Информативни ратови и распад НАТО-а и ЕУ-е

Информативни ратови против Русије: први и други; Трећи светски рат, Евроазијска Заједница… Западна доктрина, названа – „промена режима“, нигде није пролазила без већих проблема и с лакоћом, а Иран и Сирија су, изгледа, најжилавији примери? Промене и у ЕУ, како на политичком, тако и на економском плану, много успоравају испуњење овог злокобног плана. Нови и непредвидиви социјалиста, француски председник, Грчка, Италија, Ирска, Шпанија…

Све горе поменуто није урачунато у ту западну и њихову доктрину? Јачање економске и сваке друге моћи Русије, Кине, Бразила и других земаља и њихове све чвршће међусобне везе, почињу да збуњују и нервирају креаторе Трећег светског рата. Са земљама такозване транзиције, укључујући и нашу бившу Југу, Запад је завршио релативно брзо, уз пар милиона или који милион више људских жртава. Успели су променити све не-режиме у своје-режиме.

Нада или зебња

– Оснивање ЕАУ (Евроазијске Заједнице) и поновни избор Владимира Путина за председника Русије, јесте почетак историје и коначан крај америчких “вредности” њене либералне демократије арогантне манипулације, користећи обојене револуције или, користећи “хуманитарне” интервенције – оцењује др. Џон Бекмен у изјави за руски лист Правда.

Многи стручњаци и аналитичари за геополитику се слажу, а и писали су о томе да, откако је Путин добио јаку подршку на задњим изборима, Русија ће победити у овом рату, о чему је говорио и сам Путин 23.02.2012., као и да ће се брзо распасти НАТО и ЕУ. Наиме, славећи дан победе над фашизмом, Путин је у свом говору рекао да је Русија већ у рату и да ће добити тај рат, јер је победа у генима руског победничког народа. – Рат против Русије је у току и ми ћемо победити у том рату – рекао је Путин на тој прослави.

Информативни рат против Русије – MI-6

Циклон (Cyclone) 3 је операција осмишљења да блокира Евроазијске интеграције. Тај план је смишљен под руководством Британске обавештајне службе – MI-6, а у садејству и интелектуалну помоћ аналитичара са Оксфорда и Јела, као и специјалног аналитичког центра 100 из MI-6, који је смештен недалеко од Лондона; месту, на којем је иста служба, развијала план како да фашистичка Немачка изненадно нападне СССР – што се и десило 22.06.1941.

Нити дестабилизација Блиског и Средњег истока, нити НАТО интервенција на Либију – организована под руководством запдних служби, нису помогли ништа да се побољша економско стање у САД, где је свака седма особа гладна или, у Беликој Британији, где су стални сукоби полиције и грађана. Криза банкарског система, која је почела у Еврозони, води према банкроту чланица земаља, изазваним од америчких, британских и француских банака.

То је тај модел који је МI-6 одлучила да понови, а сличан сценарио је довео до распада Русије у фебруару 1917., а и то све у циљу спашавања западног банкарства.

– Није ли Запад био тај, који је организовао убиства три императора Русије: цар Паул 1801., Акелсандар II 1881. и Никола II 1918. На Међународном Медија Форуму, одржаном 20. фебруара ове године у Стразбургу, ја сам први пут објавио јавно да је Лондон Руски непријатељ – њен јединствени и историјски непријатељ. Главни идеолог информативног плана и напада на Русију је Збигњев Бжежински – пише др. Панарин, професор Политичких наука.

Отворени напад

Операција Циклон 3, креће у акцију 03.10.2011., одмах после објављивања Путиновог чланка „Нови интеграциони пројекат Евроазије – Будућност која се данас рађа“ – у Руском листу Извјестија. У првој фази операције, Горбачов долази из Лондона у Москву у пратњи неколико својих консултаната. Задатак му је био да активира неке од бивших чланова из администрације бивше КПСС, који тренутно раде у главним владиним агенцијама и руководствима тих медија: Новаја Газета, Радио Ехо и дргим медијима.

Горбачов, који се, по званичним оценама, сматра кровним кривацем за распад СССР, сад некако успева да скупи различите групе које се мрзе међусобно: Либерали, “интелектуалце”, утицајне водитеље ТВ емисија – који су кварили руску омладину и њихове прикривене сараднике у држаним агенцијама, а понајвише у РИА Новости, делујући заједно против “своје” државе. Немамо ли и ми своје РИА Ховости, своје интелектуалце, своје…?

Власти у Москви су биле изненађење јаким ударом непријатеља и нису могле да се поврате од нагле, брзе и агресивне делатности оваквог коктела непријатеља. Изгледало је да Русији нема спаса и да ће се поновити сценарио из 1917. године – распад Русије. Али, срећом, власти су се брзо реорганизовале и издржале тај први децембарски удар и постепено почеле да чине прве и праве кораке у првцу одбране земље. Ми то нисмо успели!

У случају успеха операције, мање важније и многе од поменутих странака, појединаца или НВО, испали би са платног списка својих спонзора, као што се десило у Србији за време твз. 5 октобра, где су учесници Илић, Коштуница и други, отпали из старог друштва и данас су противници оних с којима су рушили Београд, стављајући се на страну оних којима је “домовина на срцу”. Они “највернији” запаним “вредностима” су чак радикализовали свој однос до нивоа одрицања од влстите територије – на почетку смо имали само Чеду и неке НВО – заслужено “напредујући” и постајући примаоци већих западних премија. После задњих општих избора, десило се слично, неки и некадашњи проверени ”сараднци” Запада су добили “отказ”, а нови се уписали на платне листе Запада.

