покрет Срба католика први пут се организовано појавио на територији Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Српске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика српске кнежевине, те да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, ”агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права. Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба католика знао је чак деветнаест језика!), и како српска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су теорије ,,праваша” прихватљиве.

Римокатоличких Срба је било и у Славонији, Босни, Херцеговини, Боки, Војводини, али Далмација а најпре Дубровник и Цавтат су први организовано почели да, под утицајем слободарства суседних српских држава Србије и Црне Горе и саме оживе неке своје заборављене традиције (још 1364 писар дубровачки потписао се као ,,диак србски”).  Од тог тренутка почињу лицитације са бројем Срба, што нас прати све до данашњег дана. Тако је рецимо Франо Супило уредник ,,Црвене Хрватске”, првог прохрватског гласила у Дубровнику и околини, основаног тек 1893, тврдио да у Приморју има једва 100 Срба католика. Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика  у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника и католика процењује на 20-25 хиљада, док ће  још један српски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник” 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”. Занимљиво је да два Немца у Далмацији па и читавој јадранској обали до Истре уопште не налазе Хрвате, већ само Србе и Италијане. Њихова имена су Лудвиг Салватор, племић који је пропутовао цео Медитеран, а иза себе је оставио дело ,, Die Serben an der Adria”, објављено у периоду 1870-78 као етнолошка студија о ношњама, приморских Срба. Друго значајно дело је објављено на српском језику у Задру 1893. године под називом ,,О етнографији Далмације” из пера Хермана Бидермана, аустријског историчара и социолога. Што се Босне и Херцеговине тиче, Католичка енциклопедија на интернет адреси newadvent.org  и дан-данас наводи да су на тим просторима крајем 19. века живели скоро искључиво Срби. Ако ове чињенице упоредимо са данашњом ситуацијом, видећемо да се са бројкама на исти начин лицитира (било да је у питању Сребреница, број Срба на Косову или хрватско поимање етничког састава РСК 1991),  али и да понекад људи који не потичу са Балкана боље схватају балканску проблематику (Филип Корвин, Џаред Израел, Александар Дорин и многи други боље познају ситуацију у Сребреници од разних наших ,,миротвораца”).

Дубровник је свакако био један од центара Срба римокатолика, али у Дубровнику се и догодило оно што је за остатак српских градова тог доба, било незамисливо. Наиме, од како је укинута Дубровачка република, стари Дубровчани, а највише међу њима племство, престали су да формирају породице, тако да су многи умни људи тог доба остали без порода. На њихово место, вршено је насељавање становништва из других крајева, тако да данас потомака старих породица готово да и нема. Свака сличност са биолошком катастрофом која се свакодневно дешава Србима, сасвим је ,,случајна”.

Оно по чему су Срби римокатолици такође ,,предњачили” је и увођење латинице. Управо се међу њима по први пут међу Србима јавила латиница и то у прво време у верске и сврхе коресподенције, да би касније потиснула ћирилицу која је у Дубровнику дуго била баштињена. Да је ово тачно потврђује нам нико други до Вук Караџић, који у својој ,,Писменици” из 1814. године, јасно прави разлику између ћирилице, латинице којом се служе Срби римокатолици и латинице којом се служе Хрвати.

Када су после огромних жртава, 1918. коначно ослобођени западни и северни српски крајеви, да се помислити да је у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца, живот Срба римокатолика могао напокон мирно да се одвија. Но, у миру је чекала нова опасност – југословенство. Управо су Срби католици први осетили на својој кожи несрпски карактер ове творевине, јер су се готово сви од реда, сматрајући да су испунили своју историјску дужност, постали интегрални Југословени. Истина, југословенски оријентисаних Дубровчана и римокатолика је било и пре Првог светског рата (бискуп Мате Водопић, нпр.), али тек је од 1918, југославизам почео да узима већег маха, тако да је Срба римокатолика било све мање (чак је и у аустријско доба постојао јачи покрет него у време СХС), а Југословена и касније Хрвата све више. Узроци су двоструки: романтичарски занос који је захватио то становништво, а други можда и важнији – затварање очи Београда и остале српске јавности пред очигледном асимилацијом (Београд и тадашња ,,српска” елита су се бавили проблемима Хрвата на Истри и у Ријеци). Стање је постало неподношљиво када је мимо свих историјских и правних норми направљена бановина Хрватска и то тако да је од Зетске бановине, одузет читав простор од Боке до Неретве. Напади на све оно што би модерна хрватска историографија назвала ,,србочетничким” су постали свакодневница, а цела Југославија је о томе ћутала, једино се преко соколских гласника могло сазнати по нешто више. Тако су први пут, 13. марта 1940. отпуштени неподобни дубровачки поглавари, да би до 8. фебруара 1941. била отпуштена седамдесеторица неподобних чиновника, углавном чланова соколског удружења, да би укупна бројка отпуштених и из других сличних места (Цавтат, Конавли итд.) премашио три стотине. Паљена је имовина, људи су пребијани, а Београд је ћутао као и марта 2004.

