Ко је Владимир Путин? Живот, порекло, особине и рад руског председника Владимира Путина

Одакле долази и ко је Владимир Путин, порекло, рани живот, личне особине, рад и стил руског председника Владимира Путина

Када је једном топлог јулског дана 2003 године Владимир Путин кретао за Лондон, он је јасно знао да у том моменту ствара историју. Од времена када је 1874 године, краљица Викторија имала пријем за Александра Другог (Руског императора-прим ред) у Виндзорском замку, ни један од руских лидера није био почашћен позивом да додје у државну посету – што је највиша почаст коју Британија може да укаже некој држави.

Претходник Путина, цар Александар Други, својевремено је допутовао у Виндзор са свитом од 70 чланова, укључујући четири дегустатора, за званичну делегацију Путина било је најављено само десет чланова, а заиста га је пратило око 150 људи, укључујући и групу за безбедност (ради спречавања могућег напада чеченских одреда смрти, пошто у Лондону живи много Чечена) и медицинску екипу (уколико телохранитељи не успеју да у потпуности изврше своју дужност). Тада није било дегустатора, али, због осигурања безбедности председника и могуће опасности од Чечена, кухиње Бакингемске палате и Гилдхола, као и њихов персонал, били су подвргнути најозбиљнијој контроли.

Док је цар захтевао сервирање двадесет два јела, укључујући седам десерата, и успео све да проба, Путин је у потпуности био задовољан једноставнијим јеловником, који је предлагао: охлађену дињу, јастога „термидор“, груди патке из Норфока, воћни крем бруле и, на крају, охлађену вотку као дигестив. Да би се руски лидер осећао као добродошао гост, није се штедело. За такву прилику изнајмљен је портрет Николаја Другог, заједно с његовим рођаком, краљем Џорџом В, и дивна колор фотографија Лава Толстоја, обученог у његову омиљену сељачку одећу – „рубашку“ и дубоке чизме.

Догодио се само један пропуст.

Од првог погледа на почасно место, гломазну столицу сличну престолу, која је била њему намењена, Путин је схватио да му, с његовом висином, ноге неће досезати до пода. „Било је видљиво како му је непријатно“ − прича Сергеј Колушев, шеф Руског економског форума у Лондону.

„Видео сам мрачан предосећај у његовим очима док је прилазио трону. Но, он се врло брзо прилагодио и, када су разговори почели, на њему се ништа није видело, без обзира на то шта је мислио или осећао. Путин се брзо адаптирао, чиме је задивио многе присутне. У ствари, он је на том трону остављао утисак као да се налази у својој кући!“

Путинова висина од 165 центиметара, свега пет центиметара више од Махатме Гандија, већ је била тема разматрања у безобзирној британској штампи за време параде коњичке гарде. Поред британске краљице, високе 160 центиметара, Владимир Путин изгледао је одлично. Једино, када је оркестар одсвирао руску химну, Путина је мајор Гренадирско гардијског пука, Мартин Дејвид, позвао да изврши смотру почасне јединице. „Мајор Дејвид, са својом медвеђом шубаром − написао је дописник Тајмса − надвисио га је као московска вишеспратница неку дачу“.

Још у детињству су се над њим иживљавали због ниског раста, но, он је нашао начин да то реши тренирањем џудоа. Прича се да је, када је одрастао, тај проблем решавао као Том Круз и Силвио Берлускони, користећи обућу са повишеном потпетицом. Као и Никола Саркози, уосталом, који, по причама, користи подметаче у ципелама, који га чине вишим седам сантиметара.

ДАКЛЕ, КО ЈЕ ТАЈ ЧОВЕК који спава у краљевском кревету ?

Међу политичарима, он представља модел тврдоће, са којим не могу, ни у машти, да се упореде ни Буш, ни Ширак, ни Блер, ни било ко од њихових претходника.

