ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: ОВО ЈЕ НАЈПРЕСУДНИЈЕ ВРЕМЕ ОТКАКО ЈЕ СВЕТИ САВА КРЕТАО ЗА НИКЕЈУ

Patrijarh-Irinej 1

То што ни народ не види ни даље од архијереја показује да није време за јетку критику, већ за дугу борбу за изграду светосавске црквености у СПЦ

Последња изјава патријарха Иринеја како Србија не може да се одрекне Косова због уласка у ЕУ показује да СПЦ нема јасан, чврст и на учењу Православне цркве утемељен саборни став о кључним друштвеним питањима са којима су суочене савремене генерације Срба.

Овакав став Цркве чини се нужним јер није реч о ефемерним питањима, већ о томе ка ком ће се цивилизацијском оквиру коначно упутити српски народ. После одлуке Св. Саве да аутокефалност затражи од два тада једина легитимна носиоца црквене и световне власти, никејских прогнаника – цариградског патријарха и византијског цара, те тиме Србе црквено, државно-правно и културно укотви у православну византијску цивилизацију, у духовној биографији српског народа није било битније тачке преокрета од оне пред којом се данас налазе Срби.

Међутим, наша духовна и историјска зрелост је обрнуто пропорционална озбиљности кризе (а речју криза се на старогрчком означавао суд) са којом смо данас суочени. О томе најбоље сведоче противречне изјаве патријарха српског.

Патријарх Иринеј се данас противи жртвовању Косова за ЕУ иако је само неки дан раније позивом косовскометохијским Србима да изађу на локалне изборе расписане по законима сепаратистичке побуњеничке албанске власти узео учешће, заједно са појединим архијерејима СПЦ, у великом државноубилачком НАТО подухвату изручења КиМ тзв. Републици Косова.

Међутим, овде је понајмање проблем у патријарховој личној недоследности, много је проблематичније то што се вредновање ЕУропског пута код њега и појединих архијереја СПЦ банализује и своди на питање одбране суверенитета и територијалне целовитости на КиМ. Јер Србијино придруживање ЕУ није спорно искључиво због отимања КиМ, ма како Косово и Метохија заузимали посебно место на духовној и материјалној мапи српског земљописа.

Нажалост, из духовног видокруга српског патријарха измиче оцена из угла хришћанске историософије мотива и циљева због којих је корпоративна олигархија атлантистичке псеудоимперије формирала ЕУ као мелтинг пот (лонац за претапање различитих народа) творевину. Поједини српски архијереји редовно осуђују само неке спољне политичке акте ЕУ, док редовно изостаје дубљи увид у вредносне темеље на којима почива ЕУ.

Када би ЕУ оцењивали историософским аршинима једног Св. Владике Николаја (Велимировића), Св. Јустина Ћелијског или руских религиозних философа, не би могли данашњи српски архијереји а да не виде да се ради о новој Вавилонској кули, у којој пре свега треба да се претопе народи евроазијског Истока, који су кроз историју одолели искушењу отпадања од једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Зрела црквена свест која би историософски и аксиолошки ЕУ оценила као антихришћанску творевину белосветске плутократије, неминовно би осудила и екуменизам као синкретистичку псеудорелигију исте те творевине.

Нажалост, ниво на коме се данас у врху СПЦ поимају поједини друштвени проблеми далеко је испод оног нивоа црквене зрелости који је исказала Руска православна црква доносећи документ под називом Основи социјалне концепције РПЦ.

То што ни српски црквени народ не види ни даље ни боље од својих архијереја показује да није време за јетку самозадовољну критику „изабраних”, већ за дугу и упорну борбу за изграду светосавске црквености у СПЦ. Тек тада би сви јасније схватили да смо учесници једног великог сукоба цивилизација и да наша одлука има неповратно суд(боносно) значење за сваког од нас појединачно и за све православне народе заједно.

Факти