Брањење неодбрањивог или Српски патријарх, Косовски завет и „Видовдан“

Поводом текста Милована Балабана „Патријарх о изборима – континуитет или дисконтинуитет става Цркве„,“Видовдан“, 21.10.2013.

РЕЗИМЕ ЗА ОНЕ КОЈИ НЕМАЈУ СНАГЕ ДА ЧИТАЈУ СВЕ (И ГЛЕДАЈУ ФУСНОТЕ): Уредник сајта „Видовдан“ Милован Балабан (даље: М. Б.) у свом тексту покушава да оправда позив патријарха Иринеја Србима са Косова и Метохије да изађу на изборе које организује Приштина. М. Б. наводи да није „смисао Цркве да ‘ревносно инсистира’ на саветима које је властима дала у одређеном друштвено-политичком (подвукао А. Л.) тренутку“ “ (цитати из текста М. Б. и надаље масним словима) већ да „у новонасталим околностима тражи начин прилагођавања датој реалности, ма како она била неповољна„. У том смислу, М. Б. сматра (ако сам добро разумео шта је изволео написати) да негативан став Синода СПЦ о Бриселском споразуму и позитиван став патријарха Иринеја о изласку косовско-метохијских Срба (боље речено: мученика) на изборе у организацији Приштине (боље речено: државе Косово, без икаквих наводника) – избора који ДИРЕКТНО исходе из Бриселског споразума – не представља никакав дисконтинуитет већ континуитет става Цркве о томе да „земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“! „Прилагодљивост Цркве, што је суштински прихватање реалног стања као почетне позиције њеног деловања, је видљива кроз читаву историју.“ Као најважнији (и једини конкретан) пример тог деловања Цркве кроз читаву историју М. Б. наводи да је „Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту„. Најкраћи одговор Балабану и свим балабанима који овако мисле – функција Цркве, па ни Српске православне, није да тражи начин прилагођавања датој реалности (формулација је таква да се стиче утисак да не читамо М. Б. са срБског сајта „Видовдан“ него друштвено-политичког радника привремено распоређеног у антисрпску редакцију „Комуниста“) него да буде ХРИСТОЛИКА; а ако је (макар делићем) христолика, она нужно мора бити изван реалности.

КРЕНИМО, ИПАК, НЕКИМ РЕДОМ (ЦРКВА, ДЕСПОТ СТЕФАН И БАЈАЗИТ): Ко стигне до краја видеће да нисам историчар, још мање историчар Цркве, али ће тамо – на крају – можда и схватити зашто ценим примере (и контрапримере). Оправдавајући позив патријарха Иринеја Србима да изађу на локалне изборе на Косову (не на Косову и Метохији), М. Б. наводи (ово није препричљиво, мора цитат): „И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима. Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту.“ М. Б. је овде, очито, у противречности: да ли хришћани не пристају на наметнуте наводне вредности или се прилагођавају датој реалности, ма колико она била неповољна? Ма колико стил био човек, занемаримо ове несувислости и позабавимо се битнијим – оним што уредник „Видовдана“ покушава да нам прода: Црква је била уз јуначку погибију косовских јунака и „уз деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“. И пчелицама је, мним, јасно да није спорно да је Црква подржавала избор кнеза Лазара за царство небеско, али како је истом логиком и истим континуитетом за вазалство деспота Стефана?! Прво и прво, Црква није била за вазалство деспота Стефана – после Косовске битке Лазарев син Стефан имао је дванаестак година (и није имао, по ондашњим правилима, пунолетних 15 година) и у његово име владала је књегиња Милица. Друго, и свакако много пре првог, неумесно је (обашка што је практично немогуће) поредити прилике с почетка 21. века с оним с краја 14. века: да је Балабану интелектуално поштење било на првом месту он би морао да дâ шири контекст податка да је СПЦ пристала на „вазалски однос деспота Стефана“.

