Никада неко име није било толико супротно од свог носиоца, као што је случај са Крстимиром Пантићем. Мора да је кум хтео да се нашали.
Можда се и ја варам, али необично ми је да човек са оваквим именом може да ради ово што ради. Више би му пристајало име Користомир, или Некрстимир.
А сад без зезања: људи, попут Крстимира, на узрасту од седам година, тачно знају да ужина вреди више од другарства, да за добру оцену није грех пољубити учитеља у дупе и да је боље пазарити баканџу од говеђе коже, него носити људску кожу на образу.
Кажу ми Срби с Космета, који га знају, да се дуго двоумио на чију страну да стане, јер није могао да оцени ко ће остварити превагу:
државни апарат, или самоорганизовани Срби. На крају је преломио, вођен непогрешивим резоном да се на пакту са апаратом може боље и више профитирати, а рачунајући, ваљда, да ако и нешто крене наопако,опет може да се угилта на патриотску страну; заборавиће Срби. Својим очима је гледао како Оливер Ивановић и Рада Трајковић солидно профитирају на трговини српским националним интересима, па рачуна да ће и он. Ко зна, можда и хоће, чудо су Срби.
Није Крстимир једини: доста је Срба, у данашње време, који би продали и продају наш век, за своју годину. Можда им и није замерити: кад се држава распада, кад један народ, као народ, тоне у ништавило, све, колико до јуче, заједничке тежње и борбе, распадају се на појединачне интересе. Ако се нешто може спасити, спашће неко други, подмећући своја леђа, а онда ће превртачи поново наћи начин да се увуку у дупе неког новог властодршца, који ће им дати аболицију за дотадашње понашање, рачунајући и на њихов рђав карактер, и на њихову употребљивост.
Каже Крстимир како су они, који позивају на бојкот, спремни на свако насиље. Хоће ли Срби са Севера успети да сачувају свој комад слободе и да ли ће добити битку за целу Србију, Крстимира не занима, једино брине да он лично не фасује неке батине. Узгред, насиље Тачијеве утварне државе и њене геноцидне машине, није предмет интересовања Крстимира Пантића; зна он да боље стоји код Шиптара, него код Срба и баш то сматра својим патриотизмом. Има ли ичег бљутавијег, ишта нечаснијег, него потказивати непријатељу своје земљаке и истовернике? Колико пад може да буде дубок?
Ипак, у чему се огледа то толико насиље, коме су Срби са Севера тако склони? Пале? Подмећу бомбе? Силују? У ствари, не. Крстимир каже: „Цепају плакате листе „Српске“ и преко њих лепе плакате који ружно говоре о председнику државе, премијеру и првом потпредседнику“.
Страшног ли насиља! Ако је ово насиље, онда је Крстимиру срце ко у миша. Или нешто мање. Оно, додуше, није њему лако кад неко вређа оне који Крстимира сасвим добро награђују за оно што ради. Наравно, кад активисти СНС-а цепају плакате pолитичких опонената, то није насиље. Обрнуто, и те како. То зна и Крстимир, ама шлајпик нема алтернативу.
„Ипак, упркос томе, погрешан је утисак да су ‘бојкоташи’ јачи од државе“, каже даље овај лумен српске политичке мисли. Наравно, да су „бојкоташи“ јачи, Крстимир би био с њима, не би с државом. Није луд да стане на страну слабијег.
Потом је Крстимир рекао и да ће, како му функција и налаже, следити све одлуке Владе Србије. О томе да и образ нешто налаже, Крстимир ни замисао нема. Да је рекао да му шлајпик налаже, више бих му веровао.
