Елен Деспић-Поповић: ЕУ спремна да призна да је Београд почео да игра њену игру

Почетком идуће године Београд ће започети преговоре о уласку у ЕУ. Мада српске власти намеравају да тај циљ остваре, он ипак није предмет опште сагласности српског друштва. Али, у прилог тог циља говори снажан економски аргумент

Док се учтиви разговори гостију за вечером у званичној државној резиденцији помало успоравају, један човек даје знак музичарима, граби микрофон и почиње да пева нову песму из циганског фолклора. Тај певач није нико други до [српски] премијер, г-дин Ивица Дачић. То је шоу који он редовно изводи још од прошле године, када је приказао своје певачке таленте уз пратњу оркестра филмског режисера Емира Кустурице (Emir Kusturica) на једном форуму у Бриселу, организованом са циљем пропагирања страних инвестиција у Србију.

Ивица Дачић и даље пева – јер, стране делегације стижу једна за другом у Србију, која у јануару започиње своје преговоре за улаз у ЕУ. То је трка са препонама: према новим правилима, било какво проширење ЕУ мора проћи кроз референдум у земљама које су већ учлањене. А то врло лако може бити и више од само формалности за земљу с тако лошом репутацијом какву има Србија. Петнаест година после рата који је разбио бившу Југославију, ту земљу и даље повезују са ратним злочинима у Босни и на Косову, као и са ароганцијом режима Слободана Милошевића.

Тежак споразум

Да се вратимо на ствар: “Слобини“ наследници (heirs) добро знају како треба да окрену лист. Премијер, Ивица Дачић, има 47 година, и био је представник за јавност Милошевићеве странке током позних 1990-их година. Он је, ипак, и тај који је учинио гест одлазећи у Сарајево, главни град Босне и Херцеговине. Он је, такође, и тај – и то први из Србије – који се руковао са бившим косовским герилцем Хашимом Тачијем (Hashim Thaçi), који му је сада парњак – премијер Косова, које Србија не признаје, али с којим је пристала да води разговоре како би [себи] олакшала да нађе пут у ЕУ (the path to the European Union). Дачић и Тачи су у априлу потписали споразум (agreement) о нормализацији односа Београда и Приштине. Најболнији део тог споразума тиче се  укидања паралелних структура [власти] које је издржавао Београд – а то је и оно што спаја српску мањину на Косову – заузврат би требало да дође до Заједнице српских општина, неке врсте аутономије која би била издвојена од институција самог Косова.

То и јесте оно што је навело Србе, по први пут охрабрене од стране Београда, да 3. новембра учествују на општинским изборима (elections) широм Косова. Упркос инцидентима на биралиштима подељеног града Митровице на северу [Косова], где су избори морали бити прекинути, ЕУ је спремна да призна да је Београд почео да игра њену игру. Министар спољних послова Шведске, Карл Билт (Carl Bildt), рекао је: „Кристално је јасно да је Београд уложио све напоре како би обезбедио да ови избори буду добро организовани и да излазност буде велика.“

Снимак екрана са сајта Liberation.fr

У Србији, чежња за Европом иде руку под руку са потребом за Европом, што је довело до преокрета чак и у срцима ранијих националиста, какав је 43-годишњи потпредседник владе Александар Вучић, садашњи председник СНС-а (Српске напредне странке), који је раније и сам био члан владе у Милошевићевој ери. Он данас каже „око 70 одсто наших активиста је данас проевропско“, мада и сам признаје да је тај број у јуну 2012, када се његова странка испела на врх власти у коалицији са Дачићевим социјалистима, био свега 50 одсто.

Предомишљање

Остаје још да се види да ли је то предомишљање било и од срца искрено. Забрана (banning) прошломесечне Параде поноса, под изговором да би је могли напасти екстремисти, илуструје и границе тог омекшавања. Радомир Диклић, један од оснивача независне новинске агенције Бета, горко примећује: „Ништа ту није сређено: само је све замрзнуто. Србија је као нека земља која свако вече пије своју дозу лекова за смиривање.“

Србија данас жели да покаже да има нешто да понуди Европи. А то нешто није јефтина радна снага коју имају Румунија и Бугарска, него образовани људи школовани на универзитетима, релативно високо рангираним на Шангајској листи. Није случајно то што је Мајкрософт отворио у српском главном граду свој истраживачки центар који запошљава 150 младих истраживача – све самих добитника награда на такмичењима у математици, или инжењера и доктора наука компјутерске технологије. Америчка фирма Бол пекеџинг (Ball Packaging), чију филијалу у Србији води млади српски инжењер, спрема се да отвори аутоматизовану фабрику за производњу лименки за пиће, уз наду да ће извозити милионе [лименки] пића у Русију која је са Србијом закључила споразуме о слободној трговини.

Снимак екрана енглеске верзије са сајта Presseurop.eu

И најзад – Теленор, норвешка телекомуникациона фирма, такође је одлучила да много инвестира у Београд јер ту постоји “висококвалификована радна снага“. Радомир Диклић, пак, каже: „Влада би желела да верујемо да је Србија постала модерна земља. Али, Београд није Србија. Остатак економије је опустошен. Када се која фабрика затвара прво одлазе инжењери, за њима наставници, па и квалитет школа опада.“

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Наслов и опрема текста: Стање ствари http://stanjestvari.wordpress.com/2013/11/08/%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B5%D1%83-%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B7/