У току председничког мандата, омиљени Путинов западни политичар био је самоуверено разметљиви Италијан, Силвио Берлускони.

Путинове очи и даље привлаче пажњу. Ирена Пич, супруга једног немачког банкара, пријатељица Људмиле Путин од деведесетих година, шалила се да његове очи подсећају „на пар гладних грабљивица, скривених у заседи“, и тврдила да је Људмила у шали називала свог мужа „енергетским вампиром“. Владове очи су истинске убице“ – спомиње Алистер Кемпбел „ледено плаве боје, способне да се у једном трептају из нежне мекоће преобрате у тврд орах“ .

Путинови учитељи једногласно потврђују да је он упијао знање задивљујуће великом брзином.

Ретки су они који га стварно знају.

За породицу је – онај који воли; за противнике – брз на језику и опасан; за његове религиозне пријатеље – побожни хришћанин; за руски народ (тачније, за 73%, по неким проценама) он је спаситељ – човек који им је вратио национални понос. При свему томе, чак и најоданији грађани имају замерке: „Ја осећам према њему симпатију, али сада је у њој и нешто горчине“, рекао је један Путинов гласач на прошлим изборима, „он није поправио положај руских грађана колико би могао. Аљаска, на пример, дели своје богатство са грађанством – сваки држављанин добија по хиљаду долара месечно од зараде остварене коришћењем природних ресурса. Руси немају такве привилегије.“

Владимир Путин је, пре свега, руски патриота. Мада изјављује да верује у демократију, тешко га је назвати демократом. Борис Јељцин се јавно заузео за њега: „Као Путинов кум, могу да кажем да је демократија у његовим рукама безбедна“, рекао је он, али је то изјава која изазива сумњу, имајући у виду да се и сам Јељцин, за време своје владавине, из спаситеља демократије претворио у аутократског деспота. Политички противници за Путина говоре да је и он пошао тим путем. Путин са њима не расправља. Он сматра да после Гандијеве смрти „нема с ким да се разговара“ – још једна од Путинових успутних опаски која се касније наводила као покварена плоча.

Најближе је истини да Владимир Путин више верује у „суверену демократију“, или у „управљану демократију“ него у њену западну варијанту. По његовом виђењу, демократијом се управља кроз рационални хијерархијски систем, који он назива „вертикала власти“. Другим речима, власт полази са врха, из председничког кабинета у Кремљу, и креће се на доле, према чиновницима разних нивоа, укључујући и силовике (безбедњаци, војници и обавештајци, који су ушли у државни бирократски апарат захваљујући везама), и тек затим долази до грађана.

Путин није човек који ће се сагињати пред међународним политичким нормама: он је постао премијер, а затим актуелни председник Русије, чак не истичући своју кандидатуру. Његови погледи на демократију свакако га не чине омиљеним. Кажу да је једном приликом рекао: „Ја сам за изборе, док гласају за мене“. Путин, такође, изјављује да подржава концепт правне државе – за разлику од бившег СССР, државе којом је управљала партија, коју назива „диктатуром закона“. Подразумева се да степен демократских слобода у том случају зависи од тога ко доноси законе. „Путинизам“ чак цвета због тога што су уобичајени носиоци опозиције, на пример, руска интелигенција која се противила комунистима, у данашње време изгубили своју снагу. Неки сматрају да је Путин исувише близак тој јавној групи да би страховао од било каквог стварног отпора.

Према речима милијардера и нафтног магната Гордона Гетија, Путин је „најопаснији човек на свету“ и, стварно, он у рукама има адуте који представљају претњу за све светске државе. „Он би сутра могао да уништи Кину“, напомиње један од његових ближих сарадника. „Ако Русија заустави испоруку нафте и гаса, већина кинеских димњака ће престати да се дими. Исто се односи и на Индију. А какву би хладноћу осетили Италија, Немачка, Француска и Британија, ако то уради Западној Европи? У таквом случају би се озбиљно уздрмала и крхка америчка економија, зато што Америка не може да снабдева те земље нафтом и гасом – њених резерви нема довољно ни за сопствене потребе. Ето због чега је он најопаснији човек на свету. Разлика између њега и његових претходника јесте у томе што Путин нема потребу за нуклеарним наоружањем. Он би могао да баци свет на колена без испаљеног метка или гранате“.

