“Битка за Газиводе”

Језеро Газиводе моја следећа станица и текст који неће бити путописан као први дио већ ће бити стратешки и право у “кост рјешења” јер Газиводе то и јесу – рјешење. Ово језеро је заправо веома битна стратешка тачка и за Београд и за Приштину,  која се налази на сјеверном дјелу Косова и Метохије и која би могла одредити будућност српског народа на Космету. Градња овог вјештачког језера је почела 1972. године полагањем камена темељца од стране премјера тадашње Савезне владе СФРЈ Џемала Биједића, а завршена је 1977. рекордно брзо и на изненађење свих собзиром на брзину којом се пунило чистом планинском водом ово акумулационо језеро. Настало је преграђивањем горњег тока  ријеке Ибар. Својим највећим дјелом се простире кроз општине Тутин и Нови Пазар у Западној Србији и кроз општину Зубин Поток на Космету. Градња бране је финансирана кредитом ММФ – а, док је вриједост кредита који је тада СФРЈ подигла за ове намјене износила 45 милиона $. Радове је изводила београдска фирма „Хидротехника“ као једна од најпознатијих европских фирми за градњу брана и насипа. Дужина самог језера је 24 км, а ширина 12 км². Преграђивањем Ибра браном висине 107 м и ширине 460 м код мјеста Газиводе настало је језеро од 380 милиона м³ воде. Сама брана је изграђена од природних материјала (земља, камење и глина) и као таква је једна од највећих у Европи. Изнад језера се простире планина Мокра Гора, а у близини се налази и манастир Црна Река. Иако помпезно, велико и битно језеро Газиводе је узело „жртву“ за своју градњу, а та жртва је био српски народ Ибарског Колашина који је тада потпуно десеткован. О коликој жртви је ријеч говори предсједник општине Зубин Поток Славиша Ристић који каже да је тада само једне јесени своје домове напустило 3500 људи, а потопљено је 12 села, 4 гробља, а под водом су и чувени двори Јелене Анжујске из периода Немањића. Осим овога велики број села је остао са десне стране одсјечен од свијета, временом и они су морали напустити своје домове јер овим пројектом није било предвиђна изградња моста између лијве и десне стране. Народ који је напустио своје домове је највише населио Шумадију, а остатак Срба овог језерског дјела Ибарског Колашина данас највећим дјелом живи у општини Зубин Поток. Након ових мање више статистичких и општих података о језеру Газиводе намеће се питање, зашто је оно баш толико битно свима?

Како ствари стоје вода ће у будућности постати оно што је нафта данас, ако већ и није. Ово је општи и први разлог због којег би сваки народ и држава требали да цијене и чувају своје природне ресурсе, а не да их продају у бесцијење или да их се неким случајем политичким притисцима и компромисима одричу кроз  преговоре.
Други разлог је практичне природе и односи се на снабдјевање водом са Газивода. Наиме, вода из овог језера се користи за хлађење турбина у ТЕ „Обилић“ код Приштине која производи електричну енергију за 80 % територије Косова и Метохије. Овом водом из Газивода се такође наводњава и косовска низија. Вода се из мале бране Придворица у селу Вељи Брег у српској општини Зубин Поток  одводи каналом дугим 20 км до мјеста Шипоље на југу Митровице које је искључиво насељено албанским становништвом. У тој фабрици вода се прерађује и даље дистрибуира потрошачима у Косовској Митровици, Звечану, Србици и Вучитрну. Но из разлога познатим само Албанцима, Срби у сјеврном дјелу имају честе рестрикције и несташице воде.
Као треће, вода са језера Газиводе се специјалним каналима и пумпама одводи и до Грачаничког језера поред Приштине гдје онда одлази у системе за потрошњу и у овом граду. О овоме свједочи податак да је 2011. године у Зупчу обнављан канал „Ибар – Лепенац“ који води до Приштине. Једним дјелом Приштина користи воду из језера Батлава и Бадовац али то није довољно за потребе овог града и остатка Космета. Такође у прилог јачини стратешке важности језера Газиводе за Албанце треба напоменути и чињеницу да је Приштина једини главни град неке покрајине који нема ријеку. Према попису из 2011. у Приштини живи 199 000 становника којима је веома неизвјесна будућност водоснабдјевања, ако овоме додамо за њих веома битна страна представништва и мисије које се налазе у том граду ко и да имају велики проблем са загађењем града ствари постају јасније.
Четврто и нимало мање битно су привредни субјекти на Космету. Овдје пре свега мислим на велике фирме и компаније из иностранства (САД и Њемачке) које би покретале руднике, термоелектране и друге фабрике за чији рад је нарвно потребна вода и то у огромним количинама, а коју имају само Газиводе. Примјер рудника који има огромна налазишта у овом случају највећа у Европи и који је веома важан у енергетском сигурносном и стратешком смислу је рудник Трепча, који не може функционисати без Газивода. Дакле, да би инвестирао свој капитал у Косово* и обезбједио контролу процеса и ресурса Весли Кларк и његова фрима Енвидити прво морају или дипломатијом или силом обезбједити несметано водоснабдјевање  потпуно у албанским рукама.
Пето за неке помало хазардерски и лудо, али не треба искључити из анализе и рушење бране на Газиводама уколико дође до оружане интервенције и тешког кршења свих људских права према Србима на сјеверу покрајине. Ако би дошло до пуцања бране Косово би било сравњено са земљом све до Приштине. Невоља у овоме је што би такође настрадао и Сјевер Митровице и то би била велика жртва, али кад загусти никад се не зна. Срби са сјевера Космета ипак држе кључ у својим рукама. О овој идеји рушења бране постојале су неке незваничне индиције током НАТО бомбардовања 1999. као једног од потенцијалних циљева, али је овај сценарио на срећу одбачен и у том моменту им није ишао на руку.

