Косово, без наде

Од потписивања Бриселског споразума тражим праву реч којом би описала Косово и Метохију – тренутно, назив за друштво у које нас власти из Београда на силу гурају. Од свега што ми је пало на памет чини ми се да највише одговара реч – каљуга.

Јер не можете само рећи да је косовско друштво недемократско, блага је то реч. „Држава Косово“ је по много чему најбољи пример како нешто не треба да изгледа, не треба да функционише, не сме да постоји. То ће вам рећи и Албанаци који ситуацију реално сагледавају. Има таквих, али живе у страху. Шта знају – не знају, шта виде – не виде, гледају своја посла.

Мито, корупција, застрашивање, уцењивање – све је то овде нормално, тако готово све функционише. Представници међународне заједнице то знају, и све је то дозвољено. Па где ћете даље, осумњичени за стравичне злочине се по Косову слободно шетају, чак воде ту њихову „државу“. Ми, преостали Срби на Косову и Метохији, смо изласком на изборе започели интеграцију у то и такво друштво. За што боље место у том блату, борили су се Срби у кампањи која је била испод сваког нивоа. Ни то што су једну листу својим изјавама и личним присуством подржали патријарх, премијер, вицепремијер, министри, начелници округа и ко све не из централне Србије, не чини косовско друштво бољим, односно мање блатњавим местом. И док су се једни беспоштедно борили за што бољу позицију у том брду прљавштине како би формирали Заједницу српских општина, Срби који живе расути по Косову и Метохији, а који ни по једном критеријуму не могу ући у поменуту дружину, четвртог новембра загазили су у живо блато. Нико их и не помиње!

Никада није било мање наде да се може опстати у годинама које долазе!

Александар Вучић, али и сви други говорници у Грачаници, помињали су у предизборној кампањи убијене жетеоце из Старог Грацка и убијену децу у Гораждевцу. У сваком говору одвојила се реченица за њих. Нико, изузев Александра Вулина који је ове године посетио оба места, никада није био ни на једном помену, ни жетеоцима, ни Ивану и Панти, а толико је година прошло. Старо Грацко и Гораждевац не припадају Заједници српских општина.

ЗАБОРАВЉАЊЕ ЖРТАВА Помињање тих мученика у празно, док су им убице на слободи, за нас који смо их на гробља испраћали, значи да су Иван и Панто, као и четрнаест Старограђана, умрли по други пут.

Нико се није запитао коме су њихове кости остављене?

Јер први корак ка њиховом заборављању је учињен. Гораждевац припада општини Пећ, Старо Грацко општини Липљан, где су Албанци апсолутна већина. Уз овакав тренд повратка, број одборничких места за Србе у општини Пећ, неће се повећати изнад њих три-четири, у најбољем случају, ни за 200 година. У општини Липљан је слична ситуација. Реалније је очекивати да Срби у тим општинама, за коју годину, више неће ни живети.

А шта ће бити са Србима у општинама Ораховац, Ђаковица, Исток, Клина? Хоће ли им једно или два одборничка места у општинама, којима у највећем броју, руководе бивши припадници терористичке“ Ослободилачке војске Косова“, омогућити остваривање било каквих права? Ја знам да ће се храбри Метохијци борити, али у старту су шансе за било какву победу минималне.

Најбољи пример су Срби из Ђаковице. Знате ли да су 372 породице поднеле захтев УНХЦРу за повратак у такозвану српску улицу у Ђаковици? У истој улици налази се обновљена црква, која се углавном помиње у вестима када припадници покрета Самоопредељење, иза кога се крије и „власт“ из Приштине, блокирају Србима улаз или излаз из порте. Наравно, пре тога, на прелазу Јариње, „косовске власти“ треба Србе из Ђаковице да пусте да уђу на Косово и Метохију. Долазе о задушницама и већим празницима, а администартивни прелази су прва рампа, коју спуштају Албанци на путу до њихових имања и кућа. Даље, кандидати са листе „Српска“ за општину Ђаковица, коју је подржао званични Београд, су уочи избора проглашени „ратним злочинцима који хоће да уђу у политички живот Косова“, пренела је такозвана Радио Телевизија Косова. Годинама Срби из Ђаковице буквално преклињу да им се омогући повратак, али одговор је да Албанци нису спремни за то и да се још нису створили услови. Све је то врло „охрабрујуће“ у времену које долази, сада, када су их српске власти на тацни предале општини Ђаковица, да се тамо боре за своја права.

У општини Ораховац, уочи избора, право да гласају ускраћено је породици Шарић, од којих је Маријан, кандидат за одборника такође на листи „Српска“. Њихова имена нису била уписана у бирачки списак, али право да гласају имала су оба Маријанова покојна стрица и још 30 покојника из Ораховца и околине.

