Ко планира војно и насилно решење на Косову, и уз чију подршку?

Премијер Ивица Дачић је прекјуче изјавио да би српски бојкот поновљених локалних избора на северу Космета изазвао конфликте и сукобе, и то оружане, што би довело до катастрофе, те да у том случају Србија не би могла да помогне. Након оваквих његових драматичних упозорења поставља се питање – шта је остало од његових уверавања српске јавности да је добио гаранције из седишта НАТО да ће они гарантовати безбедност на Косову?

А такође, ако он поседује нека сазнања о конкретним претњама насиљем, онда како је могуће да не обавештава српску јавност о томе ко би могао да изазове те сукобе и уз чију подршку?

Подсетимо, у априлу ове године је српска делегација у којој су били Дачић и Вучић разговарала са челним човеком НАТО савеза у Бриселу, након чега је генерални секретар поручио да ће та Алијанса, како је рекао, «наставити да јамчи безбедност широм Косова». Према томе, чини се да је премијер Србије својом последњом изјавом заправо поручио јавности да то можда баш и није тако, те да српско становништво на Косову и Метохији не може да се ослони на та обећања. Штавише, Дачић предвиђа катастрофалне сукобе у случају бојкота избора, при чему унапред упозорава да се Србија неће у то мешати, а то је описао речима да је алтернатива тренутном решењу «једино војно и насилно решење, на које Србија не може да одговори».

Иначе, када је Дачић поменуо да Србија „неће жртвовати своју будућност због десет хиљада људи“, нити бранити своје држављане у случају нечијег напада на њих, упада у очи раскорак између права и обавеза држављана Србије. Наиме, пре неколико дана је министар Вулин изјавио да ће „држављани Србије на Косову који су спречавали изборе одговарати по закону“, а одмах након тога Дачић каже да Србија неће бранити своје држављане на Космету у случају потребе. Другим речима, не улазећи у реалне могућности, чини се као да држава Србија има право само да кажњава своје држављане из јужне покрајине, али не и да их заступа и брани, иако су и једно и друго основне функције сваке државе.

А када се пожалио да Срби са севера нe слушају ни Београд, ни Приштину, ни међународну заједницу, већ само поједине странке и политичке организације, премијер је вероватно заборавио да том списку дода и то да они слушају – још увек важећи Устав Србије и своју легитимну жељу да остану у правном поретку Србије, с обзиром да је поменуте изборе расписала председница самопроглашеног Косова.

И напослетку, када је премијер Дачић упозорио део својих држављана са севера Косова и Метохије, да им нико неће помоћи «ако Србија буде поново условљена и тиме одложен њен приступ Европској унији», он је тим речима нескривено изнео на светло дана разлог зашто ће у најгорем расплету догађаја њихова сопствена држава да им окрене леђа, а то су – европске интеграције Србије.

Наравно, сваки разуман човек се нада да катастрофични сценарио о коме говори премијер Дачић неће никад да се деси, нити да за то има основа. У супротном, Дачић би морао да објасни најмање две ствари – кога он види као претњу миру и како је то могуће поред постојећих међународних снага које на Космету имају задатак да одржавају безбедност? Било би поштено да је био мало прецизнији и да је објаснио српској јавности – ко је по њему та претња за Србе на Космету, и још више – уз чију би помоћ и подршку они остварили те претње?

Глас Русије