Тешке и необичне судбине жена српских владара

Погреби владарских породица кретали се између крајности – од тајног погреба до дугогодишње жалости. Последњи Обреновићи сахрањени у глуво доба ноћи, у старе раке крај тадашње мале цркве Светог Марка.

Нема много приватног у животу владара, а још мање у њиховој смрти која се по правилу претвара у спектакл. Сваки маузолеј, од пирамида египатских фараона до Куће цвећа је култно место са сврхом да владарску породицу претвори у мит, а њену идеологију и систем вредности наметне као идеал.

Међутим, мит о владарима Србије и Југославије руши се на причи о судбинама и сахранама њихових жена, од којих ниједна није умрла у двору природном смрћу, кажу научници.

– Увек је постојала политичка употреба смрти јавних личности, нарочито владара. Покојници немају ништа од тог спектакла, он је потребан само организаторима церемонија да би се промовисали као наследници. Тако се креира култ владара с намером да се унесе у свакодневну употребу као историјска истина – објашњава проф. др Милан Брдар, научни саветник Института друштвених наука и бивши председник Српског филозофског друштва.

Он подсећа на то да су погреби владарских породица Србије у последњих два века били чести и да су се кретали између крајности, од тајног сахрањивања до дугогодишње жалости. На пример, после преврата 1903. последњи Обреновићи су сахрањени у глуво доба ноћи, у старе раке крај тадашње мале цркве Светог Марка. Споменик су им подигли тек аустроугарски окупатори 1917. године.

У Србији која промовише владавину права због ирационалних разлога крше се најосновнији закони, сматра проф. др Милан Брдар.

СПЕКТАКЛ ЗА ХЛАДНИ РАТ

У кратком року Србија која декларативно тежи ка Европи крши елемантарне цивилиацијске прописе о сахрањивању и од тога, да буде још горе, прави спектакл. Прво у случају Слободана Милошевића, који је сахрањен код тазбине у дворишту које је постало култно место, а сада и у случају сахране Јованке Броз. Заборавља се да ово није 1980. ни хладноратовска Европа у којој је Тито био савезник Запада, коме је тада одговарао спектакл његове сахране у функцији пропагандног рата против Совјета. Посебно је питање поштовања покојнице која је била жртва људи од којих ће се неки појавити на сахрани, јер сматрају то ренесансом сопственог култа – сматра проф. др Брдар.

Да би уништили владарски култ Обреновића, карађорђевићевске власти су убрзо срушиле зграду Старог конака где су убијени краљ Александар Обреновић и Драга Машин. Аукцијске продаје привантних збирки драгоцености расуле су покретну имовину бивше династије – наводи историчар др Владимир Јовановић.

Карађорђевићи су доживели сличну судбину после Другог светског рата. У гробну цркву на Опленцу није било дозвољено враћање земних остатака чланова династије који су умрли у изгнанству. Црква на Опленцу представљао као „реликт назадне прошлости“ у којој су владарима дизали маузолеје, али после смрти Јосипа Броза комунистичке власти стварају његов маузолеј „Кућу цвећа“ и лансирају слоган „Умро Тито – живи дело“. Почетком деведестих Титова популарност се срозала на минимум, јер је његово дело – СФРЈ нестало у крви.

– Парадоксално, после промена 2000. кад на власт долазе наводно антикомунисти почиње агресивно пропагирање титоизма и враћања статуса култног места Брозовом маузолеју. Питање је коме треба тај култ и шта он слави? Самопонижавање Србије? Одрицање од жртва геноцида у НДХ током Другог светског рата и у „Бљеску“ и „Олуји“ деведестих? Каквог смисла данас има слављење југословенства које је Србе у 20. веку довело до физичког уништења? Посебно је неморално да смрт Јованке Броз, која је за Титовог живота стављена у кућни притвор, сада неки користе за подгревање његовог култа – сматра проф. др Брдар.

