РАВНА ГОРА …шта уистину гледамо недељом увече?

Исмевање сељака, официра, академика и краља, уз истовремену оду комунистима – како све то рећи у две речи?

“Равна Гора“!

Да, то је нова ТВ серија Радоша Бајића. У њој има свега поменутог, само нема Равне Горе. Очигледно, једна од најчувенијих српских планина стављена је у наслов серије из рекламних разлога, док се радња одвија на другим странама и невезано за оно на шта Равна Гора асоцира. Како се могло видети из најава, као и из трејлера, описаће се само једна сцена на Равној Гори: Дражин долазак 11. маја 1941. И то ће бити крај серије са насловом “Равна Гора“!

Саопштен је и наслов следећих 10 епизода: “Ужичка република“.

С обзиром на оно што смо до сада видели, тај наставак не мора ни да се снима: биће довољно репризирати постојећи филм “Ужичка република“.

Једна сцена, и то она која спада у ред најупечатљивијих, већ је “преписана“ из овог филма: пијани српски официр оргија у кафани са разголићеним певаљкама, а не прекида га ни позив другог официра да се врати на положај. Тако је приказана у историји позната борба у Сипском каналу на Дунаву, којом је, не рачунајући Словенију, отпочео напад Немачке на Краљевину Југославију, у зору 6. априла 1941. године. Сем оргијања у кафани, кратко су приказане и неке експлозије, док у другој епизоди један војник каже да су том приликом сви његови другови изгинули.

Шта се заиста дешавало у Сипу?

Ту се налазио један од канала за пролаз бродова кроз Ђердапску кисуру, па је Југословенска војска имала план да га запречи сурвавањем возова натоварених цементом и потапањем шлепова напуњених каменим блоковима. Немци су настојали да то спрече, па су напред послали специјалце из дивизије “Бранденбург“, делом пресвучене у српске сељаке. Неколико дана раније, са овим Немцима пристао је да сарађује градоначелник Кладова Леонид Чудновски, избеглица из Русије. Према једном немачком извору, у ноћи између 5. и 6. априла Чудновски је позвао групу официра у своју кафану и онда им је у пиће сипао средство за успављивање. Потом је позвао немачке специјалце, који су их поубијали. Међутим, при том се зачуо пуцањ и дата је узбуна. Агресорима су се супротставили артиљеријски вод под командом потпоручника Борислава Тодоровића, противавионски вод резервног потпоручника Стевана Марковића и једна чета пешадије под командом резервног потпоручника Чеде Михајловића.

Немци су савладали војску код воза, али је реморкер “Витез“, под командом поручника бојног брода Јосипа Гргића, вукући шлепове, пошао према каналу. Један немачки брод покушава да заустави реморкер, али посада одбија напад митраљеском ватром. Код улаза у канал, јака немачка пешадијска и артиљеријска ватра засипа “Витез“ са леве обале. Капетан “Витеза“ је рањен у главу, а крманоши Александар Ристић и Крста Вељошевић успевају да утерају шлепове у канал и да активирају експлозив. Тако је задатак макар делимично извршен: пловидба Сипом била је ометена при ниском водостају.

На копну, у борби се највише истакао потпоручник Борислав Тодоровић. Много година касније, у нишком листу “Весник“, о потпоручнику Тодоровићу, иначе рођеном Нишлији, хроничар је записао: “Када је видео да је даљи отпор узалудан, наредио је преосталим војницима да се повуку. Он није хтео да се повлачи, нити да падне непријатељу у руке. Исправио се и из пиштоља испалио себи метак у главу. Пао је преко топа. Немци су му указали све војне почасти. Немачки војници су после тога дуго препричавали и дивили се јунаштву младог југословенског официра“.

Пола сата касније, у првој епизоди, и Радош Бајић је показао коме се диви: комунистима. Њихов јунак не само што није исмејан, већ је приказан у маниру епохе за коју смо мислили да је давно прохујала – епохе соцреализма. Он је радник, али интелектуалац, окружен нападно приказаним књигама. Хуманост показује спашавајући штиглића сломљених крила. Прави му кутију, храни га и носи са собом у фабрику, ујутру 6. априла. Додуше, била је недеља и фабрике нису радиле, али Бајићу је по сваку цену потребна следећа сцена: док падају бомбе на Београд, уместо у склониште, овај комуниста трчи по штиглића. Промашује га једна бомба, друга, трећа… и он најзад стиже до птице, узима је и креће ка склоништу. Међутим, на моменат се предомишља! Каква драма! Заборавио је нешто… Враћа се и по то што је заборавио: брошуру на којој се јасно види Лењинова слика. Та слика се замрзава и то је последњи кадар прве епизоде серије под именом “Равна Гора“!

