Украдена историја: Без тапија нема ни Србије

arhiva

Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдрагоценијих рукописа несталих у Нишу.

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

 

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни “Призренски препис Душановог законика” из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.

 

Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог светског рата хрватски бан Иван Шубашић.

 

Ускоро је Мошину стигло и писмо из Одељења књиге Британског савета у Лондону, ради консултација у вези четири средњовековна рукописа и једне књиге у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Испоставило се да је Американац Бити, који је уочи Првог светског рата радио на отварању рудника на Косову, у својој задужбини имао пет опљачканих рукописа Народне библиотеке у Београду: Никољско јеванђеље из 14. века, Празнични минеј из 1537. године, Српско четворојеванђеље рашке школе из 13. века, Читање из апостола и јеванђеља из 13. века и фрагмент Влашког јеванђеља из 15. века. Према британским подацима, све књиге припадале су збирци извесног Чарлса Клеја и продате су на аукцији у Сотбију, иако су све у то време биле у депоу Народне библиотеке.

 

Тек пре неколико година захваљујући Владимиру Давидовићу из библиотеке у Даблину добили смо скенирано Никољско четворојеванђеље које је захваљујући донаторима одштампано у 100 примерака и поклоњено најзначајнијим библиотекама и манастирима.

 

Последњи документ из сандука Народне библиотеке који се појавио у јавности био је уводни део, првих 12 страна дечанске Хрисовуље чије је фотокопије у САНУ донео један католички свештеник из Црне Горе – каже Давидовић. – За овај рукопис тражио је 30.000 марака и отварање неког локала, што није била нереална цена, али двојица утицајних академика су лоше проценила да је реч о фалсификату и спречила откуп уз речи “за сваку марку био би купљен један метак којим би пуцали на Србе”. Ипак, били смо срећни јер је постојање овог документа значило да није уништен сандук у коме се налазила Немањина оснивачка повеља Хиландара, која је још негде скривена.

 

После три године, извесни Британац појавио се у САНУ и замолио да види архиву, укључујући и Дечанску хрисовуљу. Чим се окончала хиперинфлација, телефон у САНУ је зазвонио, исти Британац се јавио са аукције из Швајцарске на којој се продавао први део старог рукописа и понудио да га откупи и прода Академији по цени од 30.000 марака. Нагласио је да не жели да ико зна да он послује са Србима јер смо под санкцијама.

 

– САНУ је продала клавир, прикупили смо и нека средства која су раније дали донатори, а сам Драгослав Аврамовић нам је дао девизе из Народне банке – сећа се Давидовић. – Британац је тражио да дођем сам у хотел у Будимпешти и донесем новац, а он ће понети рукопис. Претрнуо сам од страха, носећи кофер с 30.000 марака, а плата ми је до јуче била две и по марке.

 

Ипак, Давидовић је за сваки случај позвао двојицу колега људи из Академије да дођу у будимпештански “Хајат” у време примопредаје, за сваки случај.

 

– Све нас је мучило питање да ли је реч о оригиналу – каже Давидовић. – Да ствар буде гора, Британац није желео ни кафу да попијемо, инсистирао је да што брже обавимо размену. Тражио сам да видим рукописе и на први поглед видео сам да је реч о оригиналима, јер су имали трагове мишијих зуба на истом месту где и остатак Хрисовуље. Тако смо захваљујући мишевима комплетирали Дечанску хрисовуљу.

 

ТАЈНЕ ВАТИКАНА И КАТЕДРАЛА

 

НАЈВЕЋА ризница српског културног блага изван Србије, нарочито из периода пре Немањића јесу архиви Ватикана, а у трезору Цркве Светог Петра налази се изузетно вредна икона Светих апостола Петра и Павла с ктиторима, краљицом Јеленом и синовима Драгутином и Милутином с краја 13. века – наглашава Давидовић.

 

Српске баштине има и широм Италије, а наш саговорник подсећа да су Стефан Дечански и цар Душан дали Базилици Светог Петра у Барију првобитни иконостас од “гламског сребра”- легуре сребра и злата.

 

– Изнад гроба где почивају мошти Светог Николе, најчешће српске славе, налази се икона Стефана Дечанског а већина Срба о томе појма нема – наглашава Давидовић. – Крст Светог Саве налази се у катедрали у Пјаћенци, десница Јована Крститеља коју је Свети Сава приложио манастиру Жичи, данас је у катедрали у Сијени, као и икона с ликом патријарха Пасјија с почетка 17. века.

 

У библиотеци Марчана у Венецији налази се житије которског заштитника Светог Трифуна из 15. века, као и српски рукописи и инкунабуле из Далмације, као део рукописне задужбине Задранина Ђузепеа Праде. Наравно, ту је и благо Цркве Светог Спиридона и монументално гробље српских трговаца у Трсту.

 

БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ 

 

НИКОЛА Кусовац упозорава да се на албанским сајтовима већ рекламира туристичка понуда обилазака “Косоварских православних манастира”. – Наша власт стално заборавља да је културна баштина прворазредно политичко питање. На пример, после 2000. године међународни представник на Косову Карл Штајнер дошао је у Београд и тражио да му Народни музеј као знак добре воље преда неолитску фигурину коју су српски археолози ископали на Космету. Упркос мојим упозорењима, наши политичари су извршили притисак и музеј је дао артефакт Штајнеру, који га је славодобитно донео у Приштину, где је направљен политички спектакл поводом “повратка опљачканог албанског културног блага”

ТУРСКА СВЕДОЧАНСТВА

 

kul-ruka-sv-jovana-MALAСРБИ на Балкану су живели у два комонвелта, Источном римском царству, које су тек у 17. веку немачки историчари назвали до тад непостојећим именом Византија, и Отоманском царству, а наши историчари информације о животу нашег народа и данас прикупљају из секундарних извора на Западу, разочарано констатује Владимир Давидовић.

 

– Турски архиви су крцати документима који сведоче о вековима које смо провели као део Османске империје, која је била бирократски врло уређена. Међутим, осим изузетака као што је професор Дарко Танасковић, нашим историчарима не пада на памет да оду тамо и истражују, већ преписују оно шта је Запад мислио о томе шта се овде дешавало. У Царској палати, данас музеј Топкапи је ризница података о нама, а посетиоци ту могу да виде и руку Јована Крститеља у златној рукавици (на слици), коју је у мираз донела принцеза Оливера кад се удала за Бајазита Првог.

Б. Субашић/ Вечерње Новости