За сво ово вријеме Влада тзв. Косова* је Газиводе ставила у све важније енергетско стратешке документе који се могу пронаћи на њиховом сајту. Ја ћу издвојити један по мени и најбитнији који можете погледати ОВДЈЕ. Овај стратешко – енергетски документ су радили у сарадњи са Свјетском банком и планирају пуну искориштеност Газивода до 2035. године, а на страницама 21 и 22 се може видјети да су почетни планови за преузимање Газивода направљени за период 2013 – 2017. године. Такође на страницама 46 и 47 се разрматрају правни аспекти признања Косова* те у складу са тим и арбитраже између Србије и Косова* о природним богатствима.

Да су САД на страни Албанаца не треба посебно наглашавати, али је веома интересантно на који начин и они анализирају питање језера Газиводе. Након моје потраге о свим могућим документима који се вежу за Газиводе на енглеском језику наишао сам на веома обимну и интересантну депешу Викиликса коју је 2007. писала Амбасада САД у Приштини. У овој издашној депеши коју такође можете погледати ОВДЈЕ, јасно се види њихов став по питању „обезбјеђивања и значаја Газивода“ али исто тако препоручује и велики опрез. Осим САД за језеро Газиводе је вјероватно ништа мање заинтересована и Њемачка која је након Фукушиме угасила све своје нуклеарне реакторе. Дио свог енергетског сектора је обезбједила познатим „Сјеверним током“, а други дио ће вјероватно покушати потражити на Балкану. Овоме у прилог иде и заинтересованост њихове РWЕ групе за горњи ток Дрине као преговори са властима Републике Српске око градње хидроелектране који су додуше пропали из само њима знаних разлога, али интересовање очигледно постоји. Недуго након овога и Влада Србије је потписала споразум са истом овом њемачком групацијом о изградњи 5 хидроелектрана на Дрини и Великој Морави. Ако овоме још додамо њихово присуство на Бугарском тржишту и аспирације према Хрватској све ово би могло да се протумачи да је и улазак Њемачке у енергетски простор Косова веома извијестан. Још на ово да додам да су пре два дана медији на Косову објавили да се 2015. иде у градњу ТЕ „Ново Косово“, остаје нам само да видимо ко ће бити извођач.
Шта  Србија ради ?
Србија се понаша као маћеха која је у свој тој збрци покренула преговоре у Бриселу, позвала Србе да изађу на изборе, смјенила „непослушне“ начелнике општина на сјеверу Космета и буквално свој народ гура у нешто што они по природи ствари не могу да прихвате, ма колико год Вучић држао своје прсте спојено у пози „пирамиде“ приликом јавних наступа. У том маћехинском односу  има једна добра ствар, а то је пројекат изградње водовода на Газиводама за сјеверни дио. Камен темељац је положен прије неколико дана, а вриједност инвестиције прелази 10 мил Еура. Ово је вијест након дуже времена која ме обрадовала, а дошла је од Владе Србије и везана је за Космет . Надам се да ће се овај пројекат завршити у предвиђеном року и да ће се обезбједити, те да ће се на овај начин водоснабдјевање овог дјела ставити под контролу српског народа. Да би се дошло до позиције у којој се Србија данас налази било је потребно 100 пута погријешити, неке грешке и поновити и све тако у круг. Сматрам да је крајње вријеме да се тим грешкама стане у крај и да се направи бар један добар и значајан потез, а то је да се сачувају Газиводе јер оне су одступница за остатак Србије, за Београд и за ону Тарабићеву шљиву… Ви просудите, а ја се надам да сам успио, од реалности па све до лудости да укажем на стратешку важност Газивода за српски народ на Космету. Ја видим Газиводе као мјесто гдје нема узмицања ни компромиса, то је полазна тачка јер оно што је ономад био Газиместан, данас ће изгледа да буду Газиводе…

Невен Ђенадија / http://nevendjenadija.wordpress.com/2013/09/24/drugi-put-na-kosmetu-2-dio-bitka-za-gazivode/