Шта би га могло навести да користи то енергетско оружје? „Он би то урадио само уколико закључи да Русију угрожава нека спољна сила.

Он врло пажљиво посматра ширење НАТО, који се све више приближава руским границама. Тешко да би се сагласио са ступањем Украјине у НАТО – Украјина је за Русију као Куба за Америку и, ако би се то догодило, реакција би била врло жестока.“

Међутим, наводну способност да се „свет баци на колена“ не треба мешати са жељом да се то уради, тврди близак Путинов пријатељ. „Он је реалиста. Он зна какву моћ има на свом положају, и за њега је Русија на првом, другом и трећем месту. То га и чини потенцијално опасним.

Како је рекао сам Путин у свом обраћању нацији, објављеном у листу ‘Известија’ 25. фебруара 2000. године: ‘Онај ко нас вређа, чини то на сопствени ризик’.“

„Његов политички идол је Катарина Велика ( из Лужицких Срба у Немачкој –прим ред) и он управља државом по њеним принципима: он не трпи компромисе“, наставља његов пријатељ. И, како је она поступала са својим љубавницима, тако је и Путин спреман да користи бизнисмене и затим их се решава: „Све то он ради са страственом жељом да рашчисти неред, који је остао после Јељцина и обнови политичку моћ Русије“.

И стварно, много тога је требало рашчишћавати. Један од основних Путинових циљева постали су олигарси, руски финансијски магна ти који су се баснословно обогатили када им је Јељцин продао вредну државну имовину по веома ниским ценама на озлоглашеним аукцијама „зајмови за деонице“. Путин је проанализирао нафтну, гасну и металуршку индустрију и брзо схватио да многи олигарси добијају из њих огромне приходе. Поставио је себи циљ – учинити њихов живот неподношљивим. Његова јавна мантра била је (а и сада је): „Треба да се дели!

С ким?

Са државом!“

Роман Абрамович један је од малобројних олигарха према којима се Путин благонаклоно односи. Абрамович није могао да преузме свих 13 пакета акција „Сибњефта“ државној компанији „Газпром“, септембра 2003.године – бар није могао да их стави у свој џеп. Путин је убедио Абрамовича, који је власник четири јахте и фудбалског клуба „Челзи“, да је 13 милијарди непристојно висока цена за излазак из компаније која је већ превазишла сва похлепна очекивања, учинивши баснословно богатим и њега и његовог бившег партнера Березовског, за непуну деценију од момента њеног преузимања. Схватајући да, мада у рукама можда има милијарде, Путин има затворе, Абрамович није издржао притисак председника и предао је држави велики део новца добијеног од „Газпрома“.

ДРУГО ВАЖНО СВОЈСТВО Путинове личности је његова сумњичавост.

Путин никоме не верује.

Могуће је да се томе научио у КГБ, али,корени се вероватно крију дубље. Његова учитељица, Вера Дмитријевна Гуревич, рекла је да он, још као дечак, „никада није опраштао онима који су га издали“. Он је према свакоме веома сумњичав, вероватно не из чиста мира; на крају крајева, он савршено добро зна да су завере против њега сазревале дубоко у зидинама Кремља и Државне Думе, која је сменила Врховни Савет 1994. године у својству руског парламента. С времена на време, и код неких његових министара појављивали су се планови за његово свргавање са власти. Он се не ослања слепо на ФСБ, наследника КГБ за унутрашњу безбедност Русије, за добијање информација о тој проблематици. Организација такве врсте није у потпуности заштићена од инфилтрације противника, а подразумева се да није увек у стању да проникне у више нивое власти.

