Због чега градоначелник Косовске Митровице не би био Албанац?

Власти у Србији упрле су све снаге да објасне домаћој јавности како су локални избори на Косову и Метохији легитимни, у складу са Уставом и да после њих неће уследити повлачење државе са КиМ. Готово да не постоји јавна платформа у Србији која протеклих дана и недеља није коришћена од власти како би уверили Србе на Косову да изађу и гласају. Ипак, како се показало (мада се ти подаци слабо истичу у јавности) локални избори 3. новембра, барем када је о северу КиМ реч, нису имали успеха.

Како је саопштио Први потпредседник Владе Србије, извесно је да ће Заједница српских општина на КиМ обухватити девет општина, а да ли ће се придружити и десета – Косовска Митровица – отворено је питање.

Овај број „Сведока“ излази у недељи уочи понављања избора на северу Косовске Митровице. Шта ће и како на крају бити – гласачи ће одлучити, или је већ одлучено?!

Ипак, ваља скренути пажњу на неколико чињеница које озбиљно доводе у питање комплетан процес на Косову.

Као прво, говори се о томе да су ови избори легитимни и да нису против Устава Србије. Чињеница је да постоје многи који озбиљно доводе у питање уставност и законитост Бриселског споразума. Иако је Демократска странка Србије од Уставног суда Србије захтевала оцену уставности тог споразума, ова институција се (по старом обичају – да ћути када је нешто критично, као што је рецимо то урадила у случају Статута АПВ) одлучила на даље ћутање. Штавише, јавност у Србији је озбиљно узбуркана почетком септембра када је председник Републике Томислав Николић тражио од Уставног суда да одложи доношење одлуке док се не постигне коначан споразум са Приштином и док се не усвоји закон о суштинској аутономији Косова и Метохије. Овакав закон још увек није донет.

Поставља се и питање валидности Бриселског споразума. Не улазећи у његов садржај, питање је да ли је он правно обавезујући или није? Према Уставу Србије, сви међународно-правни акти на које се стави потпис државе и пошто буду ратификовани у Парламенту постају правно обавезујући и саставни део нашег правног поретка. Међутим, проблем је у томе што Споразум у Бриселу никада није потписан, већ само – парафиран између Ивице Дачића и Хашима Тачија. Ово питање никада није са већом озбиљношћу постављено у нашој јавности, мада се Брисел изјаснио да сматра споразум потписаним и да нема потребе за церемонијом његовог накнадног потписивања.

Следећи проблем у вези са Бриселским споразумом јесте тај што он никада није усвојен у Скупштини Србије. Наиме, крајем априла (након парафирања Споразума) Скупштина је усвојила Извештај Владе Србије о политичким и техничким преговорима са Приштином, али о самом Споразуму српски Парламент, као највише законодавно тело државе, никада није добио прилику да расправља и да се о њему изјасни.

А када је о самој садржини Бриселског споразума реч, поред бројних питања која су већ истакнута у јавности и образложена, опет, без намере да улазимо у његову садржину, поставља се још једно питање – ко је гарант његовог спровођења и трајности? Односно, прецизније, ко је гарант да ће Заједница српских општина наставити да ужива сва права која су јој Бриселским споразумом дата, пошто она нису предвиђена Уставом самопроглашеног Косова? Пошто се у Бриселском споразуму нигде јасно не наводи ко је гарант, нити се објашњава које би то гаранције биле и шта би оне садржале, логично је питање – ко ће спречити Приштину и на основу чега да кроз неко време (неколико месеци или година) постепено умањује надлежност и на крају у потпуности обесмисли постојање Заједнице српских општина?! Такав један пример је већ виђен у Хрватској са надлежностима Заједничког вијећа општина.

Власти у Србији, ипак, одлучно тврде – не одустајемо од Косова и то је Србија. Када су бројне неверне Томе одмах скочиле против овога и поставиле питање укидања правосудних институција Србије, држава и њени званичници наставили су упорно да понављају да држава никада неће напустити Косово. Међутим, питање судова на Косову није само тренутно и техничко питање, већ оно има и мало дубљу позадину.

