Први албански напади на српску државу из 1913. године

Пре тачно сто година, септембра 1913. на тадашњој српско-албанској граници избио је велики оружани сукоб, о којем је „Политика” детаљно извештавала.

„Организоване арнаутске чете настављају свој рад на ремећењу државног живота у српским новим крајевима и уништавању хришћанског становништва. Главни напад разбојника управљен је на Дебар и јужни део западне српске границе, на места која су од главних војничких центара одвојена тешко проходним планинама исто колико и километарском раздаљином.”

Из овог чланка објављеног у „Политици” пре тачно једног века, 22. септембра (9. по јулијанском календару) 1913. године, лако се може закључити да се у новоприпојеним крајевима Краљевине Србије нешто крупно дешавало.

И, заиста, само две недеље од прогласа краља Петра о присаједињењу нових крајева Србији, у њеним југозападним областима почели су немири, који су за српску државу представљали ново, озбиљно искушење. Они су били последица замршених српско-албанских односа, које су и тада оптерећивали многобројни проблеми, али и интереса великих сила, пре свих Аустроугарске да дестабилизује ово подручје. О чему је у ствари била реч?

– Још пре краја балканских ратова, на конференцији у Лондону била је установљена североисточна граница Албаније. Али, она није била обележена на терену, због чега је Србија дуго оклевала да пре доласка контролне комисије с ње повуче трупе.

Када је под међународним притиском то ипак учинила, албанска влада је под снажним аустроугарским утицајем то искористила да из три правца упадне на српску територију. Тим одредима командовали су страни официри, што указује на то да је иза свега стајала Аустроугарска.

Циљ акције био је да се изазову нереди, да се упад представи као побуна домаћег, албанског становништва, а дрски режим окарактерише као тирански, те да се гранични спор реши на штету Србије – објашњава Милош Јагодић, професор историје српског народа у новом веку на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду.

Одреди из Албаније упали су у Дебарски и Призренски округ у области у којима су после повлачења остале само мање јединице српске војске. Зато им је пошло за руком да освоје Дебар, Стругу и Охрид и стигну до улаза у Призрен, где су заустављени.

О томе је „Политика” од 10. септембра овако известила:

„Ситуација на српско-албанској граници много је критичнија него што се у први мах мислило. Арнаути су у великим масама сунули на нашу територију и наше трупе, малобројне и изненађене морале су се повући. Ми смо већ јуче саопштили да су Арнаути заузели Дебар. Има их преко шест хиљада, а предводили су их страни официри, чија народност још није утврђена.”

После првог изненађења уследио је одлучан одговор државе. Мобилисане су трупе, јачине две дивизије, у „новим крајевима” проглашено је ратно стање, донета је Уредба о јавној безбедности. До друге половине октобра српска војска ослободила је цео Призренски и Дебарски округ, а потом је, како би се до доласка међународне контролне комисије спречили нови упади, ушла на територију Албаније. То је крајем октобра замало довело до рата са Аустроугарском.

– Желећи да спрече нове упаде, Пашић и цео државни врх одолевали су притисцима и одбијали да пре доласка комисије повуку трупе из Албаније. Али, Аустроугарска је убрзо Србији упутила ултиматум да у року од осам дана повуче трупе, претећи да ће нам у супротном објавити рат. Настојећи да избегне нових конфликт, тим пре што су то тражиле и остале силе, српска војска се потом повукла из Албаније – објашњава Милош Јагодић.

Ситуација „на терену” се ускоро ипак примирила, али су последице упада биле вишеструке. Страдало је много људи – и хришћана и муслимана, дошло је до дестабилизације овог подручја, аустрофилска влада у Валони могла се пред сународницима представити као „патриотска”, али је одређену корист, према речима нашег саговорника, имала и Краљевина Србија.

Наиме, становништво ових области, под снажним утиском свега што се догодило, није се више бунило, а њихове вође су настојале да имају што боље односе са властима. То је, између осталог, помогло и српској војци да се током Првог светског рата преко тих крајева безбедније повуче према савезницима.

Ваља напоменути да, иако дотад највећи, ово није био и први српско-албански сукоб. Током читавог 19. века у Кнежевину (потоњу) Краљевину Србију било је упада наоружаних трупа из делова Османског царства насељеног Албанцима, а нарочито јак упад догодио се 1879, само годину дана пошто је Србија на Берлинском конгресу призната као самостална држава.

Само до границе….

Јавност у Србији тих дана пажљиво је пратила вести из иностранства, знајући да ће решавање и овог питања умногоме зависити од интереса великих сила. Тако је „Политика”, која је служила као један од главних извора информација, у броју од 28. септембра између осталог објавила:

„У једном извештају из Рима ’Нова слободна преса’ јавља да су Талијанска и Аустријска влада одговориле на ноту српске владе. „У одговору су”, вели се даље, „обе владе саветовале Србији да се задржи на одбрани границе, јер би прелазак исте могао да доведе до озбиљних сукоба.”

Желели договор са Албанцима

Са простора Косовског вилајета, од Берлинског конгреса (1878) до балканских ратова (1912) иселило се, према процени Милоша Јагодића, око сто хиљада Срба. То је био резултат сталних пљачки, убистава и других врста притисака и насиља.

Он је у књизи „Нови крајеви Србије 1912–1915” (издање Филозофског факултета) изнео и податке о броју становника, на основу пописа који је, по наредби Врховне команда српске војске, у „новим крајевима” обављен фебруара и марта 1913. године.

Тако су, на основу пописа рађеног „од куће до куће”, у Приштинском округу Срби чинили 20,6, Албанци 64,1, а Турци 9,5 одсто становника. У Призренском округу (који је обухватао и неке делове данашње Албаније) Срби су чинили 14,7, Албанци 51,3, Турци 10,4, а „муслимани српског језика” 21,6 одсто становника.

У Митровачком срезу, делу Новопазарског округа, Срби су чинили 45,2, Албанци 20,9, а „муслимани српског језика” 33 одсто становника. У Приштинском округу укупно је било 240.209, а у Призренском 227.425 становника.

– Овај попис показује да је становништво Косовског вилајета било веома хетерогено, с тим да су Срби, услед притисака који су над њима у претходним деценијама спровођени, били у мањини. Чињеница да је попис обављен почетком 1913, док је Други балкански рат још трајао, показује, међутим, још нешто – да српска влада није имала намеру да протера Албанце и остало становништво исламске вероисповести, то јест да етнички очисти ово подручје. Јер, да је имала такве планове Србија је 1912. могла да их спроведе, током или непосредно после ратних операција. Србија је, напротив, свима који су тамо живели гарантовала сва грађанска права и слободе, а Пашић је на све начине настојао и да различитим мерама Албанце придобије као савезнике – указује Јагодић.

Јован Гајић / Политика