Једно од мојих најзанимљивијих открића било је то да Путину група бизнисмена и подозривих политичара, који сами себе називају људима ВВП, редовно доставља извештаје, засноване на својим утисцима и испитивањима. Није познато да ли и колико он прихвата те приватне савете озбиљно, али се са некима од њих добро познаје.

ЈЕДНА ОД НАЈНЕВЕРОВАТНИЈИХ изјава ВВП људи јесте да су управо они планирали и извели „Операцију Јукос“, у којој је ухапшен тадашњи нафтни магнат Михаил Ходорковски. Ходорковски је био један од малобројних који су се одважили да се успротиве чврстој Путиновој одлуци, донесеној после ступања на председничку дужност:

Још једна занимљива црта Путиновог карактера јесте начин на који се он односи према оним политичарима за које сумња да кују заверу против њега. Он не одстрањује те мушкарце и жене, већ се, напротив, понаша према познатој фрази из филма Кум ИИ: „Држи пријатеље близу, а непријатеље још ближе“.

Путинову способност убеђивања ни у ком случају не треба потцењивати.

Никада није заборављао своје скромно породично порекло, и никада није ни покушао да сакрије прошлост своје породице.

Наравно, у својој првој аутобиографији „У првом лицу“, он се трудио да истакне да је одрастао у атмосфери љубави. Владимира Владимировича Путина, кога су у породици звали Вовка или Волођа, подизали су мајка Марија Ивановна Путина и отац Владимир Спиридонович Путин, у ужасним условима, у каквим је живела већина руског народа у време трке у наоружавању, педесетих година прошлог века. Многи настављају да живе тако и сада, без обзира на недавно отпочети просперитет државе. Родио се у Сњегирјевском породилишту града Санкт Петербурга, 7. октобра 1952. године, када је његовој мајци била 41. година. Он је њено једино дете које је остало у животу.

Изгубивши своја прва два сина – један је умро убрзо по рођењу, а други од дифтерије, током злогласне опсаде Лењинграда у којој је нестало више од милиона становника – Марија Ивановна се веома трудила око свог малог Волође. Бринући за његово здравље, она га није послала у дечји вртић, како је чинила већина запослених мајки.

Уместо тога, потражила је посао ближе стану, како би у време ручка стизала да нахрани дете, које се само играло код куће. Путин је пошао у школу са готово осам година. Та склоност према самоћи, развијена у детињству, оформила је његов независан и самосталан карактер.

У ПУТИНОВОМ РАНОМ детињству породица је живела у једној соби, без свог купатила и топле воде, са заједничким санитарним чвором и кухињом, у комуналки, друштвеном стану зграде број 12 на Басковом пролазу, свега једну кратку вожњу трамвајем од Невског проспекта у историјском средишту царске престонице Русије. Путинов отац, Владимир Спиридонович, у раним годинама његовог детињства радио је као предрадник у Јегоровској фабрици вагона. Увече је забављао своју жену и малог сина свирком на похабаној хармоници. Био је одличан музичар, тако да се комшије никада нису жалиле због буке. Марија је, свакако, скоро увек била уморна од сталног допунског рада. Радила је као кућепазитељка, преузимала робу у пекари, а радила је и као техничар у лабораторији. Против мужевљеве воље, тајно је крстила сина у православној Преображенској цркви.

Путин и данас на ланчићу око врата носи свој мали алуминијумски крстић, добијен на крштењу. Владимир Спиридонович, његов отац, убеђени атеиста, зажмурио је на крштење, а Марија је учинила све да оно остане тајно.