„Чињеница је да немамо фер изборе, а надам се да ће у среду у Бриселу бити договорен минимум услова за њихово одржавање“, умује он даље. Сад се сетио, на пет дана пред изборе, да нису фер? У изврнутој оптици српске политике, где се узрок и последица стално замењују, питање:
„зашто сте, хаман, предавали листу, а да, претходно, нисте обезбедили фер услове“, уопште нема смисла. Фер услови се, захваљујући мудрој државној политици, траже тек кад се дупе дало у кирију, а не пре тога. Тако је кад си брз на Европу.
Крстимир није важан: штавише, таквих као он се ни унуци више неће сећати. Он је интересантан само као слика просечног српског политичара, који о части има представу таман колико је има и зелена салата. С тим што зелена салата има нешто виши морал.
А сад нешто сасвим друго: колико год човек да често пише, опет не може да испрати све активности протопотпредседника Владе. Нови и заиста чудесни подухвати шефа од свих потпредседника наше Владе стижу том брзином и у тој маси, да медији више нису у стању да то нахвале и сликају.
Данас смо, из уста ППВ-а, сазнали следеће: да “ је „Ер Србија“ практично већ удвостручила приходе ЈАТ-а“… Не смемо да замислимо колико ће тек приходовати кад буде имала два авиона. постоји оправдани страх у јавности да нећемо имати довољно ловачких авиона да допрате сваки следећи авион ове, у међународном ваздушном саобраћају, још невиђене компаније. Ваљало би размислити о томе да се слетање првог Ер Србијиног авиона прогласи за државни празник и да се одрже гладијаторске игре у то име. Браћа Рајт и творци Апола 11 су, коначно, бачени у засенак. Далматинци би рекли: шта је Рио, контра Сплиту граду“, а ми, под недреманим оком полубожанске Владе: „Ћа је Пан Ам, контра Етихаду“!
Но, ППВ не би био то што јесте, да се задовољи, у једном дану, само двоструким повећањем зараде покојног ЈАТ-а. Мора нешто и приде. На пример: „Александар Вучић изјавио је да очекује да ће у наредне четири седмице бити завршени преговори са компанијом „Мубадала“ о изградњи фабрике авионских компонената у Србији“. Доста за један дан? Mа какви.
Следи: „Вучић је најавио да ће током боравка у Уједињеним Арапским Емиратима разговарати и са престолонаследником УАЕ Мухамедом бин Зајидом и представницима компаније „Мубадала“ који би у Србији градили фабрику чипова“!!! Пошто сте већ ошамућени оваквим изјавама и наговештајима бајковите будућности, затварате празан фрижидер и, док вам не искључе струју због дуга од 5 000 динара, слушате следећу изјаву: „Вицепремијер је изјавио да би Србија до 2020. године могла да буде регионални лидер у економији“! Више вам ништа није важно, ни што немате да куpите баканџу жени, ни што деца пиште за ужином, ни што немате лову да сахраните стару мајку, само да је Србија, у митовима и легендама о будућности, регионални лидер. Шта је ваше „данас“, према ППВ-овом „једног дана“!? Ни једна ваша жртва није велика, за још једну конференцију за штампу!
Ипак, изградња космодрома код Мале Моштанице, велике поморске луке на обронцима Кучајских планина и фабрике за производњу песка, по лиценци из Емирата, остају за неку нову конференцију за медије. Како је кренуло, освојићемо технологију за производњу појилица за камиле, а увозићемо пешчане олује и флаширану воду из Абу Дабија, а све ћемо то плаћати приходима од скијалишта на Старој Планини и од нашег дела прихода Ер Србије, чим угасимо Луфтханзу. Још авион-два, одуваћемо и њих и Квантас. Нека виде како данас послује регионални лидер из 2020-те! ППВ се увек радо сећа будућности.
Од свега овога, наравно, нема ништа. Не само да се нећемо обогатити од ових медијских подухвата, него ћемо још празнити буџет на пропагандне победе над сопственим становништвом. Једино што је извесно је да ћемо бити лидери у региону у цепању сопствене територије. И то много пре 2020-те.
Милан Миленковић / Васељенска ТВ
