Вук Драшковић: Србија је у опасности да постане нова Украјина

Београд – Србија је у великој опасности да постане Украјина. Све су снажнији спољни притисци да се одрекнемо Европске уније, да и економски и војно приступимо једном другом савезу. Нараста плима такве пропаганде и у самој Србији.

Проповеда се да је Запад историјски антисрпски, да је тамо убијен и Бог, да се окренемо „мајци Русији“. Заокрет на Исток помиње и премијер, а руски амбасадор образлаже у Скупштини Србије предности евроазијске уније у односу на ЕУ. Део те стратегије је и најављивање могућег помиловања за Радомира Марковића, шефа Милошевићеве ДБ, и медијска сатанизација СПО и мене, највећих жртава Милошевићевог режима и најупорнијих заговорника европске Србије – каже у интервјуу за Данас Вук Драшковић, председник СПО.

Које то снаге у Србији настоје да нас одврате од ЕУ? Мислите ли и на председника Николића?

– Европски пут Србије блокирају нереформисане службе безбедности и све њихове политичке и духовне филијале у земљи. Што се тиче председника Николића, он даје сигнале и лево и десно, али нема његовог чврстог проевропског опредељења. Залагање његовог главног саветника Оливера Антића, да Радомир Марковић буде помилован, разлог је за велику стрепњу. Ако председник Николић помилује команданта државног тероризма из времена Милошевића, он још лакше може помиловати Легију, Гумара, Звездана Јовановића, а у Москви на такав сценарио чекају Мирјана Марковић, Вељко Кадијевић, Драган Филиповић Фића и многи још. С разлогом сумњам да би снагама које би прекинуле европске интеграције Србије, срушиле Бриселски споразум, обуставиле започети процес борбе против криминала и пљачке наше државе, били опет потребни ескадрони смрти. Упозорио сам на такву опасност и, по команди, постао медијска и политичка мета. Тобоже, од мене су очекивали да будем у непријатељству са Александром Вучићем и његовом странком, јер је то обавеза “праве опозиције”.

Молим вас да то појасните?

– Због тога што сам најавио могућу коалицију СПО са странком Александра Вучића, епигони ДБ воде медијску и политичку харангу против мене. Чине то они исти људи који су, кад је почињен масакр на Ибарској магистрали, тврдили да је то била саобраћајна несрећа и да будванског атентата на мене није ни било, него да сам пуцао на себе самога. Саветују, јавно, Вучића да не прихвата сарадњу са СПО. Они су, ето, уплашени за имиџ његове странке, а плачу због тога што се суди Мирославу Мишковићу, само што им није постао славска икона. Ово све је веома логично. СПО, за којег говоре да и не постоји, узбунио је јавност због планираног помиловања Радомира Марковића. Уплашили смо ДБ и поновним захтевом за отварањем тајних досијеа и предлогом да Влада почне преговоре о чланству Србије у НАТО. Њихов стратешки циљ је да нестану СПО и Вук. Мој стратешки циљ је да нестану они.

Али, СПО је опозициона странка. Зар није логично да будете опозиција и Влади и СНС?

– Србија у ЕУ, примена Бриселског споразума, нова косовска политика, европске реформе, обрачун са криминалом… Овој политици странке Александра Вучића не могу и не желим да будем опозиција, јер не могу да, у име опозиционог беџа, будем против темељних циљева странке коју водим, против свих жртава и у људским животима које је СПО поднео у бици за европску Србију, за Србију на Западу. Да се рецимо Вучић и СНС залажу за чланство Србије у некаквој азијској унији, били бисмо жестока опозиција. Не разумем, заиста, опозицију која тврди да нико, сем њих, нема право да европеизује Србију. Такву прилику су имали пуних 12 година. Завршили су је на косовским барикадама против Европе, а мене сатанизовали јер сам се, снажно и јавно, успротивио таквој политици.

Није ли природно да, као опозициона странка, будете критичар и контролор власти?

– Бити критичан и бити противан, то нису исти појмови. Критични смо и то снажније од оних који говоре да подржавају Бриселски споразум, али да га они, да су још на власти, никад не би потписали. Ми тражимо брже и радикалније спровођење Бриселског споразума, прихватање стварности да много више од половине чланица УН данас признају независност Косова, тражимо пуну нормализацију свих односа са Косовом, без формалног признања независности. Тражимо, упорно, демонтажу служби безбедности, и цивилне и војних, отварање свих тајни о злочинима, злочинцима и пљачкашима Србије. Тражимо, ето, и преговоре о приступању НАТО, иако је то данас јеретичка прича за већину у Србији, али се надам да ће проевропске снаге убрзо разумети да је управо чланство у НАТО сигурна брана од могуће украјинизације Србије.

Да ли се Русија највише противи чланству Србије у НАТО?

– Они то и не крију. Као да им није у интересу да у НАТО, где се све одлуке доносе консензусом, имају и Србију, државу која није никада у својој историји била против Русије. Коначно, Москва има стратешке односе са тим истим НАТО, а у Алијанси су Бугарска, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка и балтичке државе, а све су, за разлику од Србије, уз саму границу Русије. НАТО је свуда око Србије, а жури и Црна Гора. Све ово у Москви знају, али “братској Србији”, и у сфери економске и енергетске сарадње, испостављају рачуне које нису испоставили “братској Бугарској”, рецимо. Волим Русе, и то не кријем. Срби воле Русе. Већина Срба, међутим, не воли да им ни онај кога воле замрачује кућу и заврће уши. Доста је, нажалост, у данашњој Србији оних којима то не смета, па то и траже. Запад или Исток? Демократија или деспотија? Тај драматични сукоб траје још у Србији. Дуже од две деценије залажем се за Србију на Западу. Због тога сам, понављам, ових дана изложен истим хицима нерасформиране и нереформисане ДБ, као и пре 13 година, после атентата у Будви.

Какви су то хици?

– После будванског атентата на мене, у јуну 2000, кад је СПО био водећа странка антимилошевићеве коалиције ДОС, коју је и формирао, ДБ и неки челници ДОС склопили су стратешки споразум о политичком убиству СПО и мене…

Који челници ДОС?

– Рећи ћу, будите стрпљиви. Лансирали су причу, у коју је Србија поверовала, да атентата није ни било, и да сам ја, због политичких поена, осам пута пуцао у себе! Томе су додали и лаж о пустошењу Београда од стране СПО, о деоби станова и локала. Народ је поверовао. Тако је политички убијен СПО и отворен простор за стварање петооктобарске коалиције ДОС-ДБ-Легија-Земунци, која је поништила све за шта смо се борили од 1990. до 2000, и која је, нажалост, касније, кад је схватио грешку, живота коштала и Зорана Ђинђића.

Нисте одговорили на претходно питање?

– Честитајући грађанима Србије 2001. годину, Ђинђић је рекао: “Не знам шта је наш већи историјски тријумф, да ли пораз Слободана Милошевића или рушење СПО.” Ови, којима смета што СПО још постоји, ових дана говоре и пишу: “СПО не постоји, откуд сад они?”. Ако нас нема, што паниче? Зашто се мобилисала толика политичка и медијска војска против једног “покојника”? Опет се спомињу станови и “пустошења Београда” од стране СПО. Све су то лажи. Истина је да је СПО у најтежем времену, за време НАТО бомбардовања, одлично водио Београд.

Функције

Да ли сте са Александром Вучићем разговарали и о функцијама за СПО? Рецимо, да будете амбасадор у САД?

– Нисмо ни причали о томе. СПО се бори за оно што је скупље од било које и било чије функције. За Србију на Западу, а не црну рупу на Балкану.

Данас