Наиме, власти у Србији очекују да брзо заврше са свим „тешким“ питањима око Косова и што пре крену да убиру плодове своје европске политике – почетком јануара наредне године требало би да почну преговори око уласка Србије у ЕУ. Они који су мало више заинтересовани за овај процес, могли су да виде да од силних поглавља које чекају Србију, прво поглавље које би могло бити главни камен спотицања тиче се управо судова! Дакле, ако је Бриселски споразум ишта осигурао на дуге стазе, осигурао је да Србија, после његовог спровођења, може да каже да је успешно закорачила у преговоре, те да поглавље правосуђа није проблем (ако се изузме, односно у међувремено реше последице „реформе правосуђа“ под ДС-ом). Тако би јавност одмах могла да се увери како нема озбиљних препрека за улазак у ЕУ, и да су преговори почели да теку као по лоју.

Пошто се негде у исто време – у фебруару – наговештава проглашавање ванредних избора у Србији, то би требало готово сигурно да оснажи пут СНС – најјаче странке у власти и највећег мотора политике актуелне Владе – ка сигурној победи.

Проблем је, међутим, у сваком следећем поглављу које следи у процесу ЕУ интеграција. Било да је реч о саобраћајној политици, порезима, животној средини увек ће бити постављено питање – а шта са Косовом? Будући да Косово има свој пут уласка у ЕУ (што је, истина, прихваћено још у време претходних власти), и пошто је то Србија прихватила, извесно је да ће на сваком поглављу – од 35 колико их укупно има – Србија морати да каже и потпише да се то не односи на Косово и Метохију. Према томе, српске власти које су се званично заветовале да Србија неће никад у ЕУ без Косова, све време ће преговарати о интеграцијама Србије у ЕУ управо без тог Косова и мораће сваки пут то да понове. Тако ће се, с временом, јасно показати да када је о уласку у ЕУ теч – „Косово није Србија“ је права парола.

На крају, да се вратимо на питање око кога су сви забринути, а које је Александар Вучић хтео да реши за 45 минута – избори у Косовској Митровици и да ли ће Срби заиста дозволити да им Албанац буде градоначелник. Питање је – а због чега не би могао Албанац да буде градоначелник Косовске Митровице?! Или Бошњакиња? Ако је Косово Србија (како тврди влада у Београду), ако су избори легитимни и у складу са Уставом (како, опет, тврде власти у Београду), зашто је онда спорно да на територији државе Србије један Албанац, ако је њен грађанин (а пошто Србија не признаје држављнаство тј. пасош Косова јер Косово није република, сви су српски држављани) буде градоначелник једног града?!

Колико ситуација иронична и бесмислена, барем када је о демократији и људским правима реч (а то је, наводно, Европи и овој европској Србији која обухвата већину власти и опозиције, ваљда, најбитније) показују и речи Александра Вулина које је изговорио на недавно одржаној седници Одбора за Косово и Метохију, када је рекао да је договор са Бриселом да Албанац не сме бити на челу четири општине на северу?! То, дакле, значи да није ни битно ко ће како да гласа, већ, као што су све време причале српске власти – важно је само да се изађе.

Значи ли то да ни листа „Српска“, ни сви они митинзи нису ништа друго него само параван да се Срби натерају да изађу и гласају? Ако уопште није битно како ће ко гласати, јер, како је рекао Вулин – договорено је да на челу општина на северу не може бити Албанац – онда је посреди само једно, а то је да Срби гласају и тиме легитимишу правно оспорен, институционално неусвојен и гаранцијама мањкав Бриселски споразум.

Сва илузорност избора на Косову и Метохији и крајња последица Бриселског споразума, јасно се виде на основу следећег: ако су Албанци показали спремност да мењају бирачке спискове и убацују и мртве, ако их Брисел није „притиснуо“ и поред ургенција Београда, ако су сами избори 3. новембра протекли са много мањкавости, а све је то саопштењем Кетрин Ештон поздравила, ако су Албанци и раније показали да умеју да воде озбиљну популациону политику, и ако је јасно да се укључивањем шест албанских села у север Косовске Митровице настоји да се промени гласачка структура – ко ће за четири године, на неким наредним изборима, гарантовати да тада Албанац неће бити на челу општине?!

Али, као и увек у Србији – на дуге стазе се увек гледало кратко. За четири године Србија би требало да буде ближа ЕУ, а тренутна власт да буде при крају другог мандата и да се спрема за трећи… Кога ће тада бити брига за Косово?! Осим „српских екстремиста“…

Сведок