ДЕДА ВЛАДИМИРА ПУТИНА, Спиридон Иванович Путин, успео је тешким радом, изучивши куварски занат у свом родном граду Санкт Петербургу, како се тада звао Лењинград, до преименовања у Петроград 1914. године. Био је талентовани кувар и, већ пре двадесете године живота, кувао је за аристократију у „Асторији“, хотелу са пет звездица, на Исакијевском тргу у царској престоници. Његови стални гости били су рођаци царске породице Романових, као и по злу славни монах Григориј Распућин. Прича се да је Спиридон у „Асторији“ добијао богату плату од 100 златних рубаља месечно. Оженио је девојку са села, Олгу Ивановну, са којом је између 1907. и 1915. године имао три сина, Алексеја, Михаила и Владимира Спиридоновича (рођеног 23. фебруара 1911) и кћерку Ану.

Када је бољшевичка револуција 1917. године свргла Привремену владу, (која је управљала државом уместо цара који се одрекао престола), а припадници владајуће класе бежали из државе или су били затварани или убијани, свет Путинових се срушио. Није више било аристократа којима је требало сервирати кавијар или гушчију паштету; у ствари, у престоници с промењеним именом у Петроград, пошто је Петербург за време Првог светског рата звучало превише немачки, остало је врло мало било какве хране. Грађански рат је донео општи хаос на целом пространству огромне империје, а Спиридон је превезао породицу у кућу рођака, у село Поминово у Тверској области. Путин воли да прича свима који хоће да слушају о томе како та кућа још увек постоји, и како његови рођаци и даље тамо иду на одмор.

Према легенди, много година касније, Владимир Спиридонович је посадио сина на колена и у њиховој мрачној соби на Басковом пролазу испричао му Спиридонову прошлост. Дечак се више сажалио при помисли на понижења која су трпели његови баба и деда него над тим што су гладовали. Али, као и мноштво других података из живота породице Путин, ти подаци су непоуздани: „Мој деда није говорио о својој прошлости“, прича он. „Моји родитељи су, такође, ретко говорили о прошлости. Људи тада уопште нису говорили о прошлом. Моји родитељи ми нису никада причали о себи, посебно отац. Био је ћутљив човек.“ После Првог светског рата Спиридон је добио посао у месту Горки, у Подмосковљу, где је живела Лењинова породица. Радио је у Лењиновој викендици, а затим, после смрти вође револуције, јануара 1924. године, наставио да ради код његове удовице, Надежде Крупске. Три дана после Лењинове смрти, Петроград је преименован у Лењинград. Олга је хтела да се тамо врате, али Спиридон је знао да бољшевичка власт сматра да је будућност таквих радника, као што је он, у новој престоници Москви.

Био је у праву. Убрзо су његова кулинарска умећа била потребна новој комунистичкиј елити. Стаљин је осетио симпатије према њему и Спиридон је био распоређен у једну од његових кућа за одмор.

Могуће је да га је не само кулинарска вештина, него и верност Стаљину довела до лукративног посла у одмаралишту московског Градског комитета „Иљичевскиј“. Пошто је био главни кувар, добио је двособан стан, што је у то време било непојмљиво за човека његове прошлости. Олга је могла да гаји воће, поврће и цвеће у њиховој сопственој башти, што је била ретка привилегија. Мало је људи из Стаљиновог окружења остало у животу, но Спиридон је и у томе успео. Сећања Путина на деду углавном су везана за времена када је са родитељима путовао на распуст у Иљинско.

Страствени пушач, али антиалкохоличар, Спиридон је умро 1965. године у 86. години, уживајући у пензији само шест година. Сахрањен је на гробљу у Иљинском. Сачувавши здрав дух и разум и на крају живота, уживао је у одласцима на пецање с унуком, чак и када није успевао да му пренесе своју мудрост. Олга је живела 90 година. Путин спомиње да је највише сазнао о својој породици из „одломака разговора“ родитеља, када су им у собу на Басковом пролазу долазили у госте рођаци. То су били јединствени случајеви када су се понашали опуштено и отворено говорили о себи. То је било сасвим разумљиво, јер је прошлост за њих била право емоционално минско поље.

