Север Космета – стање на ивици насилног “решења”

Локални избори од 3. новембра по систему “Републике Косово” несумњиво ће ући у историју као невероватан пример покушаја предаје од стране једне државе (у мирно време) дела своје територије, у руке непризнате сепаратистичке формације која себе назива “државом”.

Након уклањања српске војске и полиције са територије Косова и Метохије у јуну 1999. године и формирања нарко-терористичке квазидржавне формације, управо је север покрајине који је у огромној већини насељен Србима, постао главна препрека за завршетак пројекта “Републике Косово” и даљег ширења НАТО пакта. Тако на север Космета није могла да крочи нога бојевика и командира ОВК, који су заузели руководећа места у политичким и безбедносним структурама “РК”. Две године после проглашења независности “ОВК државе” (2008) чак и Борис Тадић је био принуђен да позове Србе са Космета да бојкотују “косовске изборе”, после чега је “међународна заједница” приступила његовом непосредном смењивању. Што се 2012. године и догодило. Нова владајућа гарнитура, потпуно супротно својим предизборним обећањима, не само да је прихватила договоре својих претходника са Приштином (који притом нису носили обавезујући карактер), већ је повукла и последњи, одлучујући корак – потписала је Бриселски споразум који суштински признаје независност “Републике Косово”. Централно место у споразуму јесте то да се север покрајине Приштини препушта на “милост и немилост” – без апсолутног узимања у обзир интереса становништва тог краја, чиме се буквално “преко колена” крши воља 70 хиљада људи који свим срцем теже да живе у својој држави, по њеним законима и у складу са њеним Уставом. Тим људима је намењена улога националне мањине, која треба после укидања свих српских државних установа (у складу са споразумом), на неки волшебан начин да остварује своја права у оквирима тзв. Заједнице српских општина. Та Заједница нема никаквих ни правних ни извршних механизама којима би могла обезбедити некаква права Србима (дозволићу себи да истакнем одређену трагикомичну природу израза “права Срба под влашћу Хашима Тачија”). На тај начин се уместо сопствене државе, Србима на северу “продаје магла” припремљена моћном пропагандном завесом типа “гласајте, како би остали са Србијом”.

Да обратимо пажњу и на невероватан парадокс без преседана. Србима се сугерише да узму учешће на локалним изборима (3. новембра) које је расписао председник “Републике Косово” (не Скупштина Србије како то налаже Устав Републике Србије), по законима “РК”, како би изабрали органе локалне самоуправе, то јест извршну власт, која је са своје стране подређена шефу “косовске” извршне власти – “премијеру” Хашиму Тачију. Полиција, судство, безбедносне службе на северу Космета такође треба да постану “косовске”, то јест албанске, потчињене Приштини. Гласање за отказивање од органа српске државе и за прихватање Устава, закона и извршних органа “РК”, тумачи се од стране своје, српске власти, као најбољи начин да се “остане у Србији”. “Вртоглавица од успеха” на путу евроинтеграција је отишла толико далеко (где практично кључни услов представља признање од стране Србије независности “Косова”), да Београд буквално присиљава Србе да изађу на изборе за локалну “косовску” самоуправу заобилазећи сопствено законодавство, па су тако у септембру отпустили све легитимне представнике локалне самоуправе – председнике општина на северу покрајине – како не би било сметњи да њихова места заузму нови председници, сада већ изабрани по “приштинским” законима. Да ли је у овом случају уопште посебно битна националност нових државних службеника “Републике Косово”, уколико се они морају потчињавати само “својој” власти – председнику и премијеру Републике Косово? И колико се теоретски уопште могу одржати у “Републици Косово”, чак и у само номиналној власти, она лица која нису лојална Хашиму Тачију? Посебно ако имамо у виду какве силе подржавају његову власт – НАТО, нарко-криминални кланови, албанске обавештајне службе (обавештајна служба SHIK практично је специјализована за ликвидацију политичких противника Хашима Тачија), Армије РК (која још не носи тај назив али је призната као армија чак и од стране НАТО), Косовска полиција са специјалним јединицама РОСУ. Да не заборавимо ни војни споразум “РК” са Албанијом по коме армија Албаније може да буде размештена на територији Косова (на тај начин стварајући јединствену армију од 20 хиљада припадника, која је до сржи проникнута, благо речено, антипатијама према Србима).

