Писмо Милоша Стефановића, ктитора манастира Св. Стефана – власнику ТВ КЛИК Ариље, г-дину Мишу Остојићу

Поштовани  брате у Христу и комшија.

Ево прође скоро два месеца од како се у нашем заједничком селу Грдовићима освешта храм посвећен архиђакону Стефану (15. августа  2013.) и како Твоја и наша  телевизија, ТВ Клик Ариље, не обавести нашу јавност о том догађају, иако је гласило локалне самоуправе, па реших овим писмом да Ти се обратим са пар реченица.

Пошто је на Твојој телевизији, седам дана пре освећења и све до самог дана освећења наведеног Храма , вођена медијска кампања против тог чина и против њених ктитора (од којих сам један ја) и позиван народ да не долази на “приватан посед и приватну цркву”, овим путем изражам чуђење да догађај где је било присутно преко 1000 људи није занимљив за неко јавно гласило,  па о том догађају не би на Твојој телевизији ни једне једине речи, или је пак по среди страх, како ми Ти рече у телефонском  разговору, од локалних и неких других моћника.  Јер на моје питање упућено теби 13. августа ове године: Зашто ниси позвао и другу страну да да било какву изјаву тим поводом? – Ти ми рече да Ти лично подржаваш праву веру (за коју се ми боримо) али да си добио наређење из локалне самоуправе Ариља,  која Те између осталог и делимично финансира, а да је њима то наредио владика Јован Младеновић. По њиховом налогу, рече, да си морао да пустиш на Твоју телевизију др Василија Петровића , др Вита Поњавића, др Зорана Мићовића и протонамесника Митра Луковића и попове Драгана Стевића и Мирчету Крупниковића да они причају све негативно о Храму који је саграђен, и  о нама који смо га градили, а да другу страну не смеш да пушташ јер како Ти рече: ,,Поп Порфирије ће да Ти узме фреквенцију”.

Као што си чуо  и поред свих апела локалних моћника , владике Јована и свих медија, позивања народа и политичких партија на св. Литургију у храму св. Ахилија (која, иначе,  никада до сада није служена на тај дан) у Ариљу је било бар 25 пута мање народа него на освећењу манастира у селу Грдовићима. Сама та чињеница говори да је тај догађај требао бити интересантан за сваки медиј па и  забележен на Твојој телевизији.

Али ја имам разумевања за Тебе и Твоју телевизију јер имате страх да ће вам владика Порфирије узети хлеб насушни  тј.  фреквенцију за рад. Али морам да Те подсетим као доброг и честитог човека и комшију да знаш да је свака сила за време и да ће проћи, а ми морамо бити и остати људи.

Пишем Ти ово писмо јер сам готово сигуран да нећеш смети ни сада да дођеш и забележиш како наши Ариљци пролазе поред храма св. Ахилија и плачући долазе на брдо у Грдовиће, како би се искрено помолили Господу Богу, не размишљајући  при том да ли ће служавшћи монах служити Богу онако како је то Свети Сава оставио у аманет, или онако како то одговара непријатељима нашим (папи и његовим следбеницима).

За Твоју информацију наш дивни храм Светог Ахилија у Ариљу од прошле године  (од Петровдана 2012.) је окупиран од безаконика и насилника који себи узеше за право да одлучују како ће се св. Литургија служити и ко на њу може долазити, иако  немају право на то: нити суштински нити формално- правно. Суштински, је неисправно то што раде, јер сви наши српски светитељи од Светог Саве па преко Василија Острошког до Николаја Жичког и Јустина Ћелијског служише свету Литургију како су је до прошле године  служили и у нашем Храму у Ариљу. Формално-правно, још увек званична Српска Православна Црква није променила, нити реформисала свету Литургију, него напротив три  пута за редом (2006, 2007. и 2008. године) СА Сабор доноси одлуке да се света Литургија има служити по устаљеном вековном поретку. Такву одлуку и покојни владика Хризостом претаче у свој акт „Е број 741“ од 20. јуна 2008. године. Међутим, кад их  упитасмо зашто мењају богослужења, они одговорише: Па тако наш владика воли!?!  И то им је једини аргумент!?!

Протеравши већину верног народа из храма св. Ахилија, који се ту искрено  Богу молио, владичиним актом  Е број 33 од 17. јануара 2011. године, који у делу гласи: ,,Оне из народа који опште са монахом Артемијем и његовим присталицама, који одлазе на Артемијева `Богослужења`, не примати у храмове на богослужења, не причешћивати их и не примати никакве прилоге од њих”.

Сада за нечим кобејаги жале. О, лицемерја.

Имајући у виду чињеницу да код моје куће нема сигнала  ТВ Клик и да нисам у могућности да пратим ваш програм,  замолио сам Те да ми доставиш снимак емисија које су биле посвећене теми новог манастира у Грдовићима и његовом освећењу.

Сматрам да  на то имам  право као грађанин који сам у тим емисијама како чујем, у више наврата помињан у негативном контексту.  Ти ми у личном разговору  рече да немаш снимак и да не можеш да ми га даш, јер га је  одмах по завршетку медијске хајке вођене  на Твојој телевизији, поп Драган Стевић (старешина при храму св. Ахилија)  узео по налогу владике Јована Младеновића (а сам знаш да си по закону дужан да чуваш све снимке емисија).  Па чега се то комшија плаше они који су Ти наредили да предаш снимке, да ли себе и својих речи, или их је срамота што су доживели тотални фијаско на Св. Литургији у Ариљу тог  15. августа.

