“Источно партнерство” – ЕУ (не) сме да положи оружје
Немачки “Ди Велт” сматра да после украјинског одбијања да потпише уговор о асоцијацији, ЕУ не сме себи дозволити да изгуби поверење осталих држава “Источног партнерства”. ЕУ мора да на предстојећем самиту “Источног партнерства” у Виљнусу пошаље јасну политичку поруку Молдавији и Грузији. Риа Ленен, у белгијском дневнику “Де стандард”, износи супротно гледиште да је “Источно партнерство” само погоршало ствари.
Немачки “Ди Велт” сматра да после украјинског одбијања да потпише уговор о асоцијацији, ЕУ не сме себи дозволити да изгуби поверење осталих држава “Источног партнерства”. ЕУ мора да на предстојећем самиту “Источног партнерства” у Виљнусу пошаље јасну политичку поруку Молдавији и Грузији. Риа Ленен, у белгијском дневнику “Де стандард”, износи супротно гледиште да је “Источно партнерство” само погоршало ствари.
(Герхард Глаук, Ди Велт, Берлин, 27. 11. 2013)
Када су оно последњи пут демонстранти са толиким жаром махали звезданом заставом ЕУ? Беше ли то 1950-их година на немачко-француској граници? Или – 1989, током “сомотских” револуција све од Букурешта до Талина? Или данас, на демонстрацијама у Украјини (demonstration sin the Ukraine) или пре неколико недеља у Републици Молдови (in the Republic of Moldova)? Тамо је, бар, “Европа” још увек некакав симбол за наду. Да будемо јаснији: на првом месту наде у благостање, на другом у безбедност и на трећем у слободу; то су три животна услова која су драга свакоме.
Митинзи у Молдавији су одисали поверењем, док су протести у украјинским градовима били обележени тугом и гневом. У петак [28.11], на самиту у Литванији (summit in Lithuania) која сада председава Саветом ЕУ, размотриће се план чије је име (“Источно партнерство” – Eastern Partnership) до сада много више обећавало него што је стварно пружало. То је требало да буде пут који би државе Источне Европе приближавао Европској унији. Међутим, Русија је одмах почела да обесхрабрује ту идеју. Међу кавкаским републикама, ауторитарни Азербејџан, богат енергетским изворима, дистанцирао се од тог плана – а сада и Јерменија, која је веома зависна од Русије. То је учинила и Белорусија којом у ствари управља један диктатор.
ЕУ је са осталим трима државама – Украјином, Грузијом и Молдавијом – постигла договор о асоцијацији. Ти далекосежни документи уговарају правну хармонизацију (источних суседа са ЕУ), учвршћивање демократије и тржишне економије у њима – и на крају: обимнију слободну трговину и ниже царине. Па, може ли ико бити против тога? Ма, далеко од тога! Међутим, дошло је до потврђивања старог искуства: ни најврлији човек не може живети на миру уколико се то не допада његовом злом суседу.
Шаргарепе и мочуге Владимира Путина
Суседов просперитет, његова безбедност и слобода – то су последње ствари на свету које би се допале оном хегемону – Русији, која је ојачала под Владимиром Путином. У потрази за одгонетком, најједноставније би било упознати се са руском пословицом: ако су два сељака суседи, а један има краву, док је други нема – шта онај сиромашнији жели? Па – да крава богатијег комшије цркне. Русија жели да у залеђини свог дворишта спречи (Russia want stop revent) настајање другог модела владавине и друштвеног уређења, а да и не говоримо – о, каквог ли ужаса – чак још и настајања самопоузданог цивилног друштва. Током двају хитно сазваних састанака састанака са украјинским председником Јануковичем, Путин је очигледно витлао шаргарепом и мочугом. И, тако је ЕУ добила мућак у лице… Прошлог четвртка, Украјина – која је, узгред буди речено и највећа европска држава – изашла је из воза који се кретао ка асоцијацији са ЕУ.
Звучи парадоксално, али ЕУ ће ускоро морати да докаже да поседује способности да преузме политичку иницијативу према свом источном суседству – Молдавији и Грузији. Има ли ту места да ЕУ призна да је грешила? Обе те државе желе да на самиту у Виљнусу парафирају уговор, што би био први корак у правцу потписивања тог уговора. Политичари ЕУ, као нигде другде, играли су улогу бабица код рађања молдавске владе склоне Европској унији. Али, избори у ЕУ ће се одржати кроз шест месеци, а шест месеци после тога и избори у Молдавији, па ако се залет ЕУ заустави, ако Молдавци не добију јасан сигнал у облику безвизних путовања, на изборима у Молдавији би могли победити комунисти.
Замрзнути конфликти
Мора се признати: обе те државе пате од “замрзнутих” конфликата – Грузија услед тога што војска Русије још увек окупира трећину Грузије, а Молдавија због тога што Русија подржава сепаратисте који руководе својом “државом” на једном одсечку територије Молдавије. Али, не сме се дозволити да то заустави точак историје – јер, наравно, обе те државе могу бити стабилизоване и укључене у ЕУ. Данас се не ради о њиховом чланству, него само о трговини – о ономе што је важно и реално. Па, скоро да смо заборавили да је и Кипар – иначе члан ЕУ – подељен, и та подела скоро да је постала стално стање.
Шта је алтернатива? Зар да Русија поново изгради неку врсту Империје око својих граница? Истина, сада са знатним разликама у односу на ранији СССР. У ондашњој ситуацији, Москва је морала да републикама које су се граничиле са Европом подари стандард живота виши него што су га имали сами Руси – то је било ради очувања мира у пограничном појасу. Данас – ствари би биле другачије: нови сателити би требало да постану заостала зона сиромаштва и нестабилности одакле би у свет одлазили милиони илегалних радника да граде нове облакодере од Москве до Мадрида, док би њихове жене, остављене код кућа могле ускоро да баце избледеле заставе ЕУ у ђубре.
СУПРОТНО ГЛЕДИШТЕ
Де стандард: “Источно партнерство” само погоршава ствари
Риа Ленен
Риа Ленен (Ria Laenen) научник са Католичког унивезитета у Левену (Белгија), која се бави питањима Русије и Евроазије, пише у белгијском дневнику “Де стандард” (De Standaard), између осталог и ово: ”Будимо поштени: Нису само политички потези Москве, него и програми као што је `Источно партнерство` ти што су довели до овог геополитичког ратног стања”.
Коментаришући резултате председничких избора од октобра у Грузији, на којима је победио Гиорги Маргвелашвили (Giorgi Margvelashvili), она каже : “Свакако да ће се бескомпромисни прозападни пут Грузије какав смо познавали под Михаилом Сакашвилијем (Mikheil Saakachvili) прекинути – али, то не мора бити сасвим лоше. Уместо усредсређивања пажње само на асертивност Русије ради поновног стављања под своје скуте ранијих евроазијских земаља, важно је да схватимо да је крајње време да се редефинише порука коју ЕУ шаље тим земљама […] Да ли би их требало присиљавали на избор између Москве и Брисела? […] Избори у Грузији су јасно показали да њен народ жели да нормализује односе са својим великим суседом – Русијом […] Први корак који треба начинити је да признамо да и ЕУ има своје геополитичке интересе, или – још боље речено – своје гео-економске интересе у тим земљама. На првом месту због тога што продукују гас и нафту – као у случају Азербејџана – или што – као у случају Грузије – играју кључну улогу као земље транзита за њихове цевоводе.
Илустрације: Viktor Kazanevski
На енглески превео Anton Baer, посрбио Василије Клефтакис
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