Због тога су Срби са севера донели једнодушну одлуку – бојкотовати изборе Хашима Тачија. Српско становништво на северу Космета се изјаснило за важење само Устава и закона Републике Србије, за останак у уставно-правном оквиру Републике Србије и под дејством Резолуције 1244 СБ ОУН и да овде треба да наставе са радом само српски органи и установе као и раније. Срби са севера су истакли да је неприхватљиво да се њиховом судбином управља супротно њиховој вољи и интересима. Због тога притисак који је на њих вршила њихова сопствена, српска власт, као и предизборне манипулације, такође немају преседана. Упркос свему, власти нису успеле да прикрију очигледно – да су то избори за “Републику Косово”, да немају “статусно неутралан” карактер. На бирачким листићима јасно је стајала ознака “Република Косово” и њен “државни” грб. Поред тога, током гласања, вероватно да се не би изазвало незадовољство Хашима Тачија, из Београда је стигла директива да се са бирачких места уклоне државни симболи Републике Србије.[1]

“ЦИК” Косова је са задовољством саопштила да је до 19:00 часова излазност 3. новембра износила 45,79% (814. 780) бирача, као и о избору 10 градоначелника и спровођењу другог круга гласања у 24 општине (све се то односи на општине јужно од Ибра, то јест, не рачунајући 4 српске општине на северу покрајине). Шта су заправо “косовски избори” и шта они обећавају српском становништву, најречитије је демонстрирала чињеница избора на место градоначелника у општинама Србица (Сами Љуштакуа)[2] и Глоговац (Неџата Демакуа) – који се налазе под истрагом због оптужби за ратне злочине бивших бораца ОВК (рејон Дренице где до дан данас делује Дреничка група ОВК). Такође је вредно поменути и амбасадора “РК” у Тирани и бившег команданта ОВК Сулејмана Селимија, као и посланика Тачијеве партије Фадиља Демакуа, као и низ лица за којима је европска мисија ЕУЛЕКС дала налог за хапшење због оптужби за ратне злочине.

Међутим, овакве “ситне недоследности” нису спречиле међународну заједницу и Приштину да одржане изборе прогласе важећим. Да приметимо да ову констатацију није омела чак ни тако очигледна чињеница да је бирачки списак садржао имена 1. 779. 357 бирача, док истовремено укупан број становника износи 1. 733. 872 људи, што је за 45. 485 мање од броја бирача.

Међутим, никакве манипулације нису могле прикрити чињеницу да је одзив на изборе становништва на северу покрајине био минималан.[3] Ту се одиграла детективска историја, али са далекосежним последицама. Антиизборни штаб Скупштине АП Косово и Метохија је 3. новембра у преподневним сатима саопштио да Београд, због успешног бојкота избора, планира да спроведе провокације, тачније напад на бирачка места како би се повредио интегритет гласачких кутија. По расположивим информацијама, наводи даље Штаб, провокатори ће се представити као активисти антиизборног покрета.[4] О томе су српски прваци са Космета благовремено обавестили и представника ОЕБСА Лари Милера, који је потврдио да је добио сличне информације.[5]

Све се то касније и обистинило. Нешто касније, негде око 17 часова, догодили су се напади непознатих лица на бирачка места у Косовско Митровици. На тај начин је гласање прекинуто. Присталице бојкота одмах су оптужене за “екстремизам” и “тероризам” и одмах је изражена потреба за понављањем избора. Крах избора Хашима Тачија на северу Космета одмах је претворен у “диверзантско-терористички напад српских екстремиста”. Понашање мисије ОЕБС јасно указује на трагове оних који су извршили напад: већ око 17:15 часова, мисија је без упозорења, централизовано и ужурбано напустила северну Косовску Митровицу са 20 џипова. Даље је уследио захтев “ЦИК”-у да затвори бирачка места у три преостале општине на северу Космета.