Сељаци, мештани Планинице, приказани су у једној ноћној сцени, док пролази војска. Имају нападно блентава и тупава лица, као и у измишљеном Петловцу (Планиница постоји, налази се испод Равне Горе), у Бајићевој серији “Село гори а баба се чешља“. Какве улоге Бајић захтева од глумаца, најбоље се може видети у једном једноставном експерименту: поређењем њихових фотографија из стварног живота, са фотографијама њихових ликова из ове или претходне серије. Види се како они улажу огроман напор да своја лица изобличе у наказе и глупаке.

Исто тако, пожељно је поређење Бајићевих ликова из Планинице са ликовима мештана овог села из ратног доба. На пример, сачувана је фотографија снимљена 11. септембра 1944. године, на којој видимо ђенерала Дражу са члановима породице Ћировић. Јасно се виде лица свих Ћировића, па тако и огромна разлика са Бајићевим Таралићима.

У другој епизоди, мештани Планинице толико су заостали да ни 7. априла не знају да је почео рат. У стварном животу, имали су радио апарате, читали су новине, једно село их је делило од железничке пруге, а на другој страни једно од Мионице, било је поштара и жандарма, од 700 становника барем 100 било је мобилисано…

Међутим, у верзији Радоша Бајића, Планиница је у рангу неког изгубљеног племена у Амазонији. Њени мештани 7. априла 1941. године не знају ни шта је то авион! Мисле да је то неко чудо, нека ђавоља направа, шта ли. Неупућени гледалац не би ни помислио да у тој држави ратно ваздухопловсто има 1.000 авиона и 3.000 пилота, а да је на небу већ дуго и цивилна авијација. Штавише, у Србији је пре Другог светског рата постојало чак девет фабрика авиона.

Дакле, шта уистину хоће Радош Бајић?

На први поглед, рекло би се да је његов идол – Мел Гибсон.

Гибсон је био глумац, па је постао сценариста, режисер, продуцент и историчар.

Бајић га је превазишао, пошто се “уписао“ и као идеолог и политичар, али да оставимо за сада то по страни.

Гибсон је имао лакши посао, јер је уместо са нискобуџетним комедијама каријеру започео са озбиљним улогама и још озбиљнијим продукцијским захтевима, да би се онда испољила и његова склоност ка “исправаљању криве Дрине“. Бескомпромисно је проговорио о улози Енглеза у средњем веку (“Храбро срце“) и у време успона америчке нације (“Патриота“), због чега је у Лондону постао, благо речено, неомиљен.

Пошто је најзад очешљао бабу, Бајић је најавио снимање ТВ серије “Равна Гора“, за коју је рекао да ће бити “први пројект те врсте који ће објективно, без осуда и етикетирања, национално одговорно одати поласт најбољим слободарским традицијама српског народа“. По логици ствари, Бајићеви “Енглези“ су комунисти, односно комплетна историографија социјалистичке Југославије, јер није имао ко други да у ранијим пројектима о свему томе говори необјективно.

Тако су Бајића схватили и сами (нео)комунисти, па су одмах уследили њихови протести, како у Србији, тако и у бившим “братским републикама“.

И, како је Радош Бајић покушао да постане Мел Гибсон?

У “Вечерњим новостима“ од 8. априла 2011. он изјављује да је рад на сценарију “Равне Горе“ започео лета претходне године, на предлог директора Радио телевизије Србије Александра Тијанића. Према Тијанићевој изјави за “Прес“ од 30. децембра 2011, прва верзија сценарија већ је била завршена. Снимање је почело пролећа 2012. године, а том приликом Радош Бајић је саопштио: “После три и по године рада на сценарију и темељног истраживања, први пут ће из историјски тачног и објективног угла бити испричана прича о трагици српског народа 1941. године“.

