Орден Св. Саве Вулину – човеку који је викао: „Лењин се роди“?!

Колико је достојан Св. Саве човек који је учинио све да Космет преда из руку Србије у руке Шиптара и НАТО

СТРАДИЈА РЕВИСИТЕД Ко год је читао Домановићеву причу сећа се да је њен главни јунак, кад се обрео у Домановићевој антиутопији изграђеној по слици Србије Обреновића наишао на запањене грађане који су га гледали као да је го. Зашто? Зато што није имао ниједног ордена у земљи која је, умртвљена полицијско-бирократском влашћу, без стварног напретка, пуној Потемкинових села између осталог боловала од хиперинфлације одликовања. Да би странца који им је дошао учинили колико-толико пристојним, одмах су му груди препунили одликовањима. Тек тада је могао у јавност.

Тако је и у постмодерној Србији, чији председник (невероватно подсећа на Срећка Шојића, зар не?) непрестано дели одличја свима и свакоме. Али чини то и врх Србске цркве: председник, премијер, први потпредседник добили су ових месеци ордење Светог цара Константина, бивши министар капиталац, а сад министар грађевинац већ има читаву колекцију, почев од ордена Светог Саве, а сад, ево, наградише и Канцеларију Владе Србије за Косово и Метохију, персонализовану у Александру Вулину, на чије јуначке груди патријарх Иринеј лично стави орден Светог Саве, у Светим Дечанима на дан Светог Стефана Дечанског 2013, и то после земљотреса који је Митровицу, као очита Божја опомена издајницима, походио дан после другог круга шиптарских избора, на које је Вулин са својим београдским газдама претњом изгонио Србе из кућа, само да њему и његовима не пропадне Бриселски споразум са Мефистом званим ЕУ.

ОРДЕН У ПОСТМОДЕРНОЈ СТРАДИЈИ Орден Светог Саве некад је додељивао краљ за нарочите заслуге у области просвете. Када је Тито укинуо монархију, Србска црква, као духовна мати гоњеног народа, узела је на себе дужност да тај орден сачува за неку срећнију србскију будућност и да га додељује онима који су чинили дела достојна Светог Саве – од задужбинарства до духовног делања. Међутим, мало по мало, орден Светог Саве поче да долази у руке оних којима светосавље није ни дух ни идеја. Добијаху га – и добијају – разни тајкуни (од којих су неки завршили на суду због начина на који су дошли до својих средстава у познатом тајкунском стилу „не питај ме за први милион“); добио га је својевремено и познати партијски апаратчик Титов Србин зато што је дозволио средином осамдесетих година прошлог века наставак градње храма Светог Саве на Врачару (као да је то била његова прћија, а не имовина СПЦ); добио га је глумац који је снимао филмове и серије чији је хумор био ругање србском селу и сељаку, величајући Секулину сексуалну револуцију; доби га спортиста, светски славан (што није спорно), који пропагира будизам и медитацију (што је за православне крајње спорно јер је душегубно); а ево сад га доби и Александар Вулин у име Владине Канцеларије за Косово и Метохију, стари јуловац који је деведесетих година прошлог века на партијском конгресу својих истомишљеника, викао: “Лењин се роди!“ И, наравно, човек који је, са садашњом државном врхушком, учинио све да Космет преда из руку Србије, Лазаревог царства, у руке Шиптара и НАТО.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ НАС УЧИ Свети Јустин Ћелијски, један од највећих православних Срба у историји њихове Цркве, био је бескомпромисан кад је вера у питању. За време Другог светског рата он је, као и већи део СПЦ, као и Владика Николај, подржавао Југословенску војску ђенерала Драже Михаиловића, као и Равногорски покрет србског народа. Али, после конгреса у селу Ба, о Савиндану 1944, пронели су се гласови да ће левичари и атеисти, којих је око Драже било (најутицајнији је био социјалиста Живко Топаловић), наставити да секуларизују србско друштво и да Цркву као Завет Божји потискују из србског народа, због чега је отац Јустин у манастиру Каленићу о Ивањдану 1944. године одржао беседу у којој је између осталог рекао:

“Јуче сам прочитао с Равне горе о будућем уређењу наше државе. Тамо стоји да у будућој држави Православна црква не може више имати водећу улогу и да наша просвета треба да се прилагоди принципима Запада. А чиме је живео тај Запад, чиме је живела Европа? Њен идеал од Ренесансе наовамо је стварање новог човека – човека без Бога (…) Резултат је: надчовек Ничеов. Који су нови закони тога надчовека? Први је: Треба убити Бога. 2) Кад је Бог умро, кад Га нема више, онда сам ја Бог. 3) Кад је тако – онда ми је све дозвољено.

