ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ МИЛАНА ГАВРИЛОВИЋА

УМЕСТО УВОДА
ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ МИЛАНА ГАВРИЛОВИЋА

Кад је крајем осамдесетих година прошлог века Алекса Гавриловић почео да пише књигу о животу и раду нашег оца, Милана Гавиловића, и позвао ме да сарађујем с њим у том подухвату, прихватила сам тај позив мада сам знала да та сарадња, ако се оствари, може бити и плодна и достојна нашег оца али ће свакако бити дуга и мукотрпна, јер је постојала једна велика разлика међу на двома.Он је био инжењер, електротехничар, а ја сам се бавила језиком и језицима; његов свет је  био свет чињеница проверених или бар проверљивих, свет бројки, свет измеривих величина и количина док је мој свет био свет речи не увек једнозначних. Он је био је чврсто решен да упозна читаоца с Миланом Гавриловићем не преко нас, аутора књиге, и остале деце Милана Гавриловића, већ преко самог Милана Гавриловића, кроз његов рад, кроз његове речи и кроз речи оних с којима је био директно или индиректно повезан својим радом. Ја сам била мишљења да је то добра, можда чак и племенита идеја али тешко остварива. Ако би се случајно десило да је остваримо, то би само могло да буде на штету правог Милана Гавриловића. Ипак смо решили да покушамо.
Кад су наши пријатељи, који су познавали наше родитеље, чули да спремамо књигу о њему, њихова је прва реакција била: немојте заборавити своју мајку. Свакако би било незамисливо писати књигу о Милану Гавриловићу а да у њој није, не живи, не дише, не делује Јелена Гавриловић. Али како? С обзиром да се књига махом састоји од званичних докумената, телеграма шифрованих и нешифрованих, поверљивих и строго поверљивих, од извештаја и коментара на извештаје, од писама већином званичне и, врло ретко, приватне природе, од монографија и чланака, већином објављених али и не објављених, како ту уклопити жену без које би живот и рад Милана Гавриловића били свакако исто тако интересантни и важни као што јесу били, али сасвим друкчији него што су били? Очигледно, никако.

Прва нам је мисао била да уз књигу дамо само кратку хронологију важних датума у животу Милана Гавриловића. То смо учинили. И тако смо успели да сведемо један дуг живот – дуг 93 године, пун, богат, плодан, увек динамичан, понекад драматичан  – на једну страну штампаног текста. Где је ту човек Милан Гавриловић, а камо ли Јелена Гавриловић, коју никако не бисмо смели да заборавимо – по мишљењу и савету оних који су познавали наше родитељ? Очигледно нигде.

Можда је Алекса Гавриловић био у праву кад је говорио да не би требало да деца пишу биографије својих очева јер то не могу да ураде објективно и како треба. Можда ми нисмо способни то да урадимо као што треба. Али неувереност у нашу способност не ослобађа нас обавезе да то учинимо, јер ко ће ако не ми? Зато сам предложила да уместо увода овде дамо наша сећања на родитеље, на живот Милана и Јелене Гавриловић, и на наш живот с њима.

Када смо 4. јануара 1976. године, после погреба нашег оца и даће у манастирској трпезарији у Либертивилу кренули колима назад на источну обалу Сједињених Америчких Држава, видели смо да гробари тек почињу да закопавају Татин гроб, јер су и они били на даћи. Зауставили смо кола и сви смо се вратили на гроб. Узели смо лопате од гробара и сами смо покрили земљом Татин сандук и затрпали раку. Вратили смо лопате гробарима, захвалили им се и пошли назад у кола скоро радосни. У колима смо почели да рецитујемо — хорски, по старом породичном обичају — Змајеве Светле гробове. И били смо радосни, и било нам је светло на души јер нам се свима чинило да смо сада урадили за оца све што смо могли. Али нисмо. Тек ако се неким чудом Господњим успешно заврши Алексин подухват моћи ћемо да кажемо да смо све учинили што смо могли.  Подухват јесте Алексин, али смо сви на један или други начин, у вишој или мањој али подједнако важној мери учествовали у његовом остварењу.

ПОЧЕЦИ — Порекло и  детињство

Негде у првој половини 19. века два брата су пребегли у Војводину из Херцеговине, из једног села близу Поповог Поља. О једном се ништа даље не зна, други се запослио код неког крчмара у Вршцу. Крчмар је имао ћерку јединицу. Отац је пристао да се двоје младих венчају под условом да младић прими крчмарево презиме и крсну славу, Св. Николу. То је био деда Милана Гавриловића.

            Миланов отац, Урош Гавриловић, школовао се у Будимпешти и Бечу. Дипломирао је права и постао адвокат у Вршцу. Оженио се ћерком градоначелника Вршца, Агницом Васић. Урош, сада већ адвокат у Вршцу, одазвао се позиву српске владе која је звала образоване Србе у Аустро-Угарској да дођу у Србију и повећају број српске интелигенције. Урошу, као и свим Србима из Аустро-Угарске Београд је много обећавао и ништа није дао сем могућности да раде. Тако је Урош напустио Вршац где је врло добро радио, захваљујући својим способностима али и везама своје жене, и стигао у Београд где је морао да почне све из почетка и где никог није знао.

Милан је рођен у Београду 6. децембра (24. новембра по старом календару) 1882. Имао је шест старијих сестара од којих су две умрле у раном детињству и једног млађег брата Ивана. Катинка и Даринка су завршиле учитељску школу, тадашњу највишу школу за жене. Нада и Олга су биле међу првима да заврше Високу школу шта имје дало могућност да се запосле као  наставнице гимназије. Олга је у два маха била у Греноблу и Паризу на постдипломским курсевима из биологије и геологије. У породици Гавриловић чувају се две мале свеске са Олгиним белешкама на француском, немачком и српском језику. У једној од тих свезака на првој страни стоји цитат Жила Симона (Jules Simon): Lepeuplequialesmeilleures  écolesestlepremierpeuple. S’ilnel’estaujourd’hui, illeserademain. [Народ који има најбоље школе први је народ. Ако то није данас биће сутра.] Ово наводимо само да би показали колико се школа ценилa у тој породици.

Када су старије ћерке завршиле школу, како су нам много касније причали отац и тетке, нарочито Тетка-Даринка и Тетка-Олга, Урош је имао три избора. Могао је да покуша да преко веза изради да му ћерке добију запослење у Београду, што би било врло тешко јер се очекивало од учитељица основне школе и наставница гимназије да почну своју каријеру у унутрашњости. Могао је да их пусти да оду саме у унутрашњост где су потребе и иначе биле веће него у Београду или да их задржи код куће док се не удаду кад се укаже прилика. Да се служи везама Урош није хтео; да пусти младе девојке саме у свет није смео; трећи избор је некако сам по себи отпао, “јер се народу морало служити”. Тако је Урош нашао четврто решење. По други пут у свом животу затворио је адвокатску канцеларију, овог пута у престоници, и отишао у Књажевац да би био близу старијим ћеркама које су се запослиле као учитељице у источној Србији. Тамо је поново отворио адвокатску канцеларију. Тако је дошло до тога да је Милан Гавриловић завршио основну школу и гимназију у источној Србији и увек је говорио да је одрастао на Тимоку. Једно време је ишао у основну школу у Сокобањи куда су га родитељи послали да би Катинка, која је била добила место у сокобањској основној школи, “имала мушку главу у кући“ — по тетка-Даринким речима.

Пошто књажевачка гимназија није имала више разреде, Милан је почео вишу гимназију у Нишу. На његову  молбу, отац га је преместио у Зајечарску гимназију где је матурирао. Гимназија му је добро ишла, нарочито математика. Његов професор математике послао је једном стручном листу у Бечу Миланово необично решење једног проблема и оно је било објављено. Тако да први објављен рад Милана Гавриловића није био о државном уређењу, о политици или дипломатији већ о једном математичком проблему.

Милан се радо сећао свог детињства у Источној Србији: пецања риба које су пекли на камену усијаном у ватри; хватања змија и јежева које су исто тако пекли и јели. Сећао се и јахања циганских коња. Причао је деци да су цигански коњи били “равâн-коњи”. Нису ходали као обични коњи већ су “равâнили”, тј. кретали су истовремено леву задњу и леву предњу ногу па онда десну задњу и десну предњу, што је било угодније на дужим путовањима јер је било мање трескања. Коње су обучавали тако што су им везивали леву предњу ногу за леву задњу и десну предњу за десну задњу ногу. Цигани су плаћали Милану по пару да их јаши тако везаних ногу док се коњи не навикну. То му је била прва зарада, а видећемо касније да је зарађивао на разне начине.

Јелена се родила у Београду 12. јуна 1895. у кући свога деде, београдског адвоката Алексе (Аце) Новаковића, јер је њена мајка Косара напустила свог мужа, Војислава Цинцар-Јанковића, још пре Јелениног рођења. Кад је Јелена била сасвим мала, њена дадиља се удала и на њено место дошла је друга. Та нова дадиља, која није познавала Јелену од рођења и није знала да је Мама била рођена с десним жглавком мало већим од левог, примети ту разлику и одмах пријави то Јелениној мајци и баби. Пошто ни оне нису знале за ту мамину урођену ману одмах позову лекара. Није јасно на основу чега је лекар решио да је у питању туберкулоза костију, с обзиром да никаквих других симптома није било, али ипак постави ту дијагнозу и каже да нога мора да се метне у гипс. Породица не прихвати дијагнозу, и наша баба, коју смо сви звали Буба (кратко у, као буба-мара) одведе маму у Беч који се тада сматрао медицинском меком. Мада је био пронађен године 1895, године маминог рођења, рентген још није био у општој употреби кад је мама први пут дошла у Беч, и бечки лекари, нажалост, потврде дијагнозу тберкулозе и ставе мамину десну ногу у гипс. Мама је годинама ишла редовно у Беч да јој се меће нов гипс пошто је, на срећу, десна нога продужила да расте, мада спорије од леве. Тако је дошао тренутак кад је рентген постао уобичајено дијагностичко средство и кад се испоставило да Мама није никад боловала од туберкулозе. Али, кад су приликом тог прегледа скинули гипс, мишићи мамине ноге су били до те мере атрофирани да Мама није могла да сама исправи  ногу а камо ли да стане на њу. Лекари су решили да је потребна ампутација. Буба је рекла да не може ту одлуку да донесе сама и да мора да се врати у Београд. Лекари су ставили мамину ногу у шине, што је било велико побољшање у односу на гипс јер је с њима Мама могла да се креће мање више нормално.