ЦРКВА, ДЕСПОТ СТЕФАН И БАЈАЗИТ, ДЕО ДРУГИ (ШИРИ КОНТЕКСТ, УЗ МНОГО ЦИТАТА): Да је М. Б. наступио као дипломирани историчар – а не као недипломирани политикант (потоња реч је његова) – сигурно би нам оставио референцу за тврдњу да је Црква била уз деспота Стефана кад је пристао на вазалски однос према турском султану. Кренимо од српске Википедије – зато што она највише сличи ономе што је М. Б. написао: „У оваквим околностима, државни сабор је уз подршку патријарха Спиридона (1379–1389) донео одлуку о склапању мира и прихватању врховне власти султана Бајазита, после чега су отпочели преговори са Османлијама, који су окончани склапањем мира, пре средине 1390. године. Детаљи доношења овакве одлуке нису ближе познати, али је извесно да је она донета пре смрти патријарха Спиридона, 18. августа 1389. године.“ Каква-таква Википедија има референцу за горњи цитат – тако стижемо до „Историје српског народа“[1]. „Непријатељство угарског краља и његов напад на српске земље неизмерно су отежали положај Лазаревих наследника према Бајазитовим Турцима. Књегиња Милица је морала да тражи начина да постигне мир с њима, а би спречила пустошење својих земаља са две стране. У току неколико месеци који су уследили крвопролићу на Косову, у сваком случају пре средине 1390, нашла је начина да се измири с Турцима. Из савремених извора се не може видети како је ствар изведена, а и уз помоћ доцнијих догађаја услови измирења могу се реконструисати само у најопштијим цртама. Одлука је била донета још за живота патријарха Спиридона, дакле пре 18. августа 1389. године.“[2] Оно што се провлачи кроз писање Симе Ћирковића, аутора тог одељка „Историје српског народа“, „не може се видети како је ствар изведена“  – водиља је и свих осталих, како савремених тако и потоњих извора. Но, Сима Ћирковић нас упућује да је сам деспот Стефан оставио запис о савету патријарха Спиридона, потоњег свеца: „Tада беше поход туђина на хришћане; видевши толико побеђивање у земљи отачаства ми и примивши савет од патријарха кир Спиридона и од других архијереја и од мајке ми кнегиње Милице, иночки назване монахиња Јевгенија, и од свега сабора, пођох на источну страну у велику Севастију к великоме амиру Пајазиту, који је владао источном страном и западном, и помоћу божијом и пречисте богоматере и светога Симеона и Саве и светопочившега ми родитеља кнеза Лазара молитвама ослободих ову земљу и градове отачаства ми од великог амира Пајазита.“[3] Кад смо код деспота Стефана, да видимо шта о стању после Боја на Косову пише Константин Философ у „Житију деспота Стефана“: „А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда. […] А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат. […] Пошто је ово овако било, дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме уму: ‘Обухватићу васељену као и јаје руком мојом.’ Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром. И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење.“[4] Синклит (сенат) који Константин Философ помиње заправо би требало да буде државни сабор, а видимо сада шта о св. патријарху Спиридону стоји у „Историји СПЦ“ Ђока Слијепчевића: „Вероватно је патријарх Спиридон био онај патријарх, кога Константин Философ помиње, да је књегињи Милици, удовици кнеза Лазара, одобрио да своју кћерку Оливеру пошаље у харем султана Бајазита.“[5] Ђоко Слијепчевић задржава вероватно зато што се не зна тачан датум смрти патријарха Спиридона: „Интересантно је да се у овоме запису истиче, да ‘света црква би порушена од триклетих иноплеменика и да књиге беху спаљене у пиргу и са њима мноштво људи. Ово је морало бити после Косовске битке, а пре смрти патријарха Спиридона, који  је умро 11. августа, али се не каже да ли 1389. године, као што је то узео Миодраг Пурковић. Запис на који се он позвао, вели само ово: ‘Месеца августа 11 (дан) престави се Спиридон, четврти патријарх’.“[6] Други истраживачи узимају да је 44 дана после Косовске битке пресвисао патријарх Спиридон, а Ђоко Слијепчевић додаје и ово: „У Животу патријарха српског Јефрема  се истиче, како се, после погибије кнеза Лазара, Спиридон патријарх престави у вечност, а Велика црква оста удова, а Турци једнако ратују и сабор се не може саставити.“[7] Не заборавите од обиља цитата да горе и књиге и људи, да Турци ратују једнако, да се црквени сабор не може саставити. Погледајмо сада „Историју српског народа“ Владимира Ћоровића: „Српску катастрофу (после Косовског боја – прим. А. Л.) искористили су први Мађари. Краљ Жигмунд, који је читав живот провео у борби и смелим подвизима, био је више витез авантуриста него државник с далеким погледом. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу. […] Кнегиња Милица држала је једно време да се пред опасностима које јој прете неће моћи ни одржати са децом у Србији, па је за сваки случај замолила Дубровник за уточиште, које су јој они одобрили.  Бајазит, који је брзо успео да се учврсти на престолу, није више војнички нападао на Србију и био је вољан да с њом склопи мир. Људима око кнегиње Милице, огорченим на Мађаре, чинило се да се с Турцима лакше нагодити него с њима и да је опасност од Турака мање непосредна. Између тадашње Србије и Турске постојало је неколико хришћанских вазалних државица, које су Турци толерисали и које би, ако прими сличан однос, служиле Србији уједно и као нека врста грудобрана. Према Угарској била је Србија прва на удару и потпуно изложена. Карактеристично је за Србију да је, и поред те опасности, примила споразум с Турцима. За ту политику нису, истина, били сви српски државници. Вук Бранковић је био пре за споразум с Мађарима. Србија је примила на себе вазалске обавезе према Турској. Признала је врховну власт турског емира, обећавала му давање помоћне војске за случај ратовања, обавезала се да српски принчеви, Стеван и Вук, долазе на султанов двор и Милица је, уз то, морала дати и своју најмлађу кћерку Оливеру у султанов харем. Сем тога, у извесне српске градове уђоше турске чете. На Дунаву чак поседоше Турци, уз Србе, добро утврђени град Голубац, да би из њега могли непосредније контролисати кретања Мађара. С турском помоћу Срби су потпуно очистили земљу од угарских чета и за извесно време, што се каже, данули душом. Косовска катастрофа осећала се у земљи. Страх од Турака и њихове снаге продро је дубоко и људи су примили ново стање нешто због њих, а нешто и због великих жртава које је поднела Лазарева породица за спас земље. Као Србија, примила је исте обавезе према Бајазиту и Византија, коју није задесила тако тешка несрећа, али у којој је 1390. године вођен грађански рат око престола.“[8] И св. Јустин Ћелијски, у житијима светих, истиче да се после смрти кнеза Лазара наставља жртвовање његове породице: „На тражење новог турског султана Бајазита, сина погинулог у битци са Лазаром на Косову Мурата, Оливера је морала бити дата на султанов двор за жену иноверном султану. Ово велико понижење морали су поднети Милица и Стефан ‘да би било спасено христоименито стадо (тј. народ Српски) од вукова који су га клали’. И Оливера је пошла за Бајазита ‘за избављење свога отачаства као по Богу посредница, попут оне древне Јестире’, али под једним јединим условом: да своју хришћанску веру не промени у муслиманску. Она је то с помоћју Божјом и одржала и зато ју је касније, после погибије Бајазитове, њен брат Стефан избавио и вратио у своју отаџбину.“[9] И још: „Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту.“[10] На другом месту, у Житију св. кнеза Лазара, авва Јустин – без навођења извора – истиче да се патријарх Спиридон противио слању Оливере султану Бајазиту: „Њој (Милици – прим. А. Л.) у Крушевац стиже Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом – да кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала.“[11] Сасвим другачије виђење улоге патријарха Спиридона, на основу записа Константина Философа, има Жељко Фајфрић: „Међутим, вазалске обавезе нису биле тако лаке. Најпре, Србија је морала султану Бајазиту да даје као помоћ своје војне одреде, да плаћа данак, а најтеже од свега за кнегињу Милицу било је то што је морала своју најмлађу ћерку Оливеру да пошаље султану Бајазиту за жену. Управо тај последњи услов, давање Оливере у султанов харем, било је разлог за велику дискусију између кнегиње и њој најближих велможа и највиших црквених великодостојника предвођених патријархом Спиридоном. Некако, по Константину Филозофу, излази да се кнегиња одупирала овом последњем услову (давању Оливере у харем), али да је на притисак властеле и патријарха Спиридона ипак морала да попусти.“[12]