Користим прилику да Ти скренем пажњу на чињеницу, да у поменутом случају ниси поступио ни професионално а ни људски. Професионално јер си обавезан да када дајеш медијски простор једној страни у „сукобу“ онда си обавезан да и другој страни даш могућност да изнесе свој став. Друго, као одговоран човек на  локалној телевизији, не дати никакву инфирмацију о догађају, где је било присутно преко хиљаду суграђана, неким поводом, напросто је недопустиво.  О људском приступу , размисли сам, ако си икад био у ситуацији да Те неко на правди Бога напада и уместо да ти даје почасти за то што радиш општекорисно и душекорисно, он хоће да те уништи. А Ти се комшија стављаш на страну прогонитеља, без икаквог права прогоњеног да било шта проговори, што не доликује ни нашим традиционалним односима, а ни комшијским.

Имајући у виду Твој исказ да Ти разумеш о чему се ради и да Ти и Твоја породица подржавате борбу за очување правих хришћанских вредности, Православља и Светосавља, али да Теби прете и угрожавају егзистенцију, уколико непристрасно будеш извештавао на Твојој телевизији о догађајима који су како они кажу ван званичне Српске Православне Цркве. А како је тек нама који заложисмо сав свој иметак и свој углед досада стечени, и судбину преко сто породица због прогона који на жалост тек почиње. И само због тога што смо Срби, Православци и Светосавци и што то желимо  и  да останемо. И ми и наша поколења. И зато што не продајемо веру за вечеру и што не прихватамо да се мењају света Богослужења само зато, што надлежни Епископ ,,тако воли”, а видели смо из недавних догађаја шта све наши Епископи воле (случај Качавенде, Пахомија и да не набрајам даље).  Па да ли безусловно треба следити свога епископа ако видиш да те води безаконо ка промени вере, тако што мења света Богослужења , што са јеретицима саслужује, што од јеретика прима части и титуле, (прстење и напрсне крстове-пример Иринеја Буловића) што за себе кажу да су екуменисти (Патријарх Иринеј) а наш св. Јустин Ћелијски за екуменизам каже да је то свејерес. Да иронија буде већа данашње владике су га канонизовале за светитеља, а ништа његово не следују, чак су и његову Догматику избацили са факултета

Пуно пута нас питају ко нам даје право да ми исправљамо и контролишемо владике? Па даје нам за право она фрескописана композиција у припрати манастира Милешева, која приказује страшни суд и пакао, где се тамо лепо види како у пакао одлазе поред  обичног народа, и цареви и владике и патријарси, што ће рећи нема на земљи непогрешивог, само је папа римски умислио себи непогрешивост , што је после пада Адама највећи пад човека на земљи, када на место Бога ставља грешног човека. У историји њихове „светости“ било је папа који су биле жене и умирале на порођају, да не говорим о злоделима која су почињена са њиховим благословом у ранијој и скоријој историји. Даје нам за право чињеница да Цркве нема без народа Божјег.

Ето то је један од разлога што ми стражаримо над понашањем наших епископа. А други разлог за ову борбу  је, чување душе наше, јер сада већ сви знају који хоће да знају, да је душа бесмртна и да нам није све једно где ће она обитавати у вечности (осим владике Браничевског Игњатија Мидића и његових присталица који тврде да је душа смртна, Боже сачувај). Сазнањем те чињенице, о бесмртности душе, и чињенице да не знамо часа ни трена када ће нас Господ позвати да му се представимо, додатно повећава бригу о вери нашој и животу нашем овде на земљи. А како да се поставимо према томе када смо суочени са истином и Ти и ја, када знамо да нам веру кваре  и уништавају, када хоће да нам душу узму још овде на земљи. И сада би требало да ћутимо и да се саглашавамо са тим њиховим безакоњем све због ово мало комфора које уживамо овде на земљи . Ја на то нисам спреман! А ни Теби, братски, то не препоручујем.

Овим писмом Ти предлажем да обе стране позовеш на Твоју телевизију (може и округли сто са њима) да објаснимо народу о чему се ту ради. Наиме, ко чува веру нашу,  а ко је квари. Да објаснимо ко чини Српску Православну Цркву. Да ли ми који држимо све оно што је Господ оставио својим светим Предањем, својим апостолима – а они преко светих људи – нашем Јовану Владимиру, Светом Сави, Арсенију, Максиму, Никодиму, Макарију, Василију Острошком, Николају Жичком, Јустину Ћелијском… Или они који уводе реформе у Богослужења супротно богослужбеним прописима и Предању, који причешћују народ без икакве  припреме, који саслужују са јеретицима…

На нама је да одаберемо пут којим ћемо ходити у остатку живота. Или ће то бити пут истине и правде, пут узан хришћански, православни и светосавски а који води у Царство небеско, или ћемо ићи путем хедонизма, личних и чулних задовољстава,  који је широк и посут тренутно цвећем а завршава се у трњу и паклу .

Ја, комшија, немам никакву дилему! Узео сам свој крст и кренуо узаним, тесним и тешким,  али Божијим путем, који и Теби, искрено, препоручујем .

Надам се да ће ово моје писмо пробудити у Теби осећај одговорности и за ову прогоњену страну и да ћеш нам омогућити да се појавимо на Твојој телевизији. Ако то не смеш, молим Те да ми доставиш снимак антипропагандних емисија у вези са освећењем храма Светог Архиђакона Стефана како бих адекватно могао бар појединачно  да одговорим свакоме од учесника, на њихове неистине и безчашће .

У противном бићу принуђен да ово писмо учиним отвореним, како бих, колико-толико упознао јавност са протеклим догађајима, који неки новинари и верни народ назваше „Чудо у Ариљу“.

О зачећу св Јована Крститеља, 2013. године                    Милош М. Стефановић

                                                                                                     Село Грдовићи, Ариље

Напомена: не добивши одговор на ово писмо, отварам га за јавност