            У Београду поред породице и породичног лекара на консултацијама је присуствовала и кума-Јелена, жена кум –Јоце, генерала Јована Атанацковића, који се помињу ниже. То је била врло одлучна и строга жена које су се сви прибојавали. Она реши да ампутација не долази у обзир и да ће Лела, како су Маму звали, отићи с њом у Брестовачку бању на лечење. По маминим речима Брестовачка бања је у то време била потпуно неразвијена и није била ништа више од једног блатишта опкољеног даскама. Ту су долазиле махом сељанке из окружних села и то већином жене нероткиње. После неколико дана, Мама је могла да исправи ногу; после десет дана могла је и да се ослони на ту ногу. После две недеље Мама је проходала и тријумфално се вратила у Београд с кума-Јеленом и то без шина. Да је на томе остало било би дивно. Међутим, почеле су приче, односно олајавања: “Па како то да се дете лечи блатом”? “У блатишту за сељанке нероткиње”! И Мама се поново нађе у Бечу где су лекари били врло изненађени и задовољни али ипак реше да “тој напаћеној нози” треба пружити неку помоћ и врате ногу у шине. Кад се Мама у својој тринаестој години први пут заљуби, “самоиницијативно” је бацила шине и изјавила породици да је ништа више неће натерати да их поново стави и да код лекара више неће ићи.

            Мама је научила да јаши пре него што је проходала. С обзиром да јој је нога била у гипсу, а она исувише мала за штаке, свуда су је возали у инвалидским колицима. Дедалаца, како је Мама звала свог деда с мајчине стране, није могао да види та колица. Поручио је из Енглеске женско седло и купио Мами магарца на коме је Мама јахала по целом Топчидерском Брду. Магарац је признавао само Маму као јахача. Причала нам је да је Дедалаца нудио златник сваком од послуге, укључујући и свог коњушара, ако се одржи на магарцу до Звезде. Нико тај златник није добио.

            Због те своје ноге, Јелена никад није ишла у школу. Учила се код куће. Мага Магазиновић је била једна од њених наставница. Јелена је не само била врло интелигентна већ и врло образована, начитана и културна жена која никад није прежалила што није ишла у школу. Поред све своје образованости и самоуверености – а била је врло самоуверена и свесна своје вредности – осећала је увек да није равна људима универзитетског образовања и помало им је завидела.

МЛАДОСТ И ШКОЛА

Милан Гавриловић је учествовао у дoгађајима који су водили стварању Краљевине Југославије и борио се за њен опстанак све до њеног нестанка. Још као студент почетком 20. века учествује у политичком  животу Срба. Ослободити Србе од турског јарма, сакупити Србе у једну државу, били су циљеви већине српских интелектуалаца. Наравно, постојала су разна мишљења на који начин то постићи. Како је Гавриловић често причао породици, 1902-3. студенти су били подељени у главном на две групе: на оне који су били мишљења да се ти циљеви само ратом могу постићи и на оне који су били против рата. Гавриловић је припадао првој групи. Основао је студентско друштво “Ослобођење”, био је уредник листа истог имена и био је међу студентима који су били четнички добровољци у јужној Србији и Македонији. Радио је и као дописник за београдске новине Дневни листи   Одјек.

После демонстрација марта 1902. против Сената (који је тада заседао у Великој школи) и Пашића, студенти су изјавили да док Сенат заседа у Великој школи они неће посећивати предавања. “Због неодлажења на предавања великошколци су били предани академском суду. Њих 170 искључено је из школе на пола године, 16 на годину дана, један за свагда”.[1] Један од шеснаесторице био је Милан Гавриловић.

Године 1905, са неколицином других студената, иде у јужну Србију, у четнике и учествује у бици на Челопеку.[2] У тој бици је и рањен. Много година касније описао је своје сећање на те дане.[3]

Пошто је дипломирао права у Београду 1905. провео је годину дана радећи у Београду где год је могао да се запосли. Зна се да је неко време радио у једној апотеци. Деци је причао да је чак свирао виолину у неком оркестру. То међутим није дуго трајало јер уопште није имао слуха и морао је перорезом да уреже белеге на врату виолине да би знао где прстима да притиска жице за поједине ноте.

Године 1907. одлази у Париз на докторске студије. Две године је имао државну стипендију, после тога су га издржавале старије сестре. Од оца није хтео да прима помоћ јер се у то доба нису политички слагали. Државну стипендију је добио јер је захваљујући њему Француска најзад признала српску матуру и универзитет. Деци је причао како је до тога дошло.

Кад је стигао у Париз, одсео је у једном малом пансиону по савету неких Срба који су живели и радили у Паризу. Убрзо после доласка отишао је да се јави српском посланику, као што је био ред. Посланик му каже да је штета што је долазио јер му неће бити могуће да се упише на Париски универзитет. Он, посланик, труди се безуспешно већ годинама преко разговора с Министром спољних послове да убеди Француску да призна наше школе. Гавриловић тада реши да иде у Немачку која је признавала наше дипломе. То вече, кад је газдарица пансиона дошло у његову собу да га позове на вечеру, затекла га је како се пакује. Зашто? Он јој објасни и каже јој да колико је то штета за њега, толико је и за Француску.

“Како то?”

“Ниједна земља није толико богата и јака да може да јој буде свеједно колико пријатеља има у свету. Пријатељства се праве у школи. То је златно доба. Тога се доба људи најрадије сећају доцније у животу. Странац који студира у Француској враћа се у своју земљу као пријатељ Француза. Ја сада идем у Немачку. Можда ћу се вратити у Србију као пријатељ Немаца.”

Газдарица га је замолила да јој дâ само недељу дана.

“Шта мислите да можете да учините за мене?”

“Могу да говорим с мојим народним послаником.”

“Сваке године српски посланик у Паризу разговара о том предмету с вашим Министром спољних послова. И увек без успеха. Зашто мислите да ћете ви имати више успеха од њега.”

 “Зато што министар спољних послова није чуо вас, а мој ће посланик да вас чује кроз моја уста.”

После недеље дана, газдарица пансиона је обавестила Гавриловића да јој је посланик рекао: “Dites à votre jeune protégé qu’il a obtenu tout ce qu’il a voulu.” (Реците свом младом штићенику да је добио све што је желео.)

Остао је само један проблем. Француска је признала Гавриловићу (и после њега свим српским студентима) матуру и универзитет али је тражила да он плати све таксе на све испите, од матуре до дипломског, које би морао да плати да је те испите полагао у Француској као француски студент. Гавриловић није имао те паре. Међутим, српски посланик у Паризу је био толико срећан што се питање српских диплома коначно решило да је узео на себе да среди не само да држава плати све таксе већ и да Гавриловић добије државну стипендију.

Гавриловић је у Паризу често био гладан. Деци је причао како је једном видео на решеткама од канализације парче хлеба сво расквашено од кише. Дуго је гледао то парче расквашеног хлеба и питао се да ли да га дигне и поједе, или да сачека до сутра, јер ће сутра можда бити боље. И сачекао је, и било је боље. “Никад не треба журити с важним одлукама”, говорио је деци.

Мада се није лично познавао с Драгутином Димитријевићем-Аписом овај га је позвао да се врати из Париза и да се прими за уредника листа Пијемонт који је требало да покрену с новчаном помоћи од престолонаследника Александра. Наш отац одбија да напусти докторске студије и докторира 1911. Теза Држава и право (L’État et le droit), добија француску државну награду. У тези је тврдио, што је било против тадашње праксе чак и у слободарској Француској, да појединац пред законом има иста права као и држава, осим у малом броју случајева када је безбедност државе неоспорно у питању.

Причао је деци о узбудљивој одбрани тезе и о ономе шта је претходило одбрани. Кад је Гавриловић отишао код директора тезе да види да ли је одобрио тезу овај га је дочекао с великим одушевљењем. У том одушевљењу почео је да прича о томе које ће колеге позвати да буду у комисији пред којом Гавриловић треба да брани тезу. Поменуо је једног професора познатог по зверској строгости и рекао је са очигледним задовољством: “Његово је мишљење сасвим супротно од вашег. Сасвим супротно. Биће врло занимљива одбрана.” У превеликом одушевљењу заборавио је да стави свој потпис на тезу. Гавриловић је мора да га подсети. “Да ли то значи да ћете потписати?” “Да ли ћу потписати? Шта? А, па наравно, наравно”. Узео је тезу и ставио свој нечитљив потпис испод оних пет речи о којима сваки кандидат сања: “Vu et bon à imprimer.” (Прегледано и одобрено за штампање).

Одбрана је била као и увек у Француској јавна и галерија је била пуна Срба који су дошли да виде једног од својих. Чланови комисије дају своје гласове за или против тиме што спуштају белу или црну куглицу у ћасу која стоји на столу између њих и кандидата. Један од чланова комисије је био познат по томе што како седне за сто узме у руку црну куглицу. Током целе одбране држи руку с црном куглицом у приправности. Питање је не да ли ће, већ када ће отворити руку и пустити да црна куглица падне у ћасу. Кад је на крају одбране тај професор спустио руку на сто, оставио црну куглицу узео белу и спутио је у ћасу, галерија је полудела. После годину дана, Гавриловић се вратио у Париз да прими француску државну награду за тезу и том приликом је чуо како је на церемонији објављено свим присутним да је те године, нажалост, само једна теза била достојна награде и то не теза једног Француза већ једног странца.

