Рече човек и остаде жив – Бошко Јакшић: Националисти потпомогнути интересима криминогених структура позивају косовске Србе на бојкот избора

Српска влада употребљава све своје просветитељске таленте, убеђивања па и претње, ни би ли Србима са севера Косова објаснила шта им је чинити на поновљеним изборима или у другом кругу.

Без обзира на прошлонедељне инциденте, провокације и саботаже, и даље не видим зашто би ситуација била драматична. Прво, априлски споразум Београда и Приштине, који Србији и Косову отвара трасу ка Бриселу, уопште није угрожен. Друго, уколико српска Косовска Митровица добије градоначелника Албанца онда је то њихов избор.

Ови локални избори, који су изазвали глобалну пажњу, разоткрили су да у политици често важе неки закони природних наука. Рецимо, да је време потребно за настанак неког феномена обично једнако времену његовог нестанка.

Показало се да је Влади било много лакше да радикално измени политику према Косову него што Срби изнад Ибар воде могу да је прате. Само наивни су могли да помисле да је готово преко ноћи могуће променити свест људи којима су барем деценију пре тога у главу утискиване поруке потпуно опречног садржаја.

Не излазите на изборе. Нема трговине колевком Српства. Нема продаје најсветије српске територије. Нема издаје српског Јерусалима. Не учествујте на донаторским конференцијама. Постављајте балване.

Срби су слушали политичаре на власти. Нису излазили на биралишта, нису узимали „прљави новац” Запада. Подизали су барикаде. Били су хваљени чак и онда када се знало да су неки од њих умешани у сумњиве активности које су од севера Косова створиле Зону слободног криминала. Док су Чувари колевке уздизани у небеса, проказивана је политичка и друштвена мањина која је заговарала оно што данас жели званични Београд.

Потом је уследио коперникански обрт. Али, ако је у главама наших политичара данас јасно шта хоће и како мисле да размрсе косовски чвор, многим Србима са севера није. Они су у стању конфузије. Између две ватре.

С једне стране је актуелна власт која потребу за нормализацијом односа Београда и Приштине објашњава, за њу агитује, притиска, припрећује. Позива Србе да гласају јер је коначно схватила да је то један од начина опстанка Срба на КиМ.

С друге стране су архивски остаци доскорашње политике. Националисти који сада штите оно што су до јуче бранили они који их сада жестоко нападају. То је њихово право. ДСС, потпомогнут старим обавештајним структурама и интересима криминогених група, Двери, Српска православна црква, сви они имају и имаће подршку једног дела бирачког тела.

У демократији имају права до позивају Србе на бојкот у новом покушају да спрече отцепљење Косова које је до сада признало 106 држава света. Реч је о акту издаје српског националног интереса, злослутно опомиње проф. Слободан Самарџић. Владика Амфилохије библијску Содому и Гомору користи у другим приликама, али није мање отрован.

Колико до јуче хваљене патриотске покличе створиле су снаге које би власт данас да гумицом отпише као шачицу екстремиста. Да, део њих јесу радикални националисти, милитанти и професионалне патриоте које годинама умешно наплаћују своју „узвишену мисију”.

Вјечнаја памјат, узвикују јуришници небеског Српства, упадајући на бирачка места, уништавајући гласачке кутије, претећи свакоме. Е, то више није демократија.

Како да Срби не буду у конфузији? Збуњује их и патријарх који их прво позове да гласају, а онда каже да је његов избор да радије остане ван Европе са својим Косовом.

Власт у Београду већ се болно суочила са Србима који су у Митровици спремни да ломе и пале. При том у поновљеним изборима рачуна на бираче који су били застрашени претњама. А шта ће бити с „бирачима у конфузији” којима и без претњи није јасно шта се догађа? Који имају право да не разумеју историјски тренутак сопствене судбине?

Упињањем да им по сваку цену, брзо разјасни свој Велики заокрет, Влада ме сада подсећа на Николетину Бурсаћа када, спроводећи комунистичку директиву пред крај другог рата, каже: „Мајко, од сутра неима бога”.

Ивица Дачић није ништа мање директивно јасан када грађанима северне Митровице поручује да ће, уколико не изађу на поновљене изборе и други круг, од сутра имати градоначелника Албанца.

Албанац као страшило, најава сукоба. Аргумент покушавам да разумем са становишта потпуног раздвајања ионако подељеног града, али никако се не уклапа у визију међуетничке нормализације.

Звучи, благоречено, неопрезно. Како бисмо ми реаговали да неки косовски политичар Албанцима запрети: „Ако ме не послушате, имаћете Србина за градоначелника”?

И још поручује Дачић северним косовским Србима, истима којима је Београд слао сву моралну подршку и новац да опстају на линији моста према Албанцима, да више не могу да се надају да се милиони људи Србије жртвују због тога што имају „један непромишљен став”.

„Нико не може очекивати да се седам милиона жртвује за 20.000.” Тај степен растрежњења дуго сам чекао. Одавно сам се противио томе да Србија буде талац.

Али, колико је то изводљиво у ситуацији када се Срби поново међусобно свађају, барем на два фронта? На првом се држава Србија бори против поменутог Фронта отпора. На другом фаворизована Српска листа чини све да утуче ривалске партије „Тачијевих Срба”.

Нисам уверен да у тако ровитој ситуацији треба користити хаубичку артиљерију. Она је несумњиво потребна да се енергично спрече нове изборне диверзије, али неће помоћи да се северним Србима између два изборна круга утуви у главу да морају да гласају.

Шта ако они брзо не напусте националну ортодоскију или конфузну апатију? Осуђени су да остану на спруду. Све с градоначелником Албанцем. Ни такав расплет није трагедија.

Биће још избора за Србе северно од Ибра. Ако им буде лоше, имаће довољно времена да добро размисле ко им је украо неколико година. Нека се запитају ко им је био крив. Нека се сете шта им сада поручују Коштуница и Црква.

Не делује ни да ће косовски избори на било који начин допринети да Србија буде поновно условљена или да јој поново буде одложен приступ ЕУ.

Не мислим да је Бриселски споразум угрожен. Неће бити „катастрофалних последица” на које упозорава премијер. Атмосфера је драматично промењена. Да су се инциденти попут оних у Косовској Митровици догодили пре неколико година, не сумњам да би српска страна била засута критикама.

Данас су и САД и ЕУ више него спремни да пређу преко инцидената. И Београд и Приштина и Брисел желе да априлски споразум не пропадне. Не да не желе, већ ЕУ то не допушта. „Неуспех није опција”, каже ми западни дипломата.

Зато баронеса Ештон после недавног сусрета хвали и Дачића и Тачија који су поново потврдили преузете обавезе. Зато су избори на Косову, упркос инцидентима, оцењени од стране свих учесника као успешни.

Једино ће требати времена да се Срби на северу Косова навикну да Запад хвали спремност Београда да се ослободи букагија које му највише отежавају приступ ЕУ.

Мораће још воде да протекне Ибром пре него што истински схвате да је права издаја српског националног интереса било деценијско ћутање и неспремност да се стварности погледа у очи.

Политика