Заговорници изласка на изборе су ово правдали тиме да је њихова одлука о изласку на изборе добар потез и да поменути примери најбоље говоре да Албанцима не одговара то што ће Срби на њима учествовати. Отуда застрашивање, сумњиви бирачки спискови…

Није него!

Све су се уплашили да им један одборник Србин не помути рачуне у општини. Тресу се од страха од неколико Срба, који дају легитимитет „држави Косово“, чија је „председница“ расписала поменуте изборе, по „косовском Уставу и законима“.

То је јасна порука да их не желе, ни на овим ни на било којим другим изборима, да за њих Срби не постоје. То је почетак притиска који ће, што Срби буду упорнији, постајати све гори и насилнији. Почеће хапшења, крађе, паљење помоћних објеката и кућа, отимање имовине, шиканирање на улицама. Све се то већ дешава, али ће сада постати још израженије. То је такво друштво, таква свест. Њих нико не тера да је мењају, напротив, званични Брисел, велики део света, им то годинама толерише. Својим прећутним одобравањем дају им пуни легитимитет, још су их наградили „државом“.

НАПЛАТА СТРУЈЕ У ДРЕНИЦИ Много је примера који потврђују ову причу, али ћу поменути један из Дренице. Свима је познато да тамо живи посебна сорта људи која „негује“ традицију крвне освете (мада је има и у другим деловима Покрајине), која од завршетка Другог светског рата ниједан рачун (струја, вода, телефон) није платила, која сваки проблем решава оружјем и слично. У том делу Косова постоје места где никада српска војска и полиција није крочила, а нису, Бога ми, ни међународне снаге. Неколико година пре проглашења независности група ирских инжењера, која је руководила Косовским енергетских системом, решила је да наплати рачуне за утрошену електричну енергију. Детаљан план су новинарима помпезно представили у приштинском Гранд хотелу, уз послужење и коктел. Док су Ирци са пуно поноса говорили о плану наплате баш у том делу Косова и Метохије, група српских новинара их је у чуду гледала, док се неколико инжењера Албанаца, једва уздржавало од смеха.

Укратко, план је предвиђао да инкасанти треба да обиђу сваку кућу у пратњи косовских полицајаца и, уколико одбију да плате рачун, да их одмах искључе. Одлучно и строго су одговарали Ирци на питања новинара, чврсто решени да том вишедеценијском јавашлуку стану на пут. На поменутом коктелу један од српских новинара питао је свог познаника Албанца који је био у тиму Ираца да ли су они њима рекли о каквом крају се ради, а он каже: „О, сто пута смо им поновили да Шиптару у Дреници не можеш да наплатиш ништа, не само струју. Рекли смо – луд свет, али они решили да наплате рачуне.“ Месец дана после, Ирци су поднели оставке и отишли кући.

Разлог?

Послали су инкасанте са полицијом у дреничка места, искључили су они струју готово свима већ тог првог дана, али су у току ноћи остали без далековода који преноси електричну енергију до Албаније. Срушили су га Албанци из Дренице, нико ништа није видео ни чуо. Нико није одговарао. Процењена је штета на више од два милиона евра. Далековод је поново подигнут, њима струја укључена, а Ирци су дигли руке од наплате. Незванично, неколико година после постигнут је договор да свако домаћинство у том делу Косова и Метохије плаћа 20 евра месечно, без обзира колико струје троши. То је цена потрошње у летњем периоду за четворочлану породицу, јер је на Косову и Метохији струја ужасно скупа, кажу, најскупља у Европи.

За неплаћени рачун Србима у Липљану, на пример, и у другим местима где су Срби у мањини, струју искључују неколико дана пре истека дозвољеног рока за плаћање. Хоћу овим примером да дочарам о каквом друштву говорим, шта се у њему толерише, колико је међународна заједница незаинтересована, тешко ми је да поверујем да је немоћна. Зато је то блато-каљуга, најгоре врсте, у коме ће Срби у Заједници српских општина морати да клече да било које право остваре, док ће остале полако прогутати живо блато.

Никада, баш никада, међународна заједница није показала ни минимум добре воље да на Косову и Метохији успостави било какву владавину закона, било какав ред. Њихов основни задатак је био да натерају Србе да прихвате њихову игру, да играју по њиховим правилима и прихвате све абнормалности на Косову. Чини се да су Бриселским споразумом то и успели. Јер после његовог потписивања народу није остављено много избора. И они који су гласали и они који нису знају то добро.

Шта ће даље бити?

Ту смо где смо, па, ко преживи – причаће.

Јања Гаћеша / Нови Стандард