Исте године почиње да ради у политичком одељењу Министарства спољних послова, “као дијурниста”. Прилази покрету “Слобода или смрт”, али га убрзо напушта. Пред формалну објаву Балканског рата ступа опет у четнике[4].

Кад га је угледао међ четницима у ослобођеном Скопљу, председник владе Пашић наређује му да се одмах врати у Београд речима “Ти си нам потребан жив”. Убрзо после тога постаје један од Пашићевих секретара. Још у рангу писара  иде у Букурешт као секретар српске делегације на мировној конференцији после Балканских ратова.

ПОЗНАНСТВО С ЈЕЛЕНОМ ЦИНЦАР-ЈАНКОВИЋ,

РАТ, ЕМИГРАЦИЈА, ПОЛИТИКА

После повратка из Македоније, Гавриловић је упознао Јелену Цинцар-Јанковић или Лелу Генчић, како су је у Београду звали по њеном очуху Ђорђу Генчићу. Милан и Јелена су се упознали захваљујући дубровачком писцу Иву Војновићу који је приликом својих посета Београду био чест гост у кући адвоката Алексе-Аце Новаковића, оца Косаре Генчић. Када је Војновић почео да пише позоришни комад Лазарево Васкрсење хтео је да разговора с неким ко би могао да га упозна не само са случајем Лазара Кујунџића већ уопште са атмосфером која је владала онда међу четницима. Тако је једног дана марта месеца 1913, распитавши се у Министарству спољних послова ко би могао да дâ потребна обавештења о четницима у Јужној Србији, Марко Мурат,[5] добар пријатељ Косаре Генчић, довео Милана Гавриловића на разговор са Ивом Војновићем у Новаковићев виноград на Топчидерском Брду. Ту је Гавриловић упознао Јелену Цинцар-Јанковић и с њом се венчао у Бечу у јуну 1914.

За време Првог светског рата Гавриловић се повлачи са владом у Ниш  и с њом прелази преко Албаније у Грчку. У Нишу је рођен његов први син Слободан који ће умрети 1916. на Крфу. Једног дана у Нишу за време седнице владе, позвали су Гавриловића и дали му да откуца[6] извештај о ставу владе по питању уједињења Јужних Словена. Гавриловић је приметио да се у извештају говори само о уједињењу Срба и Хрвата. О Словенцима ни помена. Гавриловић се враћа у собу где је седница била у току и шапне Пашићу на уво да се нигде не помињу Словенци. Извештај је био сходно измењен.

Године 1916. постављен је за секретара посланства у Лондону, где му је једна од дужности била и да се стара о Принцу Ђорђу кога је често касније у животу спомињао са пуно топлине и о коме је причао деци интересантне приче са пуно симпатија и поштовања за његову велику храброст, поштење и љубав према народу. Из Лондона је 1918. упућен у Атину на место  отправника послова. Године 1919. постаје директор Политичког одељења Министарства спољних послова, али део времена проводи на раду у Одељењу за Извршење Међународних уговора[7]. Марта 1922. постављен је за саветника посланства у Берлину, а јула исте године за саветника посланства у Риму[8].

Из писма београдског адвоката Алексе Новаковића, деде Јелене Гавриловић, послатог из Београда у Атину децембра 1918, види се да је Гавриловић већ тада помишљао да напусти државну службу. Одломак из писма писаног 20. и 25. децембра 1918. године, А. Новаковића Милану Гавриловићу:

…Још имам да ти нешто речем о напомени у писму твоме о твојој оставки: ја против тога абсолутно ништа не би имао нити хоћу да се мешам у твоје ствари јер налазим да си довољно паметан да се сам опредељујеш, али ако би хтео бар у неколико да се користиш мојим искуством, ево у кратко моје мишљење: Државна служба, то су ти ћорава посла сто година деведесет гроша, то је са материјалног гледишта, али ко ужива у слави и господству за њега је добро нарочито ако воле политику.  Но ово зависи од својстава и околности.  Према овоме како те ја ценим подпуно би могао остати у служби бићеш ускоро посланик а материјално си осигуран, да се зато не бринеш.

Али има и ово своји незгода, тешко је кад човек мора да слуша горег од себе, то је то што се ја никад нисам хтео примати службе а међутим ако баш хоћеш да тераш политику можеш покренути лист или бити адвокат.

Но ако си сит политике онда буди чисто адвокат и само тај посао гледај.  Зарада ће бити добра. Или шта би још најкорисније било то  је данас трговина.

Гледам шта раде ови моји електричари што га кошта 1 продаје по 12 и тако иде све уопште и још дуго ће ићи. Рецимо н.п. како си био у Лондону да си помоћу Чеде ангажовао неке куће рецимо за електричне ствари или пољопривредне алате или ма шта друго у комисион или на ма који начин ма и са гаранцијом наше имовине како би се сјајно зарађивало.

У осталом сада има 300 комбинација за рад јер у Србији нема ништа а и рудник[9] је ту.

Дакле можеш без бриге дати оставку. Пофторавам: уради како за најбоље знаш. Кућа ти је на најбољем месту  за адвокатуру а за трговину имаш два дућана и услови су остали сви ту и за једно и за друго.

Кућа која се у писму помиње, налази се на Теразијама. Новаковић је умро 1920. Кућу је оставио својој ћерци Косари, а ова ју је оставила 1940. године својој ћерци Јелени.

Као што смо већ рекли, Гавриловић је одрастао и Књажевцу, Нишу и Зајечару — све недалеко од села и сељака. Четовао је по селима, видео је страдање сељака у Балканском и у Првом светском рату. У нашој породици дуго се чувала једна фотографија из 1914. или 15. године која је сада, нажалост, изгубљена. На фотографији се виде Никола Пашић и мало иза њега Милан Гавриловић, с једне стране, а с друге, сељак и сељанка и мало иза њих њихов син. На полеђини Гавриловић је написао “Дошли су да моле да се овај последњи син ослободи обавезе да иде у рат у коме су им већ погинули сви остали синови. Молба одбијена”.

 И следећи догађај је сигурно допринео његовој одлуци да напусти дипломацију и државну службу.

            “У моме службовању, десило се два пута да сам морао наредбу да не извршим. За време док сам био саветник посланства у Берлину 1920, Немци су били обавезни по уговору да надокнаде и у живој стоци губитке које су нанели за време окупације. Једног дана се појаве код мене два приватна наша грађанина и кажу  ми у чије име долазе, и да су купили ту стоку од наше државе и да посланство тражи од немачке владе да њима преда ту стоку чим пређе швајцарску границу. Ја сам их саслушао мирно и рекао сам им да ће их посланство обавестити о одлуци. Мој је шеф био отправник послова покојни Винтровић. Ја сам му одмах реферисао. Пошто сам ја био одређен да се бавим питањем репарација, питао ме је шта ја мислим. Рекао сам му да сам против тога и дао му као разлог ово:  Немачка влада може то да употреби као разлог да обустави свако даље слање стоке у нашу земљу.  Може, и природно је да каже да нашим сељацима није више потребна накнада у живој стоци, јер ето и држава продаје приватно стоку у Швајцарску. Винтровић се одмах сложио са мном. Такав је телеграм отишао влади у Београд. Отуда сам добио наредбу да учиним оно што су они трговци тражили. Одговорио сам одмах да не могу тај налог да извршим. На то сам добио од мога колеге директора политичког одељења, г. Велизара Јанковића, шифрован телеграм за мене лично. У њему ми каже: ‘Молим те изабери које год друго место у иностранству. У Берлину не можеш више остати. Много поздрава, твој  …’.  Изабрао сам Рим и одмах сам био упућен тамо на службу”.[10]

Поменули смо да је као студент Гавриловић уређивао студентски лист Ослобођење и  да је у исто доба био и дописник београдсог Дневног листа.  После Првог светског рата продужио је са својим новинарством. Од фебруара 1921. до одласка у Берлин марта 1922. писао је рубрику “Унутрашња политика” под псеудонимом „Привремени“ у Српском књижевном гласнику.[11] У исто доба је повремено писао уводне чланке за Политику. Јуна месеца 1923. године је пензионисан по својој молби[12] и на позив Слободана Рибникара ступио у Политику. 

Рад Милана Гавриловића у Политици је подробно изложен у глави „Политички рад до убиства Краља Александра“ у још необјављеној књизи Алексе Гавриловића . Тамо је исто описан и његов излазак из Политике. Овде би само додали један детаљ. Влади Петра Живковића није било довољно да Милан Гавриловић оде из листа Политике. Требало га је уклонити уопште из политике, из политичког живота.  Зато му влада нуди положај Краљевског посланика у Берлину, што овај одбија да прими.

У Гавриловићевом винограду била је једна стара крушка позната не по свом воћу, јер више уопште није рађала, него по томе што су се код ње обављали сви важнији “приватни” разговори у породици. Кад би деца видела родитеље у разговору код старе крушке, нису им прилазила. Знала су да је нешто важно. Тако и после одбијања места посланика у Берлину, наш отац је одвео нашу  мајку на разговор код старе крушке. О томе нам је отац често причао. “Три пута ме је у животу ваша мајка изненадила. У ствари, није ме изненадила, јер сам тако нешто и очекивао од ње, али је превазишла сва моја очекивања брзином и спремношћу с којом је прихватила шта сам хтео да урадим.” Први пут је то било одмах после веридбе. Наш отац је замолио свог доброг друга Гуту Атанасијевића да иде да испроси девојку. После неколико дана враћа се Гута. Пита наш отгацга пита је ли испросио. Он каже да није јер је чуо да Јелена уопште није миражџика[13], као што се у Београду причало, и да је Алекса Новаковић, њен деда, пред банкротством. Гавриловић плане. “Одмах иди или ћу отићи сам а ти ми више ниси друг!” “Нисам знао да ли је тачно или не шта ми је Гута рекао али се одмах решим да тражим да ме Министарство пошаље на место које се у Министарству сматрало за најгоре и које је баш зато било врло добро плаћено. То је била Тирана”. Бринуло га је само то што је знао да је Мама навикла на све најбоље а да је живот у Тирани врло тежак. После просидбе јој каже да ће га Министарство највероватније послати у Тирану. Опише јој шта је по свој прилици чека у Тирани и пита је шта мисли. Њен одговор је био “Немам шта да мислим. Куд ти ту и ја.”