ВЛАДИМИР СПИРИДОНОВИЧ ПУТИН срео је Марију Ивановну Шеломову у Поминову, у коме је провео детињство. Она се родила у суседном селу Заречју, 17. октобра 1911. године. Заљубили су се једно у друго у раној младости. Обоје су имали по 17 година када су се 1928. године венчали. Када је репортер, покушавајући да сазна нешто компромитујуће о Путину, упитао шта је био разлог што су се тако рано везали браком, Путин је, видно изнервиран, одговорио: „Зашто треба да постоји неки разлог? Главни разлог је љубав, али, осим тога, отац је очекивао позив у војску. Могуће да им је требала потврда верности међу њима.“

Четири године касније, после почетка колективизације, преселили су се у Лењинград. Марија је неко време чистила улице, док касније није прешла у фабрику, истовремено када су Владимира Спиридоновича позвали на службу у тек организовани подморнички дивизион Совјетске војно-поморске флоте. Током једне године, по окончању његове службе, код Путинових су се родила два сина. Први, Олег, умро је неколико месеци после рођења. Марија је брзо поново затруднела и обоје су били ван себе од среће када је родила здравог дечкића кога су назвали Виктор. Путинови су живели у стану у Петерхофу, граду у коме се налази легендарни Летњи дворац, када је 22. јуна 1941. године Хитлер отпочео операцију „Барбароса“, усмерену на уништење Совјетског Савеза.

Лењинград је био један од примарних циљева Вермахта. Петар Велики изградио је тај град на блатним обалама Неве; Хитлер је наредио својој војсци да га разруши.

Касније, у зиму 1942. године, Владимир Спиридонович је био озбиљно рањен немачком гранатом, у обе ноге. Умро би од губитка крви да га у превијалишту није препознао бивши сусед, који га је на леђима, по замрзнутој Неви, однео у Лењинград у болницу. Марија га је посећивала сваког дана. Видевши њено тешко стање, тајно је остављао за њу своје болничко следовање хране, док медицинске сестре нису приметиле његов спори опоравак и, схвативши шта је у питању, забранили јој да посећује мужа. Једном је на улици пала у несвест од глади, те су је сврс-
тали уз трупове мртвих, спремних за сахрану. Захваљујући томе што је неко чуо њено стењање, спашен јој је живот.

Та задивљујућа жена остала је у Лењинграду за све време трајања опсаде. Када је немачка армија потиснута, Путинови су у фрагментима почели поново да формирају свој живот, населивши се у једној соби фабричког комуналног стана на Басковом пролазу. Осам година касније, када им се родио трећи син, будући председник, обоје су већ имали по четрдесет година.

АКО СЕ СХВАТИ шта је Марија преживела за време рата, њена жеља да заштити свог маленог Волођу савршено је разумљива. Тек 1. септембра 1960. године она га је послала у Школу бр. 193, преко пута њихове зграде. Он и сада чува фотографију снимљену тог дана, на којој чврсто држи саксију са цвећем за учитељицу. То ново искуство за њега је било шокантно. Издвајао се од групе не само због тога што је био мален и слабачак, него и зато што је, ненавикнут на дружење са вршњацима, касно долазио и рано одлазио из школе. Школски другови су закључили да избегава њихово друштво и прогласили га за сноба. Стално су га прогањали, али се Волођа бранио како је знао и умео. „Он се тукао свим срцем“, прича један његов бивши школски друг, „гребао је, гризао,
чупао за косу и цичао. То нису биле најпријатније сцене“.

Лежећи у постељи и гледајући огуљени плафон у њиховој соби, млади Волођа је жарко желео да обезбеди својим родитељима бољи живот.