Срби римокатолици би можда и издржали све притиске којима су били изложени, да нису били – римокатолици. Наиме, Ватикан је у складу са својим интересима играо крупну улогу у притисцима на Србе, а први су опет на својој кожи то осетили Срби католици, јер су од већине свештенства, били оптуживани за ,,великосрпску” пропаганду. Клерикализам је још у то време постао савезник хрватске политике, али веровали или не, постојали су и римокатолички свештеници попут дум Ивана Стојановића, дон Јакова Групковића и Антуна Казалија, који су отворено истицали своје национално опредељење и поред притисака који су трпели чак и од сабраће свештеника. Управо је парола ,,Брат је мио, ма које вјере био” и настала у оваквим околностима, јер су Срби и православне и римокатоличке вере одлично сарађивали кроз читаву другу половину 19. и прву деценију 20. века, док је у  добром делу Европе верски јаз и даље био присутан (а Срби су били и остали, потпуно парадоксално ксенофоби у очима многих Европљана). После наведених свештеника, углавном су долазили римокатолички фундаменталисти, који су више били политичари него пастири, па су тако и Срби римокатолици полако поклекли. Они који су дочекали Други светски рат и слом Југославије, похрваћени су, неки су попут Марка Цара, знаменитог и заборављеног књижевника прешли на Православље, а други попут Ђура Виловића и Људевита Вуличевића постали протестанти (постојала је чак и замисао да Срби римокатолици оснују своју протестантску цркву). Све у свему, духовна недореченост је и највише коштала Србе римокатолике постојања. Распети између српских обичаја и религије која их је често и силом приморавала да исказују свој национални идентитет, никако нису могли да опстану. Оно што је започето са њима, наставило се са НДХ, а и епилог смо добили последњих деценија.

На крају, једна појава која је можда најкарактеристичнија за Србе: ,, када је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена”. Ово се исто може рећи за покатоличене Србе, који су постали Хрвати. Тако рецимо још има православних Срба који се презивају Павелић (аутор ових редова лично познаје једног) као и ,,поглавник НДХ”, Шакић попут Динка Шакића, Лубурић попут Вјекослава-Макса команданта Јасеновца, Мајсторовић попут најпознатијег фратра-кољача, Рукавина попут Јоза и Јураја, Перковић попут Томпсона, а о Старчевићима и да не говоримо.

Срби римокатолици су свакако обележили једну епоху, а наш заборав је обележио нас. Између српске нације којој су припадали и римокатоличке цркве, постали су Хрвати или нестали. На нама је, да им се у нестанку не придружимо, да макар мало учимо на њиховим грешкама и да оставимо то будућим генерацијама у аманет. Великомученици јасеновачки нас посматрају.

Коришћена литература:

Ludwig Salvator – Die Serben an der Adria:

http://www.ludwigsalvator.com/digi/serben/serben.htm

О етнографији Далмације, Х. Бидерман 1893:

The Catholic Encyclopedia:

http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm

Срби католици – Светозар Борак, Нови Сад 1998.
Целокупна дела- Никола Томазео и Људевит Вуличевић, приредио Васа Стајић, Суботица, 1929.
Католички Срби – Лазо М. Костић, Српски културни клуб ,,Свети Сава” 1963.
О српском имену по западним крајевима нашега народа – Василије Ђерић, Београд 1914.
Срби католици на Приморју од уједињења до Априлског рата – Саша Недељковић
Зборник о Србима у Хрватској 1 – САНУ, 1989.
Српство Дубровника – Андреј Митровић, СКЗ 1992.

Извор: Четници.рс