“Други пут”, причао је Гавриловић деци, “било је то онда кад су ми понудили Берлин и ја одбио”. Враћа се он кући и мисли како да објасни жени. Позове је да се прошетају до старе крушке. “Само сам успео да кажем ‘Понудили су ми Берлин’ кад она плане: ‘Побогу, Милане, ниси ваљда примио’ ”.

Трећи пут је то било кад је Гавриловић био постављен за посланика у Москви. Он је хтео да иде у Москву сам. Кад је рекао жени да је прихватио место посланика она му је одмах рекла да је то у реду  ако је то оно што он хоће, али да она сада не би пошла с њим. Није хтела да вади децу из школе и да их води у иностранство. А није хтела ни да их остави саме са бабом. Буба је је већ била болесна, мада то никад није признавала и мада су се сви – и породица и пријатељи – правили као да ништа не примећују. “Поведи Вукосаву”, рекла је Мама. “Она ће ти одлчно водити кућу и правиће ти друштво.” Та подударност у мишљењу о најважнијим одлукама и у најважнијим тренуцима њиховог заједничког живота било је оно што је Гавриловић највише ценио у својој жени, на чему јој је увек био захвалан и за шта јој је увек одавао признање.

Милан Гавриловић је отпутовао у Москву са својом најстаријом ћерком Вукосавом у јуну месецу 1940. Врло брзо после њиховог одласка умрла је наша баба и наша мајка је остала сама. Први пут у животу стварно сама, уколико жена која живи са четворо деце у кући у којој је увек било гостију може бити сама. Ипак, кад се узме у обзир да је увек живела с дедом, бабом, мајком  (и очухом, док их овај није оставио), да су све то биле врло одређене и јаке личности, јасно је да је њихово одсуство, услед смрти или одласка, било сталног било привременог, морало оставити огромну празнину у њеном животу коју деца и пријатељи нису могли брзо и лако да испуне. У исто време, појавиле су се нове обавезе у њеном животу за које није била спремна.

Јелену Гавриловић политика није интересовала. О политици је врло мало знала али је добро познавала политичке пријатеље свога мужа. Неке је веома волела, неке није могла да поднесе без обзира на страначку припадност. Њено незнање међународне политике је ишло до те мере да је једном за ручком у Винограду, за време бурног разговора о Хитлеру питала Гавриловићево кумче Мутимира Петковића[14]:

“Ко је тај Хитлер о коме сви говоре?”

“Кумо, то је онај убица у Паризу који је извршио масу крвавих убистава и о коме сада новине много пишу.”

Неколико дана касније, била је на ручку у Француском посланству где су опет сви говорили о Хитлеру и схватила је да не може да се ради о неком обичном убици, ма како крволочном.

Маму су интересовале друге ствари: историја, сликарство, вајарство књижевност, посебно поезија. Сва су деца морала да уче песме напамет. Давали смо представе за пријатеље или просто за себе саме. Сећам се нарочито Илићевог “Алхимичара” у коме је Алекса био Песник, Вукосава Алфонзо, Вукосавина другарица Вера Корницер[15] Арабела а ја Самрт. Јелена је била фантастичан редитељ. Сама она није читала песме баш нарочито добро, али је децу учила тако да су добијала награде за рецитације и петице за књижевност, односно српски језик.

Кад је после рата наш отац, који је већ био у Америци, нашао место у колеџу најмлађој ћерци Даринки, званој Соза. Мама се страшно бојала да ће Соза заборавити српски језик. Да би то спречила саставила je антологију песама – не само српских, ту има и Мирослава Крлеже, и Тина Ујевића, и Густава Крклеца и Ника Мирошевића-Сорга. Та Антологија од двеста-десет страна састављена је мање више по памћењу јер кад смо полазили из Винограда 1941. године у пртљагу није било места за књиге. Мама је сама била не само једна антологија песама, већ цела ризница српске књижевности и културе. Али се за политику није интересовала, мање више све до одласка њеног мужа у Москву.

 После одласка Милана Гавриловића из Политике, а нарочито после његове интернације у Врњцима, један добар део познаника, чак пријатеља и то блиских, престао је да долази у Виноград. Гавриловићеви су увек више примали него што су ишли у госте, осим, наравно на славе. С Гавриловићем на принудном боравку у Врњцима почиње нов живот породице Гавриловић.

Већ смо рекли да је влада покушавала свим средствима да натера Гавриловића да напусти политички живот. Један од начина је био да га примора да се сам повуче и потражи посао од кога би могао да живи он и његова већ многобројна породица. Својим одласком из Политике изгубио је врло добру плату и остала му је само пензија Министарства спољних послова која је била сасвим скромна. Његова ташта, Косара Новаковић је говорила да би та пензија можда била довољна да покрије разне казне и глобе које је плаћао скоро сваког месеца. Сећам се да је једног јутра дошао један човек у зеленој униформи[16] који је више личио на поштара него на полицајца, вероватно због велике торбе која му је висила о рамену. Дао је нашој Буби, неки документ. Она га је пажљиво прочитала, пружила му је свежањ новчаница и рекла: “Мило ми је што ипак правите разлику између говора мога зета и лавежа наших паса. Његова је казна трипут већа од њихових”. Изгледа да су пси опет лајали после једанаест сати увече, а тата је код “Руског Цара” или говорио за столом за којим је седело више људи него што je законом предвиђено или је случајно устао пре него што је затворио уста, a тим истим шестојануарским законом било je забрањено на јавним местима говорити стојећи. И једно и друго се сматрало за “одржавање збора” што је наравно било строго зaбрањено. Истина је да су казне за лавеж паса биле трипут мање Гавриловићевих, али су пси кршили закон много више него трипут чешће од Гавриловића.

Јелена и Милан Гавриловић су своје финансије решили тиме што је он њој уступио своју скромну пензију а она њему своје приходе које је она, у ствари њена мајка, вукла углавном од куће на Теразијама. Међутим то није увек решавало проблем. Сећам се посете једног другог човека у зеленој униформи.

То је било једном за време ручка. Очево место, у зачељу, било је тачно наспрам стаклених врата која су водила у полукружну просторију, звану стаклена тераса, из које су друга, опет стаклена, врата водила на степенице па у башту. У једном тренутку, отац, кога ни пре ни после тог случаја никад нисам видела ни врло љутитог а камо ли разјареног, скочио је са свог места, излетео на терасу, на којој се већ налазио човек у зеленој униформи, зграбио га за рамена, окренуо га ка башти и избацио као кофер у башту, вратио се на место и продужио да једе као да ништа није било.

Много година касније отац нам је причао како га је влада гонила преко Управе Фондова, која се онда налазила у згради данашњег Народног музеја у Београду. У то доба у Југославији цео се платни промет, укључујући плаћање пореза на некретнину, обављао готовинским путем. Чекова уопште није било. Наравно, увек се издавала признаница за свако плаћање. Али за Милана и Јелену Гавриловић признанице нису биле нешто што је требало чувати и за које је требало увек знати где се налазе. Уопште новац није спадао у категорије ствари или појмова којима се поклања дужна пажња. Тако га је Управа Фондова повремено оптуживала да није платио порез за годину дана, понекад и две. То су биле огромне суме које је требало платити одмах и то у готовом новцу. “Ко има такве паре при себи? А ако не платиш одмах, оде ти кућа на добош! Томе су се они и надали, да нећу стићи да скупим паре од пријатеља. Једном, кад сам однео паре да платим, а увек сам плаћао самом Управнику, овај се нагне преко свог писаћег стола да ми пружи признаницу и шапатом ми каже ‘Господине докторе, трипут сте већ платили за овај рок’. Једном су ми чак послали финанса у кућу да попише ствари. Тако ти је то онда било”. То нам је причао отац. Овде морам да кажем да држава није крала. Та плаћања која смо вршили по два-три пута, Управа фондова нам је после враћала уз извињење да је направљена књиговдствена грешка. Намера влади није била да нас покраде већ само да натера оца да се бави било каквим послом, само не политиком.

Други случај, неизбрисиво мада магловито урезан у мом памћењу, је Мамино запалење плућа и одбијање санаторијума “Врачара” да је прими док се не плати унапред њено лечење и боравак у санаторијуму. Наравно, ја као дете од неких 6 или 8 година нисам видела маму како лежи на носилима на тротуару пред “Врачаром” и како се др Секулић објашњава са особљем санаторијума. Али сам заједно с Бубом и другом децом слушала како су нам др Секулић, научно прецизно, и Густав Крклец, песнички сликовито, безброј пута описивали носила на тротуару, Маму у бунилу и срамотно понашање управе санаторијума “Врачара”. Крклец је одмах телефонирао Милану Гролу и г. Грол нас је и овог пута, као што је то радио много, много пута, извукао из тешке ситуације.

