Шта нам носи нова усташка олуја која хара Хрватском?

Сваки до данас опстао православни Србин у Хрватској персонификација је злог „Влаха“ са предњег краја османлијског фронта, рушитеља аустроугарске царевине, тежине старојугословенске жандармске чизме, побуњених Срба 1941. године, егзекутора на Блајбургу 1945. године, тоталитарног српско-југословенско-комунистичког режима, побуњених Срба 1991.  и ко зна шта све још не.

Ова нова, шовинистичка олуја, нити је почела на максимирском стадиону нити је то вече достигла свој врхунац.

Најава невремена стигла је из Хага, у ослобађајућој пресуди хрватским генералима, коауторима и извршиоцима Туђмановог и Шушковог концепта спаљене и од Срба очишћене земље Хрватске.

Њен први вјетар прохујао је Велебитом крајем јуна, дан прије уласка Хрватске у ЕУ.

У облаку прашине, дојурила је црна лимузина по разлоканом јадовничком путу, возећи почасног предсједника хрватских антифашиста  да ту, над Шарановом јамом ждерњачом, бесједи потомцима жртава каква је била Независна Држава Хрватска /НДХ/ и шта је то Јадовно. Ни он, Стипе Месић, као ни његов домаћин Милорад Пуповац, на парастосу који је услиједио над самом јамом  нису узели воштанице у руке. Њихов примјер декларисаних атеиста спремно је прихватило стотињак сљедбеника довезених на Велебит да би били противтежа потомцима и поштоваоцима жртава који су путовали из Србије и Српске.

Путовали јесу, али допутовали нису, пошто су их прво босанскохерцеговачка,  а онда и хрватска гранична полиција задржале довољно дуго да не стигну на парастос.

Услиједио је екцес у коме је Месићу и братији са говорнице јасно речено шта је то НДХ за потомке жртава и какав је ниво колективне одговорности хрватског народа за злочине почињене у вријеме њеног постојања.

Човјек који рече да је његов народ побиједио 1941.  и 1945. године,  славодобитни посљедњи чувар печата бивше нам државе, гурнуо је прст у око потомцима жртава рекавши у свом обраћању да Јадовнички злочин нису починили Хрвати него усташе.

Обрадовао се Месић,  носилац плакете СНВ-а за промовисање  вриједности антифашизма, аплаузу који је услиједио, брзо схвативши да се уствари аплаудира омладини из Србије која је у три аутобуса тек тада стигла на Јадовно.

Похиташе хрватски званичници према лимузинама, не би ли избјегли могуће догађање народа и стуштише се низ  Велебит.

Тога дана, бивши предсједник Хрватске није отишао на Паг, гдје је по други пут обновљена спомен-плоча за најмање 8.000 побијених.

Међу њима и готово комплетан први тим загребачког /јеврејског/ фудбалског клуба „Макаби“, који се 1941.  пласирао у прву државну лигу.

Није то 2010. урадио ни актуелни предсједник Јосиповић када је први пут обновљена плоча, уништена у такозваном  домовинском рату, по Јосиповићу праведном наставку антифашистичке борбе из Другог свјетског рата.

Јер, како рече, оно што су партизани били 1941. то су „бранитељи“ били1991.

Како било, спомен-плоча на Пагу уништена је већ трећи пут, свега неколико дана након откривања, исто као и она обновљена 2010.

Не, није плоча имала ћирилични епитаф. Била је исписана хрватским језиком и латиничним писмом. Пресудило јој је само то што је свједочила о смрти „више тисућа недужних људи – Срба, Јевреја…“.

Био је то први бљесак нове усташке олује.

Поједини хрватски званичници нижег ранга „просвједовали“ су тражећи да се пронађу и казне починиоци, али не и да се плоча обнови. И није обновљена.

Већ средином септембра у Голубићу, код Книна, уништена је Спомен- плоча са крстом и натписом „Сјећање на Голубићане страдале у ратовима“, коју су подигли мјештани.  Иако су представници породица жртава у Голубићу под притисцима „бранитељских“ удружења прихватили измјену првобитног спомен-обиљежја на којем су се налазила имена и презимена 34 убијена мјештанина и поставили нову плочу са новим текстом, ни таква није могла опстати.

Нова олуја је добијала на снази.

Оисм  подругљиве и поспрдне реторике којом су хрватски медији почели да се баве Републиком Српском, све чешће су почели истицати незадовољство позицијом хрватског народа у Босни и Херцеговини.