И тако… Одједном “три и по године“, а и за истраживање и за писање утрошено је годину и по дана.

Погледајмо и ову Бајићеву изјаву с почетка снимања: “Јасно је да сам као основ за писање сценарија морао да употребим релевантне историјске изворе, оригиналну документацију, књиге, списе, све што је било доступно. Мој рад на сценарију су подржавали и помагали ми експерти Института за савремену историју, пружајући ми стручне савете и консултације“.

Ко год се бави Другим светским ратом, зна да је то најзамршенији део наше историје. Истраживање од три и по године – да и не говоримо о оном краћем, очигледно тачном периоду – ту не значи готово ништа. Књига има на хиљаде, док се оригинална документација броји милионима страница, исписаним на једно 7-8 језика.

За три и по године истраживач може таман да схвати да не зна ништа, или пак да мора да се обрати стручњацима. Бајић прво негира, тврдећи да је “дубоко проникао“ у историју Другог светског рата, али каже и да је учинио ово друго, тј. да се обратио стручњацима. Међутим, то се из приложеног не види, или макар није испоштована процедура коју захтева озбиљна филмска продукција.

На пример, у првој епизоди се појављује академик Слободан Јовановић, који важи за једног од најумнијих Срба свих времена. Представљање такве личности само по себи захтева године истраживања, а како се она појављује свега неколико минута, сценариста се радије обраћа специјалистима. За пригодан хонорар, или из ентузијазма, свеједно, они би на неколико страница требало да му напишу шта је Слободан Јовановић радио дан уочи рата, са ким је и шта разговарао, са ким се и шта дописивао, какви су били његови погледи на тадашњу ситуацију, и сл.

Исто важи и за друге личности које се појављују у тим кадровима, а пре свега за генерала Душана Симовића и Боривоја Мирковића.

Да ли Радош Бајић сада може да покаже по тих неколико страница стручних текстова о Јовановићу, Симовићу и Мирковићу?

Сумњам. Не само зато што академик Јовановић говори “сер Черчил“, а британски премијер је титулу сера добио после рата, и што се понаша као англофил а био је франкофил, већ зато што се по начину опхођења, изражавању и изреченом, види потпис сценаристе и режисера познатог по исмевању српских сељака. Укратко, априлски дани 1941. не само што нису први пут описани “објективно, без осуда и етикетирања“, и тако даље – већ је то учињено за класу испод претходног остварења које се тиме бавило, драме “Слом“ из 1979. године. Ту се Сава Мрмак показао као бољи режисер, а Света Лукић као бољи сценариста. Сем тога, они су били довољно опрезни да ангажују још три стручњака (драматург Милош Станисављевић, стручни консултанти Миленко Додер и Душан Вилић).

Дакле, шта ми заправо сваке недеље у 20 часова гледамо на државној телевизији?

Свакако, гледамо Бајића као сценаристу, режисера, продуцента и историчара. Из приложеног видимо да је ту омануо, али изгледа да се одлично сналази у својим новим улогама – идеолога и политичара.

Очекивано, док се бави идеологијом и политиком, Бајић се одриче свих идеологија и сваке политике. Он је “само“ за национално помирење и то стално наводи као главни циљ серије “Равна Гора“, уз додатке типа: “Србија после ове серије више неће бити иста!“

Међутим, тај начин “националног помирења“ које промовише Бајић, није ништа друго до (још) једна идеологија. Јер, то није право помирење, па ни право “национално помирење“, ма шта то значило – пошто не уважава основне духовне и правне принципе помирења. То је само још једно кукавичје јаје.

Правог помирења нема без праштања и покајања, односно без испаштања за почињене грехе. Правнички речено, неопходно је прво санкционисати злочин (осудити злочинце, одузети им имовину коју су опљачкали, вратити ту имовину потомцима жртава, итд), па онда евентуално питати странке да ли желе да се измире. Уместо свега тога, овде се подразумева да се злочинци не казне, да се њима и њиховом потомству не одузме имовина стечена на злочину, да се та имовина не врати потомцима жртава, па се чак не тражи ни отклон од пропаганде једне тоталитарне странке, што је већ годинама и међународна обавеза Србије, па тако и српске државне телевизије.

Аутор – Милослав САМАРЏИЋ

Часопис “Недељник“