Истина је да смо ми звали лични режим Краља Александра диктатуром. Истина је да је живот под тим режимом био тежак, понекад болан чак и за нас децу. Међутим, то се ни изблиза не може поредити са оним што се догађало тада у Совјетском Савезу, или у Италији и Немачкој, ни са оним шта је Југославија доживела под Титом. Можда би требало наћи неку другу реч и не звати тај режим дитатуром. Можда би требало чак  изоставити из овог текста те догађаје које смо ми тако дубоко доживаљавали и који су за нас били неодвојиви од рада и личности нашег оца и нашег живота с њим. Можда би то требало учинити да се данас не би стварала погрешна слика доба које нам је дужност да верно прикажемо. Али нам је исто тако дужност да не изневеримо сопствену прошлост и сопствено искуство. Алекса се сећа предавања које му је отац одржао о неком жандаручије је понашање изазвало Алексино негодовање. То предавање је било, ако не исто, онда врло слично оном одржаном мени једног кишовитог дана када ме је Тата послао да одем до агента, који је вечно стајао преко пута наше велике капије, и да му кажем да му је мој отац поручио да иде у кујну да се склони од кише и да ће га он позвати кад буде кренуо у варош. Ја сам се узјогунила и рекла да нећу и рекла сам зашто нећу. Тата ми није рекао да морам да урадим оно што отац од мене тражи већ је почео стрпљиво да ми објашњава зашто нисам у праву:  да је агент државни чиновник коме је наређено да  врши свој посао или ће га изгубити; да није свако исте среће као он, наш отац, који ради посао који воли; да треба критиковати владу, режим а не бедног човека који стоји на улици док киша лије  да би исхранио своју породицу. И наравно ја сам отишла и послала агента у кујну. Тата нам је често причао да је имао договор са агентима који су га пратили. На пример, он је сваког дана ишао у канцеларију београдског адвоката Драгише Здравковића, члана Земљорадничког Савеза.[17] Пре него што уђе у зграду где се налазила Драгишина канцеларија, он лон и рекао агенту кад ће изићи. Агент је могао слободно да иде куд хоће својим послом – отац ће га сачекати ако закасни. Тако је понекад наш отац чекао на киши агенте који никад нису ни помишљали да би он могао да их превари.

Није ни чудо што су се у таквим околностима београђани уплашили и одлучили да се држе далеко од нас. Они који су хтели, они који су смели – а то су били већином чланови Удружене Опозиције – продужили су да долазе у Виноград, чини ми се чак и чешће него раније кад су долазили и други. Они други који су политички били на другој страни, а међу њима је било и људи нама врло блиских, као на пример Илија Шуменковић, венчани кум наших родитеља, престали су не само да долазе у нашу кћу већ и да нам се јављају на улици. А сад, кад је Гавриловић постављен за краљевског посланика у Москви ти некадашњи пријатељи су желели да нам се врате. Али како то извести ако не баш елегантно, онда бар на колико-толико пристојан начин? Бог им се смиловао: умрла је осара Новаковић, мајка Јелене Гавриловић, и цео Београд је дошао на њену сахрану.

За разлику од наше мајке, њена мајка се страсно интересовала политиком, и било је сасвим на свом месту да је њена сахрана била не само обред православне цркве већ и двострука политичка демонстрација. Прво, то је била политичка демонстрација коју су некадашњи отворени противници Милана Гавриловића сматрали најподеснијом чриликом у том тренутку да се солидаришу с њим. Друго, то је била спољнополитичка демонстрација.

Једва је прошло неколико тренутака од поласка поворке од наше куће ка Звезди, кад је започело гласно трубљење иза нас. То је био саветник Немачког посланства у Београду, Фајне, који је становао у вили Раде Пашића, тачно прекопута западног дела нашег имања. Поворка је продужила да се полако креће; Фајнеов шофер је продужио да помамно труби. Свештеник је отишао да преговара са Фајнеом који није хтео да преговара. Његов шофер је протерао кола кроз поворку сабијајући људе у живу ограду Ђурићевог имања и рушећи венце са погребних кола. И овог пута, као увек, у отвореним колима Фајне је седео сâм, у самој средини задњег седишта, са обе руке на дршци свог штапа, уштогљен, укочен, страшан и помало смешан.

После одласка њеног мужа у Москву и смрти њене мајке почиње ново поглавље у животу Јелене Гавриловић кад јој више није било могуће да се не бави политиком. Убрзо после Бубине сахране дошао је да нас посети војвода Дуле Димитријевић.[18] С њим је био један млад човек у наочарима са врло дебелим стаклом кога је војвода Дуле представио само као Антона. Када су се Мама и војвода Дуле упутили у башту и ја пошла за њима, војвода Дуле ме је зауставио и рекао: “Ти остани овде и припази на њега”. Шта то значи, “припази на њега”? Ваљда “буди пажљива, као добра домаћица, и забављај га”. То сам покушала да учиним – без успеха. Унезверено ме је гледао и на све моје покушаје да почнем разговор одмахивао је главом. Кад су се војвода Дуле и Мама вратили из баште, уместо да се с њима ту одмах опростимо, сели смо сви заједно у војводина кола и отишли на Топчидерску железничку станицу. Војвода Дуле је на перону предао Антона неком свом пријатељу и мама и ја смо се, по Дулетовом упутству, срдачно опростиле од њега и пољубиле га у оба образа не рекавши ни једну једину реч.

У колима на повратку кући Дуле ми је рекао: “С обзиром да га више никад нећеш видети могу да ти кажем ко је он. То је један од тројице младих Словенаца из Аустрије који су бацили у ваздух железничку пругу код Бренерског прелаза на граници између Аустрије и Италије. Знало се да тим путем Хитлер иде на састанак с Мусолинијем. На жалост, из сам Бог зна каквих разлога, Хитлеров воз је закаснио иначе би свакако погинуо. Само је Антон, чије име није Антон, успео да пребегне у Југославију и наша га полиција сада јури”.

После сам од Маме дознала да је војвода Дуле одмах после пада Пољске организовао читаву мрежу за спасавање нарочито Пољака а и осталих који су бежали из земаља под немачком окупацијом у нади да пређу у Грчку и ступе у савезничку војску. Није увек све ишло глатко и Антон нам се вратио с грчке границе и живео је код нас у Винограду све док га војвода Дуле није успешно пребацио у Грчку. Мислим да га је Алекса видео касније у Египту.

Рад са војводом Дулетом била је Мамина прва илегална акција. Друга је била њено учешће у илегалном раду који је Милош Тупањанин вршио у сарадњи са Британским посланством. Та акција се одвијала углавном у нашој кући из два разлога. Прво, наша кућа је била већа од Тупањанинове и, друго, ту је одувек свет долазио у свако доба дана, и нико не би могао да каже ко, када и зашто долази и куда одлази.

ЈЕЛЕНА ГАВРИЛОВИЋ У ЛОНДОНУ 1941 – 1959

            После 27. марта 1941. Мама је одлучила да пође с децом у Москву код тате. Још од самог татиног поласка у  Москву знали смо да су родитељи решили да ћемо идуће године сви провести летњи распуст с татом и Вукосавом. Алекса је остао у Београду јер је осећао да је рат неизбежан и хтео је да ступи у војску. План је  био да таксијем одемо до Солуна где би се укрцали у Сванетију, брод којимсмо Алекса а после њега и ја путовали у Одесу на путу за Москву. Путовали смо у два таксија. Један такси је возио Ристо Тркља, брат Лазара Тркље, секретара Земљорадничког савеза који је касније погинуо код Драже Михаиловића. Други возач је био Ристин пријатељ и мислим да се звао Трифун. С нама је пошла и породица Тупањанин без Милоша и његовог сина Браце (Вукосава) који су остали у Београду из истих разлога као и Алекса. Пошли смо из Београда 5. априла за Солун. Преноћили смо у Скопљу и напустили га рано ујутро следећег дана. Над нашим главама тутњали су бројни авиони. Задивљена и изненађена рекла сам наглас „Нисам знала да имо тако моћну авијацију.“  У том тренутку,  почеле су да се руше зграде око нас и свима је било јасно да та моћна авијација није наша, и сви наши планови су пали у воду.  Мени се чинило да је у истом тренутку сва наша моћ одлучивања нестала. Дошли смо до грчке границе где нас је Ристо предао грчким војним властима. Мада је било договорено да ће нас Ристо и његов колега довести до Солуна одакле нам је намера била да одемо Сванетијом  у Одесу, Ристо је рекао Мами да мора одмах да се врати у Београд, у војску. Што је било природно и на свом месту. Кад су нас наши возачи оставили, ми смо сви, чак и госпођа Тупањанин, уперили очи у Маму. Шта смо могли од ње да очекујемо? А очекивали смо све. Очекивали смо да нам се каже да ће све бити у реду, да знамо куда идемо, да се не треба ничега плашити јер ће се све добро свршити. Никоме није пало на памет да пре тог тренуткта ова жена никад у животу није била сама и само она одговорна за све. Онако висока, крупна, у дубокој црнини изгледала нам је као тврђава неосвојива, извор снаге и знања. “Хајдемо,” рече и ми сви пођосмо за њом.

            Ово није путопис и према томе овде неће бити описа тог доста узбудљивог путовања од Флорине – не у Солун, за који се очекивало да сваког тренутка падне пред немачком навалом – већ у Атину, па у Александрију, Каиро, Јерусалим, Кејптаун, Ливерпул и најзад Лондон. Ипак морамо да забележимо једну мамину реченицу која нам је остала заувек као упутство не само за то путовање већ за цео наш животни пут. Кад смо 7. априла увече у граду Плати прешли у воз за Атину крцат пун војника, рањеника и цивила који су бежали пред немачком најездом, кад смо ушли у купе из кога је грчки војни командант, на наш ужас, избацио неке бедне Грке, кад је Соза у полумраку села на кесу од хартије са сировим јајима коју су Грци у бегству од наше најезде заборавили на седишту, њен пригушен врисак је замро у њеном грлу кад је Мама не много гласно али одсечно рекла:

            “На овом путу неће бити плакања”.

            У Лондону, ако изоставимо кување, прање, спремање и све оно што је огромна већина наших жена одувек радила, али мањина (укључујући и Маму) није, Мамин живот се одвијао као и у Београду, само наравно у крајње скученим границама. Као некад кућа у Винограду, тако је и стан у Лондону увек био пун гостију – званичних и незваничних, пролазних и сталних. Званични су били, на пример, дипломате савезничких земаља и чланови британске администрације на вишим и нижим положајима. Они су били и увек само пролазни, тј. долазили су на ручак, чај или вечеру и после њих одлазили и о њима нисмо много размишљали. Било је пролазних гостију који нису били званични, као писац Артур Кестлер, Ерика Ман, ћерка Томаса Мана. Било је оних који су од званичних постали незванични гости па онда просто пријатељи, као на пример Лејди Паџет, Ребека Вест и њен муж Хенри Андрјуз, војвоткиња од Атола – они су били најинтересантнији. А стални гости су код нас становали. То  нису били стварно «стални» гости већ, ако могу тако да кажем, «повремено стални» гости. Та њихова «сталност» је била у томе што су увек, у сваком тренутку знали и они и ми да ако им икагда затреба кров над главом наћи ће га чпод нашим кровом. Такви су били Коста Тодоров, породица Тупањанин, Јаков Алтмајер – сви се они помињу у Алексиној књизи. Такав повремено сталан гост је била и моја прва учитељица енглеског језика, Мис Кларксон, која је провела дванаест година у Београду и није научила ни реч да каже на српском. Имала је породицу у енглеском граду Ковентри. Мама ју је убедила да оде код њих с обзиром да су је стално звали. Отишла је и убрзо се вратила јер су они “тако досадни”.