ЦРКВА, ДЕСПОТ СТЕФАН И БАЈАЗИТ, ДЕО ТРЕЋИ (ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ПРЕСКОЧИЛИ ПРЕТХОДНИ ОДЕЉАК): М. Б. (надам се да нисте заборавили на кога се односе ови иницијали!) повлачи паралелу Србије овог тренутка са обезглављеном кнежевином с краја 14. века. Укратко о атмосфери после Косовског боја:  „Јер тада наста ‘туга на земљи народима и сеча хришћана какве није било никада’. Цео Српски народ и дом Лазарев вапијаше тада само ово: ‘Допуштењем Божјим предани бисмо ради грехова наших у руке безаконих и мрских непријатеља и цара неправедна и најлукавија на земљи. И тада би опустошење и туга велика од безаконих Исмаилћана, какве није било нити ће бити’.“[13] О склапању мира и вазалству према Бајазиту: „Када је Српска војска изгинула на Косову и Српска се земља нашла незаштићена, на њу су са севера одмах напали назови ‘хришћани’ из Угарске и заузели неке Српске крајеве. Када су затим кнегиња Милица и малолетни Стефан били принуђени, ради спаса свога народа, да склопе мир са силним Турчином Бајазитом, Мађари су прогласили себе за самозване ‘крсташе’ који треба да казне ‘шизматике’ Србе због њиховог савеза са неверницима. Бајазит је тада притекао у помоћ младоме Стефану и својом му војском помогао да одбрани земљу од Мађара.“[14]