Он подсећа да је Титова удовица доживела судбину многих супруга владара Србије и Југославије која су за живота биле скрајнуте и умирале и сахрањиване далеко од мужева. Прва у трагичном низу била је Јелена Петровић, жена вожда Карађорђа. Она је с децом живела у Русији, а затим дуже време у манастиру Крушедолу. На позив кнеза Михаила вратила се у Београд где је умрла 9. фебруара 1842. а захваљујући налогу кнегиње Љубице свечано је опојана и пребачена у Тополу.

Игром судбине књегиња Љубица је убрзо и сама завршила у изгнанству. Као један од актера завере уставобранитеља која је довела до абдикација књаза Милоша, довела је на трон свог сина Михаила. Књегиња Љубица је убрзо увидела прави циљ уставобранитеља, да врате Карађорђевиће на власт и покајала се због учешћа у завери, али касно. У септембру 1842. Михаило и Љубица су прогнани. Стара књегиња мучена грижом савести умире 1843. у Новом Саду, а сахрањена је у манастиру Крушедол.

Ван Србије почива и супруга кнеза Михаила грофица Јулија Хуњади. Иако је учинила велике услуге Србији, користећи породичне везе, још за живота је изопштена из владарске породице. Пре свега, захваљујући дворским интригама Анке Константиновић која је покушавала да своју кћи уда за кнеза Михаила, иако су били рођаци. Књегиња Јулија у тајној дипломатској мисији с Николом Христићем добила је први медијски рат за Србију у европским престоницама, али захваљујући дворским сплетакама она и кнез Михаило се разводе. Јулија се сели у Беч, али после атентата на младог и изузетног владара враћа се у Београд где три дана јецајући бди крај његовог одра који су обилазили искрено ожалошћени грађани. Умрла је и сахрањена 1919. у Бечу.

Први српски краљ после Немањића, Милан Обреновић, оженио се ћерком руског пуковника Наталијом, веома лепом и исто толико хировитом и амбициозном. Сматрала је да се њен супруг сувише везује за Аустрију и тражила да се окрене Русији која је тада подржавала – велику Бугарску. Развели су се 1888. а краљица Наталије је отишла у Бијариц с дворском дамом Драгом Луњевицом Машин. Кад је краљ Милан је абдицирао и предао престо једанестогодишњем сину Александру, односно намесницима, краљица Наталије се вратила у Београд. Убрзо је протерана, пошто је показала владарске амбиције. Међутим, кад је млади Александар 1884. уз помоћ официра извршио државни удар, прогласио се пунолетним и узео власт, краљица Наталија му постаје главни саветник који утиче да политику оријентише на Русију и радикале.

После Александрове одлуке да се ожени Драгом Машин, краљица Наталија писала је сину из Москве све најгоре о својој бившој дворској дами у покушају да раскине њихову везу. Међутим утицај амбициозне Драге Машин био је јачи. Венчала се с Александром 1900. године, а Наталија се тешко разочарана вратила у Француску и 1902. прешла је у католичанство. Није отишла ни на опело одржано у Паризу после преврата 1903. када су убијени Александар и Драга. Умрла је 1941. године у манастиру Сен Дени и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и никад нису објављени.

После убиства последњих Обреновића на српски престо је доведен краљ Петар Први Карађорђевић. Његова супруга Зорка, кћи црногорског краља Николе Првог Петровића, није доживела да види остварење животног сна, да њен супруг постане владар Србије. Умрла је 16. марта 1890. током порођаја, а династичко предање каже да су њене последње речи биле: „Биће краљ!“. Прво је сахрањена на Цетињу, а касније су њени земни остаци пренети на Опленац.

Удовица краља Александра Првог Карађорђевића, краљица Марија, после атентата у Марсеју није имала видљиву политичку улогу у Југославији, јер се као лидер династије наметнуо кнез Павле. Према британским изворима, током Другог светског рата покушала је да се политички наметне као сива еминенција уз младог краља Петра Другог, али ју је Винстон Черчил одлучно потиснуо на маргину догађаја. Умрла је 1961. у британској престиници и сахрањена на краљевском гробљу у Виндзору одакле је ексхумирна и пренесена у Србију ове године, где је сахрањена уз државне почасти.

Б. Субашић (Новости)