Јужни ток, гарант да Војводина неће бити република

Сведоци смо колико се прашине дигло око доласка руске делегације у Србију и како се велики број заклетих евроунијата из домаћих редова огласио о том питању. Многобројни текстови и конференције за штампу ДС, ЛДП, ЛСВ и многих невладиних организација показују колико им је стало да се пројекат Јужни ток осујети, а колико је нашем народу мало познато колико ће користи имати када крене градња Јужног тока.

У овом тексту нећемо говорити само о економским ефектима које ће Србија осетити кад крену радови или о директном или индиректном ангажовању више десетина хиљада наших радника на градњи Јужног тока, већ пре свега о безбедносним предностима које ће Србија, а поготово њен северни део имати ако Јужни ток прође нашим просторима.

КОРИСТ ЗА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ Гледајући његову трасу, видимо да ће гасовод пролазити кроз следеће општине у Бачкој и Банату: Ковин, Панчево, Ковачица, Опово, Зрењанин, Тител, Нови Сад, Жабаљ, Темерин, Србобран, Врбас, Кула и Сомбор. То је 13 општина које ће имати директну заштиту руских безбедносних структура јер ће на пројекту бити ангажовано више од хиљаду људи који ће обезбеђивати несметан рад овог гигантског пројекта. Као што знамо, НИС и Гаспромњефт издвајају огромна средства кроз социјалне и културне пројекте у локалнм самоуправама на чијим се територијама вади гас и нафта. То говори какве ће додатне економске користи имати ове општине кроз које буде пролазио гасовод.

Не треба да нас изненађује толики бунт аутономашких првака против свега што је руско – осим када они добијају руски новац – јер добро знају да, ако Јужни ток прође, падају у воду све њихове замисли о Војводини као републици. Видимо да се Пајтић и даље држи на северним теренима иако је још од почетка године, као, покренут процес рушења покрајинске Владе и тражења превремених покрајинских избора. Међутим, од тога се није макло ни за педаљ осим што Пајтић и даље ради полако и сигурно на разбијању суверенитета Србије.

Декларација о заштити права Војводине, увођење новог предмета Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу, које промовише хомосексуализам и чији је садржај погубан и коси се са традиционалним схватањем породице у свим верским заједницама, затим војвођанска конференција у Бриселу, Платформа о финансирању Војводине… – све то нам показује да Пајтић наставља да испуњава захтеве својих пријатеља из земаља Дунавске иницијативе (Немачке, Аустрије, Мађарске…, све самих српских „вековних пријатеља”). Додајемо још и то да Покрет мађарске наде несметано промовише у Србији свој политички програм о припајању северне Србије Мађарској, да функционери мађарских партија које су на власти у Војводини траже аутономију за седам општина у Бачкој и да се одједном поново потеже питање о повратку земље немачким грађанима ћији преци су некад живели у Војводини. Шта нас тек чека кад ова несрећна власт крене да продаје оранице по Срему, Банату и Бачкој и када се то озаконони у Скупштини Србије? Да ли ћемо успети да се одупремо моћницима са Запада којима су наше оранице гарант прехрамбене безбедности за њихово становништво?

МАЛО ЛЕКЦИЈА ИЗ ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКТИРЕ Треба подсетити наше грађане да су мађарски устаници 1848. године на челу са Лајошем Кошутом покренули револуцију против Бечког двора и директно се сукобили са Србима, који су остали на страни Хабзбурговаца. Једина нада Аустрији у то време је била Русија, која је на позив Беча ушла у рат против побуњеника, поразила мађарску војску у бици код Вилагоша 1849. године и тако спасила младог Цара Фрању Јосифа и његову круну. Аустрија им је на то „братски” узвратила након четири године 1853, када је, заједно са Енглезима и Французима, напала Русију у Кримском рату. На челу Аустрије био је исти онај Цар који је четири године раније молио Русе и Цара Николаја Првог за помоћ.

Вођа револуције Лајош Кошут побегао је из земље пацовским каналима и живео безбрижно у Енглеској, Америци и Италији још пуних 45 година, држећи по свету предавања о својим револуционарним активностима. Када је умро у Торину 1894. године, пренели су га и сахранили у Будимпешти пред десетинама хиљада људи.

Везивање за Русију у овом судбоносном тренутку је наша једина нада у сфери новонасталих геостратешких збивања на Балкану и средњој Европи. Уверење да је Србима у Аустро-угарској монархији једини спас могао доћи преко Русије имао је још почетком 19. века и чувени Митрополит Карловачки Стефан Стратимировић, који је у писму од 15. новембра 1804. од руског Цара Александра Првог Романова тражио помоћ за свој народ и послао му Меморандум у коме тражи од Цара „заштиту и спасење“.

Нама Србима 21. века који живимо на просторима северне Србије Јужни ток и приврженост Русији су гарант да ћемо остати своји на своме, поготово уочи обележавања 100-годишњице почетка Првог светског рата, када многи имају жељу да нас опет окриве за све несреће савремене цивилизације и када ће многи покушати да преиспитају одлуке Тријанона из 1920. године. Повезивање са Русијом у верском, војном, економском, културном, спортском и сваком другом погледу, враћање руског језика као обавезног предмета у све школе у Бачкој, Срему и Банату, обнављање свих руских споменика из Првог и Другог светског рата, слање наших ђака у руске школе и факултете, побратимство сваког града из Војводине са руским градовима… морају постати приоритет свакој локалној самоуправи на северу Србије

Громада словенске мисли Фјодор М. Достојевски је говорио да код словенских народа постоји само једна подела: на прозападне и славјанофилске снаге, а никако вештачка подела на левичаре и десничаре. Знајући то, ускоро ће и у српским партијама које су на власти – СНС и СПС – њихови чланови морати да се определе да ли су зарад краткотрајних материјалних привилегија за нестајућу Евроунију, у чију пропаст их воде њихови уцењени лидери, или су спремни да се успротиве томе и окрену за једином трајном светлошћу, која нам стиже са Истока.

Аутор: Иван Б. Костић, Нови стандард