ПАРАЛЕЛЕ КОЈЕ СЕ МИМОИЛАЗЕ: И сада Балабан пореди данашњу Србију, Богу хвала неизгинулу и са живим-здравим вођством, са кнежевином која је остала без елите (племства) и коју истовремено комадају Угри и Турци – то склапање мира и вазалство с Турцима узима као пример данашњег „мудрог“ деловања патријарха српског у виду позива Србима да изађу на изборе: ако су пре шест векова разлози били да би „било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали“ (Константин Философ), онда данас нема двојбе да мора остати записано да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, У МИРУ, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу; књегиња Милица и св. патријарх Спиридон спасавали су животе и жртвовали и своје најближе, а господар Вучић и патријарх Иринеј спасавају голу власт и тзв. Бриселски споразум, све зарад химере зване ЕУ. Да натегнута паралела М. Б. нема никакве везе са славном нам историјом показује и податак да је Бајазит показивао извесно поштовање према Србима и (каснијем деспоту) Стефану, док се приштински владари осионо односе и према господару Вучићу и премијеру му Дачићу, отворено их понижавајући. (Можда би било боље да им је у Приштину отпослат деспот Вучић, у пратњи Т. Николића, као ововремена верзија Оливере?)

ЈЕЗИК КОЈИ ИЗДАЈЕ: На почетку своје одбране патријарха (а посредно и власти), М. Б. пише: Ако изузмемо оне који то, као и остале потезе у српском друштву са којима се не слажу, квалификују као издају… Издаја је тешка реч, злоупотребљавана, превише употребљавана – али кад је реч о Бриселском споразуму, Косову и Метохији, па и овом позиву на изборе, она се не може искључити. Нарочито се не може искључити због позивања на неку саборност или народно јединство: ако нисмо саборни у Истини (читај: Христу), онда је боље да будемо разједињени. Речима св. владике Николаја: „А кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења.“ А М. Б. даље мрчи у истом тону:“Патријарха није забрањено критиковати када имамо различито мишљење, али када су мотиви критике искључиво политичке (или политикантске)  природе, када им није циљ побољшање црквено-духовне мисије и учвршћивање црквено-народног организма, већ корист сопствене политичке (или политикантске) опције, она постаје контрапродуктивна са опасношћу да један део, ионако духовно недовољно зрелог народа, стекне погрешну слику о самој Цркви и њеној улози у друштву.“ И ови редови показују да се Балабан упиње да на политичком плану одбрани патријархове неодбрањиве ставове о изласку Срба са КиМ на локалне изборе, заговарајући својеврсну недодирљивост и (политичку) непогрешивост г. Иринеја, све уводећи у причу неки митски црквено-народни организам. Овде га је довољно подсетити да је Сабор СПЦ крајем 1995. повукао потпис блаженопочившег патријарха Павла са документа којим је Милошевићу дато овлашћење да преговара у Дејтону: већу „критику“ тешко да је могуће замислити.

УМЕСТО КРАЈА: Ако вам се прејаким учинио став да су Срби на КиМ предати на милост и немилост, прочитајте редове патријарха Павла, написане пре девет година Тадићу и Коштуници, такође поводом дилеме да ли да косовски Срби изађу на изборе: „Сада, међутим, после недавних апела Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, апелујем на вас обојицу и лично, као предстојатељ Цркве, односно као председник Сабора и Синода: за име Бога, не позивајте остатак прогоњеног и мученичког српског народа на Косову и Метохији на изборе за органе тамошње власти! Не позивајте га, па ма ко вас на то наговарао или присиљавао! Јер, нас недавни Сабор је, после начелног афирмативног става о учешћу на изборима, одмах у продужетку, свима који заговарају безусловни излазак Срба и мањинских верско-етничких заједница на заказане октобарске изборе, поставио кључно питање: ‘У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?’.“[15]

Александар Лазић / Аутор је дипломирани математичар и уредник сајта Изјаве.нет