Код Јелене Гавриловић, било у Београду, Лондону или у Вашингтону, никада није било досадно. У свом писму Мами од 9. 12. 1976. Ребека Вест помиње Лејди Ванситарт, једног од маминих полузваничних пролазних гостију.

Имам Леди Ванситарт која ми доноси много задовољства. Рекла ми је: “Имала сам среће. Нисам много паметна. Често не разумем шта људи говоре, али сам врло често бивала у друштву људи који су били толико дивни да сам знала да су дивни иако нисам разумела шта причају. Знате, сви они људи за време рата”. То је био диван, магловит епитаф за све вас.

За разлику од Београда у Лондону Мама први пут почиње да ради и ван куће. Њен први посао, наравно волонтерски, био је рад у Међународном комитету Црвеног Крста у коме је Мама била југоловенски представник. У Лондону, главни посао Црвеног Крста је била брига о ратним заробљеницима, односно слање пакета. Свака земља чланица Међународног комитета имала је своју квоту месечних пакета. Та квота је зависила од броја ратних заробљеника дотичне земље. После прве седнице Међународног комитета на којој је присуствовала Мама је била врло узбуђена јер је председавајући, Швајцарац, реферисао да Југославија опет није испунила своју месечну квоту, ни по укупном броју пакета ни по тежини сваког појединог пакета, а правило је да оно што се не испуни једног месеца не може се надокнадити следећег и може утицати на будући обим целе квоте. То узбуђење је прешло у негодовање, па у огорчење, па најзад у гнев кад је на првој следећој седници Југословенског Црвеног Крста, чија је председница у Лондону била Краљица Марија, реферисала о седници Међународног комитета. Краљица Марија је замолила госпођицу Ани Христић да одговори на мамин извештај. Ани Христић, особа од поверења, може се чак рећи блиска пријатељица, Краљице Марије била је британски поданик и стално је живела у Лондону. Отац јој је био Србин а мајка Иркиња. Била је католикиња као што су били сви блиски пријатељи Краљице Марије. Одговор Ани Христић на мамин извештај је био: “Госпођа Гавриловић није добро разумела како стоје ствари јер не говори добро енглески. Ми немамо права да шаљемо више од наше квоте али мање можемо”. Мамин одговор на њен одговор је био да није тачно да госпођа Гавриловић не говори добро енглески, она говори енглески веома рђаво. Али се на седницама Међународног комитета говори француски који госпођа Гавриловић говори сасвим добро, може се рећи више него добро за потребе Међународног комитета. Што се тиче другог дела одговора госпођице Христић, госпођа Гавриловић га уопште није разумела мада се за овим столом говори српско-хрватски. Коме овде може да падне на памет да шаље нашим заробљеницима мање него што је дозвољено? Ко овде није спреман да учини све што може да се повећа квота уместо да ризикује да нам се она смањи јер, судећи по нашем раду, очигледно је да нам овај обим квоте није потребан.

            Тако је почео оштар сукоб између Краљице Марије и наше мајке који је трајао док год је Југословенски Црвени Крст функционисао у Лондону. Међутим питање квоте није био једини разлог да Срби буду огорчени на понашање Краљице Марије у својству председнице Југословенског Црвеног Крста и југословенске краљице уопште. Осим пакета које је слао Југословенски Црвени Крст преко Међународног комитета Црвеног Крста и то на основу спискова које је састављао сâм Међународни комитет, слали су се и приватни пакети. Заробљеници су имали права да преко Међународног комитета обавесте своје рођаке или пријатеље у ком се логору налазе и да од њих примају пакете сваког месеца. Из Лондона, ти су пакети могли да се шаљу и преко радњи за намирнице где су појединци били регистровани за примање својих месечних следовања на основу посебних књижица (ration books). Појединци су могли да се региструју у тим радњама и за слање пакета рођацима у заробљеничким логорима на основу карата добијених од Међународног комитета. Тако је госпођа Шапоњић, жена једног нашег дипломате, слала пакете свом брату све док Краљица Марија није дознала да она то ради и како то ради. Следећег месеца, кад је г-ђа Шапоњић отишла у радњу да пошаље пакет рекли су јој да је та радња на захтев југословенске краљице мајке обуставила слање пакета југословенским заробљеницима. Мама нам је причала како је г-ђа Шапоњић на следећој седници Југословенског Црвеног Крста грцајући од плача испричала шта се десило и питала краљицу да ли је у питању неки неспоразум. Одоговор је био да се не ради ни о каквом неспоразуму већ о правичности. Брат г-ђе Шапоњић већ прима један пакет месечно а има оних који не примају ниједан. Кад је г-ђа Шапоњић рекла да можда њен брат дели свој пакет баш с неким ко не прима пакете, краљица је одговорила да у то не можемо бити сигурни и поновила је да би било неправично слати једном заробљенику два пакета кад други не примају ниједан и да то може да изазове завист код других а то би било штетно за морал наших заробљеника.  После седнице г-ђа Шапоњић је рекла Мами “Ко је она да може да забрани једној сестри да помаже брата у заробљеништву!” Мама је одговорила да оне очигледно не могу да промене ову краљичину одлуку али да морају да наставе да се на свакој седници противе њеним одлукама уопште. Што се тиче личног проблема г-ђе Шапоњић, он се лако може решити: г-ђа Шапоњић ће се регистровати у другој радњи и никоме неће рећи у којој је радњи регистрована.

Овакво понашање Краљице Марије у односу на заробљенике од којих су Срби били у огромној већини дало је повода Србима у Лондону да поново почну приче о њеном верском припадништву и о њеној давнашњој нетрпељивости према Србима за разлику од Хрвата и нарочито Словенаца.

После рата, када су у Лондон почели да стижу наши заробљеници из Немачке и Италије, Мама је постала главни помоћник пароха српске православне цркве Светог Саве у Лондону, протојереја Милоја Николића. Отац Милоје је био најважнија личност за Србе у Енглеској у том тренутку. Он је био једина веза између новодошавших расељених лица српске народности и британских власти. (Словенци и оно мало Хрвата који су били у заробљеништву и нису се вратили у Југославију имали су цео Ватикан иза себе и били су потпуно обезбеђени.) Јасно је да се представници Титове Југославије у Великој Британији нису могли интересовати за бивше ратне заробљенике који су одбили да се врате у земљу. А неко је ипак морао да се за њих интересује, да интервенише у њихово име, да посредују између њих и њихових британских послодаваца, да помогне кад се појаве проблеми и затреба помоћ. Британске власти су решиле да тај неко може да буде само парох српске православне цркве. Проблема је било много. А зар је могло да их не буде, кад су хиљаде Срба дошле у земљу коју не познају, чији језик не знају, да раде посао који никад нису радили у рудницима и у фабрикама? Отац Милоје је био за њих тумач писаних и неписаних британских закона. Он је био једини представник наших расељених лица, једина особа која је имала довољно храбрости да од почетка дугог, спорог и болног процеса њихове асимилације, њиховог прилагођавања новом друштву, које им је било потпуно туђе, стане на њихову страну и довољно одлучности и снаге да с њима остане до краја. То је био двоструки процес. С једне стране, требало је ментално и психички рехабилитовати једну велику групу људи који су доживели двоструку трауму – заробљеништво и емиграцију, немогућност да се врате својим домовима и породицама. С друге стране, требало је васпитати земљу која их је примила, и то земљу познату по својој, мада не сасвим заслуженој, репутацији ксенофоба. Отац Милоје је путовао по целој Енглеској, Шкотској и Велсу, обилазио, слушао, саветовао и решавао проблеме.  Међутим, било је проблема који су превазилазили снагу и знање тог врло доброг и мудрог човека. Такве проблеме отац Милоје је доносио Мами да их она реши, односно људе с таквим проблемима доводио је код Маме на “лечење”.

Као пример Маминог рада с протом Милојем може да послужи следећи догађај који сам, с целим низом осталих њему сличних, записала пре извесног времена на захтев наше сестре Воје.

Једног дана предвече, по повратку с посла, Воја и ја смо затекле оца Милоја, једну високу, мршаву жену и једну малу здепасту како пију чај с Мамом. Здепаста жена је седела на малој столичици пресвученој кожом коју је повремено померала све даље и даље од осталог друштва, као да није хтела с њим да има уопште икакве везе. Висока жена је седела прекопута Маме и врло подробно набрајала сва мала и велика согрешенија свога мужа због којих је било неопходно да га она остави. Ја сам била пуна наде за исход овог сусрета, јер се Мама већ неколико пута показала као врло успешан саветодавац у сфери брачних проблема. Добро сам се сећала једног ранијег случаја кад је једна жена дошла из Југославије на позив свог мужа, бившег заробљеника у Немачкој, и затекла га да живи у адаптираном двоспратном лондонском аутобусу.

“У аутобусу, оче прото! Ко је чуо да крштен човек живи у аутобусу! Нисам ја дошла из Југославије да се настаним у средству градског превоза! У аутобусу! Питам ја вас, госпођо Гавриловић, можете ли ми замерити што хоћу да се вратим другу Титу? Код њега бар нико не живи у аутобусу.”