Сваки дан је гледао с каквом тешкоћом се његова мајка пење у њихову собу на последњем спрату оронуле жуте петоспратнице. За Русију су то била судбоносна времена. На месту првог секретара КПСС Стаљина је заменио тежак, мада су за њега често говорили „човечан“ политички комесар Никита Хрушчов. Он је уздрмао свет критиком свога претходника у „тајном“ реферату, који је ипак процурео у јавност, на Двадесетом конгресу партије, фебруара 1956. године. Хрушчов је поделио обласне комитете на аграрне и индустријске. Касније је таква подела на нела држави велику штету. Очекивало се да се са Хрушчовим совјетски систем може реформисати у демократскији облик социјализма, мада се испоставило да је већи део Хрушчовљевих активности усмерених на побољшање живота обичних совјетских грађана био неефикасан.

Волођа је био довољно проницљив да извуче поуке из бедног окружења у ком је живео. Путинови су делили кухињу, у којој није било ничег осим судопере и штедњака на гас, са старим јеврејским кројачем, његовом женом и одраслом кћерком, уседелицом по имену Хава.

„Расти у дворишту било је скоро као живети у џунгли“, каже Путин.

„То је практично једно те исто. Па, да!“ Једна од омиљених забава банди, како каже, било је гањање пацова штаповима по каменом степеништу. Уживао је у томе док није дошао до занимљивог открића: ако притераш пацова у ћошак, он се окрене према теби и напада, а напада врло агресивно. Пацов се затрчава на непријатеља, без обзира на то што и сам покушава да побегне. Ту тактику, без сумње, памти и данас, када се бори са својим противницима у џудоу.

Владимир Спиридович је саветовао сину да почне да се бави боксом. Но, после сломљеног носа у првој борби, каријера на рингу се брзо и не нарочито достојно завршила. Његов живот је могао да крене низбрдицом, али тада је Вера Дмитријевна Гуревич, која му је била наставница од петог до осмог разреда, тј. од једанаесте до четрнаесте године, приметила драматичну промену у његовом понашању. Априла 1964. године изразио је жељу да учи немачки, који је учио као допунски предмет после часова с Гуревичевом, која је изненада открила његово задивљујуће памћење. Она је у њему открила ученика јаке воље, енергичног, љубазног, чак љупког, са склоношћу према језицима, историји и књижевности.

У јесен 1965. године Волођа се учланио у спортски клуб „Труд“, који је био део Добровољног спортског друштва Руске Републике, у коме је за тренирање требало имати добре оцене. Управо ту је потпао под утицај Анатолија Семјоновича Рахлина, суседа Путинових, и специјалисте вештине самодбране познате као самбо. Тај вид спорта, комбинација рвања и џиу-џице, изузетно се допао тринаестогодишњем дечаку. Рахлин га је научио томе да се умом може победити чак и јачи непријатељ.

Под Рахлиновим руководством Путин је постао фанатик самба, а потом и џудоа.

Данас, објашњавајући како су га борилачке вештине измениле, Путин каже да џудо није само спорт него читава филозофија: „Спорт нас учи да схватамо односе међу људима и уважавамо своје партнере. Он нас такође учи да на први поглед слабији противник може не само да се одупре твом нападу, него и да те победи. Сама снага не може да утиче на резултат такмичења. Поента је у способности мишљења и коришћењу правилних ставова. То је врло важно. Још је веома важно имати јак карактер и силну жељу за победом“. Изузетно захвалан Рахлину, и сада се понекад сретне са њим када посећује родни град. Путин, а многи би рекли и цела Русија, имају на чему да буду захвални Анатолију Рахлину. Мајстор борилачких вештина још увек живи недалеко од Басковог пролаза и, када га замоле, показује љубопитљивима стан у коме су Путинови живели у соби са огуљеним плафоном.

Сам Путин никада није пожелео да посети родни рејон,ни собу са огуљеним плафоном.

До момента када ће тај енергични Рус неочекивано ступити на светску сцену, остало је доста времена.

Наставак следи …

Башта Балкана