Таква људождерска схватања уносила је у српски народ та господа која се школовала на Монмартру у Паризу, у Берлину, у Лондону, крај облакодера у Америци. Они су се, ето, увукли и на Равну гору као мољци који ће прогристи наше народно тело – и прогласити те отпатке европске културе за наш идеал. (…) Чиме су Срби – Срби ако не Православљем и Светосављем? А светосавско и косовско Еванђеље је Богочовек. Нека нас и нестане, нас, данашњих Срба, ако се не повратимо на светосавски пут – боље је да сви изгинемо него да упаднемо у каљугу европску. Мислим да је ово последња опомена Божја нама: или ћемо бити верни Светом Сави или ћемо потпуно пропасти. (…) Господа која су на Равној гори писала поменути пројект желе да тим упљувцима европског Запада причесте српски народ. (…) Ако тако и даље остане (како је било у предратној Југославији, коју је Владика Николај звао ‘пркосом Богу и Светом Сави’, нап. В. Д.) онда тешко, тешко нама. Ништа нам помоћи неће, па ни оне свете жртве које ви дајете за Нову Србију, ако она таква треба да буде каква се замишља у том пројекту. А њега нису писали Хрвати, који су нас клали као стоку, као јагањце, но Срби! О, ужаса и срама! Ко сте ви, господо, и чиме хоћете да замените Светог Саву и Свете Немањиће у душама српским? Ми немамо шта да тражимо на Западу. Ово што говорим ја ћу написати и послати коме треба. А ви реците то исто даље. Јер кажем вам: тешко нама ако се такав пројекат усвоји. Ако се напусти светосавски пут – онда збогом Српство“ (Преподобни отац Јустин Нови, Друге беседе, Манастир Ћелије, Београд, 2010, стр. 244-245).

НЕ ЧУЈЕ СЕ ГЛАС ЗАВЕТА Тај глас, глас Србског Завета, више се не чује у Србској цркви. Неки можда шапућу речи сличне Јустиновим или их мрмљају себи у браду, али их нема да, гласно и јасно, попут оца Јустина, поруче „тамо где треба“ да нам нико, па ни коалиција одликованих кловнова, маскираних у власт имајуће (јер они немају власт; они само испуњавају налоге Империје), неће узети Косово нити ће нам променити свест да би нас гурнуо у Белу Демонију, како је Владика Николај звао Европу без Христа.

Оно што нам се данас дешава описано је у десетерачкој песми Небеска Литургија, у којој су приказане последице отпадања Србства од Христа и Завета. У тој песми на власт у Србији долазе „којих би се марва застидела,/ и вепрови дивљи посрамили“, који не дају Србину „децу своју својом звати,/ ни слободно мислит’ ни дисати“. У таквој Србији људи умиру као муве: “Тесна гробља, а мало гробара,/ гробарима отежаше руке“. А за то време, први србски архиепископ вапије пред престолом Творца: “А све Саво на кољена клечи,/ бледо му лице од ужаса“. Владика Николај, који је као прави србски пророк пре Другог светског рата написао Небеску Литургију, није могао да слути да ће таквима, „којих би се марва застидела“, који нас на улару као стоку за клање воде у сатанску Европску унију, где се спрема легализација педофилије (после легализације содомитских „бракова“), бити уручивано ордење с његовим именом. И то у Дечанима, крај моштију Светога Краља.

СЛУЧАЈ АРТЕМИЈЕ, ОПЕТ После пораза који су доживели на Северу Косова наши одликовани квазивластодршци решили су, опет по налогу Империје, да се обрачунају са свима који су томе допринели, будећи народ од сна и позивајући га да не излази на изборе Хашима Тачија Змије и других убица Срба. С тим у вези потпуно је у праву Марко Јакшић, који је рекао да што је човек већи родољуб и борац за Устав Србије, то га више проглашавају криминалцем. Зато су, опет и опет, судски органи у Србији у којој ни Уставни суд не функционише, дигли хајку поводом „случаја Артемије“ (знате оно са почетка 2010: владика Артемије плус његов помоћник Виловски плус “Раде Неимар“, звани Суботички, познати „крадљивци“ народне имовине, малтене главни „кривци“ за пропаст Србије у транзицији; а све је почело по налогу америчких налогодаваца, што се може видети из депеша Викиликса, када амбасадорка Мери Ворлик јануара 2010 хвали патријарха Иринеја због приближавања Ватикану и спремности да се обрачуна с „некооперативним“ Артемијем да би касније у Грачаницу инсталирао његовог „прогресивног колегу“ Теодосија, онога што је био за то да Џозеф Бајден дође у Дечане). Ствар је проста: „артемијевци“ су активно против одвајања Космета од Србије, и свим силама су се борили против политике владајуће тројке НАТО кловнова у Београду. Зато се сад опет покреће „случај Артемије“. А, пошто у Србији између врха Цркве и врха Државе влада симфонија невиђена ни у Средњем веку, онда ће и врх Цркве учинити своје – рецимо, анатемисаће непослушног „грађанина Радосављевића“ да би захвалили властодршцима што су им помогли да се ослободе „незгодног сведока“ издаје Завета. Расцепи у србском националном бићу ће се продубити,а врх СПЦ и НАТО кловнови из Београда ће узајамно одликовати једни друге и тапшати се по раменима, у стилу „Ти мени сердаре, ја теби војводо“.

Ствар је у томе што је цела прича постала превише провидна, и у лажи око „случаја Артемије“ верују само они који су оглупели од Фарме и сличних едукативних садржаја. Зна се да је нови судски процес, као и будућа све извеснија „анатема“ плод налога Великог Брата из Вашингтона.

ЧТО ДЈЕЛАТ? Нема много шта да се учини, осим да се не пристаје на издају Завета и продају Космета. Непристајање је борба у овом тренутку до часа када ће се, ако тога буде, променити светско-историјске околности нашега народног живота. Не живет у лажи – каже Солжењицин – то је први услов сваког ослобођења. Нека се они који су решили да се причешћују испљувцима Запада (да парафразирамо оца Јустина) узајамно подржавају, одликују и тапшу по раменима: ми ћемо се, ако Бог да, причешћивати Христом и Царством Небеским, које је, како рече цар Лазар, увек и довека. А за то: Господу се помолимо!

Владимир Димитријевић / Нови Стандард