“Сигурна сам да има горих ствари у животу него становати у аутобусу. Сигурна сам да сте ви издржали много теже ствари от тога”. Мамин дубок, тих глас деловао је врло умирујуће. “Зашто не бисте остали неколико дана код нас, далеко од мужа и аутобуса, и размислили? Увек се можете вратити у Југославију ако стварно мислите да ће вам тамо бити боље”.  Остала је код нас неколико дана. Причала нам је о свом животу у Југославији. На крају нам је испричала како јој је било у затвору. За разлику од претходних прича, после којих смо сви имали коментаре или тражили додатних обавештења, после ове последње настао је потпун тајац. После извесног времена рекла нам је да можемо да позовемо оца Милоја да је води мужу у аутобус.

Мршава жена, која је сада седела прекопута Маме није желела да се врати у Југославију. Она је нашла други излаз из брачних невоља.

“Већ сам једног мужа одробијала, одробијаћу и овог и готово”.

“Како то мислите, ‘одробијали’”?

“Знате врло добро за шта се иде на робију”.

“Искрено да вам кажем, не знам. Нисам имала прилике”.

Испоставило се да је пре рата висока мршава жена била угледна учитељица у Југославији и да је годинама осим главног посла правила сапун и продавала га. Кад је један од муштерија нашао златну бурму у сапуну, одмах је пријавио полицији и цела загонетка око дугог пословног пута с кога учитељицин муж никако да се врати била је расветљена. Учитељицу су ухапсили, судили и осудили на дуге године робије. Кад су Немци окупирали Југославију, њу су са многим осталим затвореницима и болесницима душевних болница ослободили, односно избацили на улицу, да би добили места за ратне заробљенике и грађане ухапшене од стране Гестапоа. После рата дошла је у Енглеску на позив једног Србина за кога се удала и кога сад жели да остави.

Кад је висока мршава жена питала Воју да јој покаже где је купатило и  изишла из собе, крајње узбуђен отац Милоје запита Маму:

“Да ли је могуће да је она убила мужа и скувала за сапун”?

“Све је могуће”, одговорила је Мама коју је мало шта у животу чудило.

“Али, госпођо Гавриловић, ви не разумете. Ја сам за њу сведочио. На основу мог сведочанства она је добила енглеску визу. Ја сам гарантовао британским властима… Шта ће бити с њом, шта ће бити са мном, ако се то дозна”?

“Смирите се, оче Милоје Како ће да се дозна? Хоћете ли ви да је пријавите британским властима? Она свакако неће”.

“А шта ако она овог другог мужа…” Јадни отац Милоје није могао да поново изусти реч “убије”.

“Неће она никога да убије, оче Милоје. Треба јој само објаснити да се овде не ‘робија’ за убиство. Овде се иде на вешала”.

Отац Милоје није био убеђен и решио је да је ипак сигурније да се жена не врати мужу већ да остане код нас док се ствари на разјасне.

Она друга жена, мала и здепаста, уселила се код нас у исто време кад и висока мршава учитељица. Шта је она била, шта је радила пре рата у Југославији није нам рекла нити смо је ми питали. Не знам чак ни зашто ју је Гестапо ухапсио. Знали смо само да је била ухапшена и зверски мучена електричним шоковима. Није ни чудо што је била сасвим луда, мада не луђа од мршаве учитељице. Ужасно се бојала струје и веровала је да је једино сигурно место за њу било у углу између отворених врата и зида. Ту би се она забила уза зид, иза врата и тaко би стојала сатима. Бојала се свих рупа и отвора: све кључаонице, штеконтакти и сл. били су за њу извори смртне опасности. Данас, уз помоћ разних лепљивих трака било би лако покрити и запушити све штеконтакте и кључаонице. Али одмах после Другог светског рата у Лондону таквих трака или није било уопште или их је било врло тешко добити и биле су скупе. Тешко је замислити колико у стану има рупа и отвора, поред кључаоница и штеконтаката, које је требало брзо запушити или покрити да би се избегли хистерични напади.

Од самог почетка те две жене су се страсно мрзеле и апсолутно нису уопште хтеле једна с другом да говоре. Али у исто време обадве су имале неодољиву потребу да се свађају. Излаз из ове, рекло би се, безизлазне ситуације нашле су у свађи преко посредника. Избор је пао на Маму. То је био потпуно погрешан избор јер је наша мајка била неспособна да се свађа, чак и за сопствене потребе а камо ли за потребе трећих лица. Тако би Мама седела у својој фотељи као несаломљива стена о коју су се разбијали таласи њихових свађа и расипали се у ситне капљице безазлених речи без икакве моћи да увреде или нанесу бол. То би трајало све док потпуна изнемоглост не би натерале те две жене да затраже привремено примирје. Тада би се благословена тишина спуштала на наш стан у којој би се чуло само како Мама океће карту за картом у нади да ће се пасијанс овога пута отворити.

Када се догодио горе описани случај Тата и Соза су већ били у Америци. Тата је отишао у Америку 1950. а Соза 1951. г. Мама, моја ћерка Анђелија и ја смо им се придружиле 1959. године. То значи да су наши родитељи живели одвојено један од другог пуних девет година. То није било њихово прво раздвајање. Прво раздвајање је био њихов растанак у Нишу за време Првог светског рата. Мама је из  Ниша отпутовала отчутовала у Грчку последњим возом. Мама је путовала с новорођеним сином првенцем, својом мајком и девојком њене мајке. Тата је пошао пешке за својим шефом Николом Пашићем преко Албаније на Крф. Не н ам тачно колико је дуго трајало то раздвајање. Затим је дошло друго раздвајање – татин принудан боравак у Врњцима који је трајао шест месеци. Затим је Тата отишао у Москву јуна 1940. и поново смо га видели тек у Енглеској децембра 1941. – значи после године и по дана одвојеног живота. Неко би рекао да је брак морао бити невероватно јак да издржи тако дуга раздвајања. Циник би рекао да је брак био тако успешан баш због њих. Можда би се наша мајка сложила с том оценом. Једном, кад су је неки моји студенти питали у чему лежи тајна доброг брака, Мама им је рекла: “У одвојеним спаваћим собама и у железничкој карти.  “Како то мислите ‘у железничкој карти’ ”? “Ако вам се путује, путујте. Немојте чекати да ваш муж или жена буду слободни да путују с вама. Створите себи могућност да радите шта ви хоћете на начин који неће ни да вређа другог ни да му смета”. Онда им је причала о својој теорији о круговима који се поклапају али само делом. Све је зависило од величине тог заједничког дела који не треба да буде ни сувише мали ни сувише велики. Две најгоре варијанте, обадве подједнако рђаве, су (а) два круга која се потпуно поклапају и (б) два круга која су потпуно одвојена. У варијанти (а) два би се круга стопила у један, а Мама никако није веровала у теорију о једној души у два тела. У варијанти (б) не би било никаквих додирних тачака и поставља се питање да ли се такав однос уопште може назвати односом. У варијантама где се кругови поклапају делимично, само тај део у коме се кругови поклапају представља стварно заједнички живот. Све остало је његов живот или њен живот. То није заједничка својина и мора да се поштује као што се свака туђа својина мора поштовати. Ту нема слободног пролаза. Ту се мора закуцати на вратима пре него што се врата отворе.

            Има једна песма Ане Ахматове која почиње:

            Есть в близости людей заветная черта,

            Ее не перейти влюбленности и страсти…

Ту црту, ту границу наши родитељи никад нису прекорачили.

 Неко може да каже да је најинтересантнија, или најчуднија страна брака Милана и Јелене Гавриловић његово сâмо  постојање. Како је уопште дошло до тога да два тако различита створа одлуче да ступе у брак?  Разлике између њих биле су тако дубоке да се не би могло очекивти да се они икада спријатеље а камо ли да склопе брак и у њему лепо проживе више од шездесет година – брак о коме су пријатељи њихове деце говорили да је “брак из бајке”. И то нарочито кад се узме у обзир да је оно што их је везивало, по чему су били слични један другом као да су близанци, било много мање видљиво него оно што их је делило. Разлике између њих бацале су се свима у очи – са једним изузетком, а то је био њихов однос према свом личном изгледу. У томе су били врло слични.

Мамин отац, Војислав Цинцар-Јанковић, који је долазио сваке недеље да руча с нама у кући наше бабе, своје бивше жене, рекао им је једном “Пазите се и чувајте јер никог другог нећете наћи који би вас трпео овакве какви сте”.  Ово се односило на њихов изглед. Деда-Воји, који је био познат у Београду као веома елегантан и негован човек, страховито је сметала потпуна равнодушност његове ћерке и зета према својој личној спољашности. Цео Београд је знао за причу о балу у Немачком посланству с кога су се наши родитељи вратили неочекивано рано јер су се рђаво осећали. Тек су код куће приметили да је Тата био обуо леву ципелу на десну ногу а десну на леву ногу, а Мама је обукла балску хаљину тако да су леђа хаљине била напред. Сва је срећа што се ово догодило двадесетих година, кад је изрез на балским хаљинама био мањи и спреда за разлику од тридесетих година кад је изрез био већи и то позади. Деда-Воја је сањао о томе да им купи одело које ће он држати код себе и које ће они облачити само кад дођу код њега – да их једном види пристојно обучене.