Како је на конференцији за медије антиизборног штаба приметио Марко Јакшић: “узимајући у обзир да према подацима ЦИК излазност Срба није прелазила 2%… гласачке кутије су разбили они који су били незадовољни гласањем”. Такође треба подсетити да је три бирачка места на којима је дошло до напада, чувала полиција ЕУЛЕКСА и Косовска полиција. Посматрачи су приметили одлазак полицијских снага са места напада неколико минута пре инцидената.[6] Практично одмах по прекиду гласања француске новине Le Courrier des Balkans су се појавиле са насловом “Насиље на северу Косова испланирано је професионално како би се “сачувао образ” ауторима Бриселског споразума”.[7]

Даље, заменик премијера Србије је на свеопште запрепашћење тражио од међународне заједнице 45 минута за увођење српске полиције како би се “регулисала ситуација са дивљањем екстремиста” и у жару праведног гнева на непослушне сународнике који никако не желе да буду национална мањина у “Републици Косово” заборавио је да српска полиција не може да уђе на територију покрајине, као и на смисао Бриселског споразума који је потписан управо уз његово лично активно учешће. Међународна заједница која је била ништа мање изненађена од Приштине, није дозволила “практично првом човеку” да почне напад на сопствено становништво. Бајрам Реџепи “Министар унутрашњих послова Косова” подсетио је Вучића да је Косово независна држава у коју не могу да улазе полицијске јединице друге државе. И пожурио да извуче корист из настале ситуације указавши српском потпредседнику где би могао бити од користи “Републици Косово”: помоћи информационо косовској полицији о криминалним групама на северу Косова – наравно, молба Реџепија мотивисана је искључиво бригом о безбедности грађана на северу Косова.[8] Са своје стране “Косовска Централна Изборна Комисија” је такође указала да одлуку о поновним изборима може да донесе само она, а никако званичници друге државе.

По завршетку још једне рунде преговора Дачић-Тачи-Ештон, српски премијер је 6. новембра позвао Србе да узму учешће у поновљеним изборима у северној Косовској Митровици, у супротном случају ће, по његовим речима, “то изазвати конфликте укључујући и оружане и ту Србија ни на који начин не може помоћи”.[9] Очигледно је да се у овом тренутку специфична спремност Београда да “помогне” односи само на “српске екстремисте”, а никако на заштиту сопственог уставног поретка на територији своје државе. Практично се кроз уста српског премијера најављује претња Запада и Приштине упућена Србима: добровољно демонстрирајте жељу да уђете у састав “Републике Косово”. Тачи је приметио да споразум који су парафирале две државе представља де јуре признање независности Косова које ће ускоро добити и чланство у ОУН.[10]

Тако је само север покрајине остао препрека на путу испуњења жеља Хашима Тачија и добијања целокупне територије Космета на располагање НАТО пакта. Прети се употребом силе, применом насилне акције на територији која се налази под управом СБ УН. Самим тим овај проблем аутоматски излази изван “српских” оквира и прелази у надлежност СБ УН као истинска претња миру и стабилности (макар и наизгледној) у региону. Претња примене силе против 70 хиљада искључиво цивилних становника, на првом месту се тиче СБ УН.

Сада је на северу покрајине статус-кво. Скупштина АП Косово и Метохија залаже се за спровођење сопствених локалних избора, који би се одржали по законима Републике Србије. Српско становништво је у сваком смислу тих речи, одлучно да брани свој живот, слободу, државност и уставни поредак своје земље. Они су засад у тој одлуци, један на један са вишеструко надмоћнијим непријатељем.

Ана Филимонова /Фонд Стратешке Културе