У исто вријеме, на рачун нове власти у Србији, све више је било написа и ТВ прилога којима се указивало на ратну прошлост водећих званичника.

А онда се, непосредно након промјене односа снага у вуковарској скупштини, почело са разбијањем плоча са ћириличним писмом и  писањем усташких графита. Прво у источној Славонији, а онда и по мјестима Баније, Кордуна и Лике, тамо гдје су Срби искористили своје право да истакну двојезичне натписе.

Чини се да је такав развој усташког олујног невремена изненадио и највише хрватске званичнике, који су се према овим догађањима у почетку односили као према појединачним инцидентима.

Ипак, недавни догађај у Вуковару, када је читавом државном врху онемогућен улазак у заједничку колону са хиљадама придошлих поклоника из цијеле Хрватске, показао је да хрватске власти нису у стању супротставити се усташком невремену које почиње захватати цијелу Хрватску.

У запреченој вуковарској колони  био је и Милорад Пуповац, заступник у хрватском Сабору, предсједник Српског народног вијећа и потпредсједник СДСС-а, највеће српске политичке партије у Хрватској.

Не сумњајући у племениту намјеру српског барда да се поклони невиним жртвама, без обзира ком народу припадале, никада нисмо свједочили сличном гесту са хрватске стране.

Не желећи мјерити величину страдања бројем жртава, али и одбацујући демагогију како су бројке неважне, констатујем да нико од највиших носилаца власти у Хрватској није недавно био уз Милорада Пуповца у Сиску, на комеморацији за више од  2000 страдале српске дјеце љета 1942. године.

Да ли је икад неко од хрватских званичника посјетио на загребачком Мирогоју парцелу 142, гдје су закопана тијела најмање 862 српска дјетета са Козаре?

Овакав непринципијелан и снисходљив однос према хрватским властима и већинском народу уопште посебно је увредљив за онај дио српског корпуса који је у периоду од 1991. до 1995.  напустио Хрватску не желећи платити цијену останка у Туђмановој неоусташкој творевини.

Усташко арлаукање на Максимиру није ништа друго до израз колективног олакшања и растерећења у тренутку разбијања вишегодишњих окова наметнутих кроз процес приступања Европској унији. Наметнутих од стране Европе и хрватских власти.

У том периоду није се смјела догодити грешка, погрешан потез који би успорио и одгодио улазак у нову заједницу народа.

Сада, када је тај циљ достигнут и када је видљиво да ЕУ институције не реагују на рушење споменика жртвама антифашистичке борбе и цивилним жртвама рата, не осврћу се на разбијање двојезичних плоча и на кршење уставног закона о правима мањина –  вријеме је за урлик слободе.

Вријеме је да се отворено покаже како већинска Хрватска осјећа, размишља али и дела.

Усташком идеологу  др Анти Старчевићу, плебисцитарно доживљеном оцу домовине, дижу се споменици широм Хрватске. Нема ниједног мањег мјеста чија улица или школа не носи његово име.

Српска мањина у Хрватској, колико год малобројна била, трн је у оку већинској Хрватској, колико год се над тим саблажњавали тамошњи носиоци власти.

Сваки до данас опстао православни Србин у Хрватској  персонификација је злог „Влаха“ са предњег краја османлијског фронта, рушитеља аустроугарске царевине, тежине старојугословенске жандармске чизме, побуњених Срба 1941. године, егзекутора на Блајбургу 1945. године, тоталитарног српско-југословенско-комунистичког режима, побуњених Срба 1991. и ко зна шта све још не.

Ова, од 1991. године  невиђена  јавна манифестација усташтва, појачаће мимикрију и убрзати ионако галопирајући процес кроатизације и католизације преосталог српског становништва, чији ће се млађи дио већ у другој генерацији стопити са хрватским римокатоличким корпусом.

Претапање српског у хрватски биолошки корпус и сужавање српског духовног простора требало би да разбуди и подстакне званични Београд и Бањалуку да оштрије реагују и да се замисле о оправданости залагања за повратак протјераних Срба  у Хрватску.

Олује не познају државне, административне и ентитетске границе.

Ово невријеме може лако да се претвори у ураган који би могао похарати и подручје Републике Српске и БиХ, толико жељене, а до сада незаоране источне њиве.

Пресудно је питање да ли је исходиште ове усташке олује заиста у Хрватској или је она само једро у које дувају вјетрови са запада, из Берлина и Ватикана.

Пише: Душан Басташић

/Аутор је оснивач и предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941.“/