Разлике у њиховим карактерима, навикама и понашању биле су огромне, и сâмо њихово постојање сведочило је о обостраној толерантности, широкогрудости и спремности да пређу преко свега што стварно није важно. Тата је био здрав као дрен. Мама није. Патила је од страшних мигрена, нервозног стомака, слабих нерава и скоро сваког пролећа (или се нама то само чинило?) од запаљења плућа. (Морамо рећи да је све те бољке рат излечио.) Тата је био врло дружељубив и приступачан. Мама није. Изгледала је строга и некако далека. Тата би запамтио заувек лице и име човека кога је срео само једанпут. Мама никад није памтила ни лица ни имена, и то јој се никад није праштало и увек се приписивало њенлој  непостојећој охолости. Тата је био физички врло снажан и врло храбар. Мама није. Увек је говорила за себе да је кукавица и да се највише боји физичких болова. Можда је то био разлог што је од Тате тражила да буде присутан на свим њеним порођајима. И Тата је присуствовао свим порођајима осим једног. Вукосава се родила у Лондону 1917. године кад је у Енглеској, као и у другим „цивилизованим“ земљама, било незамисливо да муж буде присутан док се жена порађа. Кад је већ била сасвим болесна, рекла ми је да се боји, али не смрти. Боји се да се неће добро држати кад смрт дође. Рекла сам јој да ја знам да ће се држати одлично јер се је у свим великим и важним тренуцима у животу држала одлично, а шта може бити веће и важније од смрти. Тата је био рођен дипломата. Мама није мерила речи. Тата је био невероватно даровит лингвиста. Мама је била анти-таленат за стране језике и с презиром је говорила да је то таленат потребан хотелским портирима а њена амбиција никада није била да постане хотелски портир. Тај “анти-таленат” се није односио само на стране језике. Тачно је да је тешко учила стране језике, али је ипак научила да говори француски. Али кад је почела да учи немачки почела је да заборавља француски. Зато је престала да учи немачки и вратила се на француски јер је више волела француску литературу од немачке. Међутим, њен однос према употреби језика био је понекад крајње чудан. Ја сам то звала “Мамина дисфазија”. Дисфазија је специфична болест од које Мама није патила, али не знам како друкчије да назовем ту њену навику да употреби реч која јој прва падне на памет без обзира на њено право значење. Као на пример кад је рекла Воји, која се касно вратила с посла: “Вечера ти се греје у метроу”. У том случају наравно није било тешко схватити да ће Воја, која се вратила кући метро-ом наћи вечеру која се грејала у рерни. Али било је случајева као, на пример, њен незабораван телефонски разговор с др Божом Ђорђевићем, који је на почетку своје каријере био један од наших породичних лекара. Том приликом је Мама, коју су хитно позвали да дође из баште јер др Божа жели да разговора с њом и која је већ држала у руци слушалицу тако да је др Божа морао да је чује, викнула: “Алекса, Косо, Војо, трчите у башту, др Божа једе голубије ђубре”. Ми смо знали да се ради о врло скупоценом ђубриву које се куповало код “Мраовића” у малим количинама по врло високој цени и које се стављало само на Мамине познате перунике а наши пси са највећим задовољством јели. Али др Божа који је у младости имао врло високо мишљење о себи, шта је он помослио у том тренутку?

За Маму би се могло рећи да је одличан пример изреке “што на уму то на друму”. У породици се често причало како је Тата једном рекао “Да ли схватате сву трагедију човека који је ожењен мојом женом?” Дуго нисмо знали ни коме је то рекао, ни када, ни зашто. Можда десет и више година после њихове смрти добила сам писмо од Вукосаве с питањем “Знаш ли ко је ово написао? Познајеш ли овај рукопис”? У писму је била приложена копија једне стране нечијег можда писма, можда дневника. Та страна гласи:

Богдан П. испричао је како му је Дучић дошао да га замоли да му напише предговор за целокупна дела. Богдан, који је врло споро и нерадо писао, одбијао је наводећи сто разлога. На упорно наваљивање Д. најзад је ипак попустио и обећао да ће написати предговор.

“Ето видите господо” завршио је Поповић своју причу, “ту лежи сав Д. као човек. То је Д.,  али то не значи да он није велики песник, врло велике песник”.

      Госпођа Јелена Гавриловић, која је дотле ћутала и слушала, умешала се у разговор. “Ја ћу допунити ову Господин Богданову причу. Недавно сам срела Дуку на Теразијама и упитала сам га кад ће већ једном та његова целокупна дела угледати свет. Он ми је одговорио: “Одавно би она  већ била штампана да ме у томе није омео Богдан. Али шта ћете? Молио ме да ми напише предговор. Као старог пријатеља нисам могао да му одбијем, и сада морам да чекам. А ви сами знате колико је он лењ”!

Зa столом је наступио тајац. Само се чуо звекет Поповићевог ножа и виљушке, које је, изненађен, спустио у тањир. Ово непријатно ћутање прекинуо је Милан Гавриловић:

“Да ли сада схватате”, рекао је он, “сву трагедију човека који је ожењен мојом женом”?

Сви се насмејасмо. Прешло се на други разговор.

                              ———————–

На вечери код Гавр.-их у Винограду. Били су присутни: Грол, Б. Поп., М. Ракић

Као што би рекао г. Богдан, ту лежи сва Јелена и сав Милан Гавриловић.

Има много људи који су срећни у браку али им је тешко да то признају. Можда нису свесни да су срећни. Можда су сујеверни па мисле да чим то гласно кажу срећа ће да ишчезне. Или можда не желе да признају да су срећни у браку јер би морали бар за део те среће да одаду признање мужу или жени. Наши родитељи су били срећни, знали су да су срећни, нису то никада крили и лако су један другом одавали признање за ту срећу. Што не значи да се нису немилосрдно шалили на рачун један другог. Али су се и он и она исто тако немилосрдно шалили на свој сопствени рачун. Свима који су их познавали било је јасно да су дубоко волели један другог, али оно што је било главно, оно што је било најважније у том браку, то је било поштовање које су имали један према другом. Поштовали су право и једног и другог на сопствени лични живот – живот одвојен од њиховог заједничког, њиховог брачног живота.

За време Солунског процеса (28. маја – 5. јуна 1917.) наши родитељи су били у Лондону где је Тата био трећи секретар у посланству Краљевине Србије. Тата није познавао Аписа, али га је Мама познавала од детињства. Поштовала га је и много волела. Кад је почело суђење Апису, Мама је написала једно писмо пуно негодовања и туге једном његовом сестрићу, можда Милану Живановићу. Писмо је могло да се пошаље само преко посланства, дипломатском поштом. Мама је дала писмо Тати и рекла да учини све што може да се писмо пошаље. Тата је погледао на адресу писма, које је наравно било још отворено, и рекао је:

“Ти знаш да могу да ме отпусте због овог”?

“Знам”.

“Ти знаш да је моја плата једини приход од којег твоја мајка, њена девојка, ти и ја живимо”?

“Знам”.

”И ти хоћеш да га пошаљем”?

“Хоћу”.

“Послаћу”.

У посланству Тата је предао писмо колеги који је би задужен за слање поште. Овај је вратио Тати писмо и питао га је да ли зна коме његова жена пише.

“Знам”.

“Јеси ли прочитао писмо”?

“Наравно да нисам”.

“Знаш ли шта је у писму”?

“Не знам, али могу да препоставим”.

“И хоћеш да га пошаљем”?

“Хоћу, и то одмах”.

Тата није био отпуштен. Његова породица није остала на улици. Али он је би спреман да прихвати и једну и другу могућност јер је његова врло млада жена сматрала да је важно да неко од Аписових зна да постоји бар један пријатељ који верује да је он невин и да је краљ учинио велику неправду.

Овакав став нашег оца према нашој мајци остао је непромењен до краја њиховог живота.

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ

 У држави Мариланд, у малом граду Бетезда близу Вашингтона Милан и Јелена Гавриловић су провели последњих петнаест година свог живота. Моја ћерка Анђелија и ја смо живеле с њима. Опште узевши, наши родитељи су били задовољни. Били су сиромашни, далеко од земље, али су били задовољни. Бар тако су увек изгледали и никад то нису порицали. Само сам једном чула да се Мама пожалила неком.

“Тешко је живети где први суседи нису никад чули за Пушкина” рекла је једном једној пријатељици. “Не очекујем да га читају. Али би морали бар да знају ко је Пушкин био!”

Наш последњи пас се звао Александр Сергејевич Пушкин. И кад је први пут наш сусед чуо да га зовемо, питао је Маму шта значи реч Пушкин.

Тата је много писао. Мама је много радила у башти. Од некадашњег дворишта, које се састојало од бедног травњака, у коме је било више корова него траве, и два велика дрвета, Мама је створила дивну башту у којој је од почетка априла до краја новембра увек негде нешто цветало, где је украсно шибље било тако вешто распоређено да осам месеци годишње нисмо могли да видимо ни туђе баште ни куће око нас и где су, наравно, као и у Винограду, с нама увек били пси.

Са своје баштенске столице, где је свако послеподне од априла до новембра седео, Тата би гледао на кућу и понекад би рекао:

“Цела ова кућа би могла да стане у наш велики хол”.

На шта сам ја увек одговарала, не баш врло љубазно:

“Да, али ова кућа је овде и ти у њој живиш. А велики хол је у кући тамо далеко и Бог зна шта је с њим и с њом”.

Знали смо и ми. И кућа у Винограду и кућа на Теразијама су били конфисковани. У Винограду се сада налази резиденција египатскога амбасадора.

Соза и Миша Гавришеви су живели са својом децом десет минута од нас, и сваког дана смо виђали неког од њих. Воја и Владимир Аџемовић с децом и псом живели су у Њујорку али су све божићне и ускршње и летње распусте проводили код нас. Алекса је некако успевао да повеже своја пословна путовања с посетама родитељима, тако смо га виђали скоро сваке године. Вукосава је била у посети три пута. Чак је и Љубица Христић, Мамина другарица из детињства, дошла једном да нас обиђе. И том приликом, за разлику од њене посете код нас у Лондону, није се мешала у мамину гардеробу. У Лондону је била покушала да јој објасни да је у Београду унука Аце Новаковића и жена Милана Гавриловића могла себи дозволити да изгледа као нека сирота жена која живи испод моста. Али сиромашна избеглица у Лондону мора да пази како изгледа. Можда је Љубица решила да је Мама, као кућевласник у Бетезди, поново стекла право да не обраћа пажњу на свој изглед.

У тој кући, увек пуној гостију свих узраста, свих народности и свих политичких убеђења, изузев комуниста (за разлику од Винограда где су нас и комунисти радо посећивали а и ми њих радо примали) проживели су своје последње године Милан и Јелена Гавриловић и у њој су умрли безболно и мирно.