Блокирати оснивање ЕАУ – амбасадор САД и Горбачов

Дана, 14.01.2012. године, долази нови амбасадор САД у Москву, Мајкл МкФол. Није случајно послан баш тада, а главни му је задатак био да координше активности НВО, активисте људских права и блогере, који су већ били на буџету САД и Британаца. Чим је дошао у Москву, амбасадор се заровио у вртлог информација и укључио се у пропагандни посао, као и у сферу блогера; у послове, који обично нису у опису радних задатака једног угледног и, види чуда, америчког амбасадора.

Дана, 17.01.2012., амбасадор је сазвао састанак опозиције и НВО, да би размотрио ситуацију и донео важне стратешке одлуке напада. Овај теоретичар и практичар за пучеве, користи финансијске награде за утицајне људе да их придобије за анти-Руску ствар. Затим, активни амбасадор даје интервју Радиу Ехоу и тим интервујом демонстрира организационе вештине, доказујући да је стварни професионалац за информативне ратове. Иде серија интрвјуа: Комерсанту, Први Канал ТВ, Новаја Газета… Амерички амбасадор заједно са Горбачовим, иначе оснивачем Новаја Газета, координира активности опозиције у анти–Путиновој операцији у Москви. Главни задатак ова два утицајна агента западних банкара је да блокирају успостављање Евроазијске Зеједнице – ЕАУ.

Русија узвраћа ударац, мењајући кадрове у Кремљу

Вјечеслав Володин, нови шеф Путиновог изборног штаба, успео је да 04. фебруара  организује скуп од 140.000 људи подршке Путину на Поклонаја Брежуљку. Био је то први корак у реорганизацији збуњене Москве. У међувремену је опозиција непрекидно протествовала на Болотнаја скверу са изласцима и по десет пута мањим него на онима подршке Путину. Задњи скуп подршке Путину, који аналитичари сматрају одлучујућим кораком на путу одбране ЕАУ, је онај који се десио 23. фебруара, такође у Москви. Велики планирани хаос, који је замишљен по моделу оном из 1917., плус Горбачова перестројка, био је заустављен и онемогућен да се ускоро деси. Стварање и опстанак ЕАУ, биће победа у првој етапи Другог Светског Информативног рата.

– Важан услов за одрживост ове победе лежи у де-горбачовизацији Руског друштва. Михаил Горбачов и његови сарадници, којих нема на срећу много, су потомци бездушне интелигенције са самог почетка двадесетог века; људи који су слали телеграме честитки и подршке Јапанском цару, онда када је Јапан заузео луку Порт Артур и када је потопљена Руска крстарица Варјанг, вукући са собом у хладне дубине мора све чланове посаде. Горбачов, према томе, мора бити доведен пред лице правде, због његове улоге у распаду СССР. – каже се у једном реферату са једног научног скупа. Многи ће приметити да им је познат ментални склоп оваквих људи, који се такмиче ко ће више нанети штете властитој земљи и властитом народу, све зарад властите материјалне и најчешће понижавајуће користи. Је ли другачије у Србији или РС?

Први и  Други Светски Информативни рат

• Први Светски Информативни рат

СССР је уништен, као резултат информативног рата лансираног 1943. године – Први Светски Информативни рат. Идеолог овог рата био је Черчил. Срж овог информативног рата вођеног против СССР-а, после победе над фашизмом, била је стратешка операција Анти-Стаљин, која је активирана 1948. и трајала 64 године, до 2012. године.  Циљ ове операције је био да дискредитује прошлост и садашњост велике Русије кроз дискредитовање човека, који је тада био метафора Руске моћи – Јосифа Висарионовича Стаљина.

На који агресиван начин се та дискредитација чинила, познато је и нама на Балкану, слушајући сто година исту причу „немој ми о Црвеној Русији причати, молим те…, кад нам је Русија помогла…, ма, он је к’о Стаљин…, борба против Стаљинизма, Стаљиниве методе, то не би урадио ни Стаљин, то је обични Стаљинизам итд, итд… Неки Срби су начисто замрзли Русију.

Ово је још један у низу доказа широког и светског учешћа у анти-Руској кампањи и како се, посебно код нас, све безрезервно прихвата што долази са Запада. Да ли је то тако због агресивне пропаганде или комплекса према том истом Западу или…? Код нас је, у нашој званичној политици, исте, 1948. године, кад је и активирана операција Анти-Стаљин, дошло до промене политике према Москви. Случајно или не, али је дошло до разлаза с Москвом и то баш на самом почетку активирања операције Анти-Стаљин. Данас нема Стаљина, па одакле толика љубав према Западу? Шта је то мазохистичко у нама?

Случајно или не, дошло је и до активне дискредитације Стаљина, а тиме и саме Русије, умањујући њену улогу у уништавању фашизма. Неки и данас причају о томе како су Руси силовали наше јадне и невине жене по Срему и шире. Изгледа, ништа се није случајно дешавало у политици, па ни у нашој. Вероватно је отуда и остала навика, код оних који туђе ставове узимају као властите, да и данас настављају са дискредитацијом Русије, користећи горе поменуте изразе?

Многи међу нама, још и данас мрзе Русе, не знајући зашто. Информација је скупа, тражи време и навику за читањем, а то су два тешка услова за многе од нас, поготову овај други. Лакше је прихватити испричану причу, па шта год да је истина, а затим се правити паметан и препричавати другима, као властито знање. То су идеолози операције и имали у виду да ће се дешавати, знајући наш ментални склоп и образовање.

У основи, ова операција је била по узору на многе друге до тада: Операција Анти-Ричел, трајала је око 200 година, Операција Анти-Бизмарк – против уједињења Немачке, Операција против генерала Де Гола, око 60 година итд, итд. Читаоце може збунити чињеница, како то да  исти они који убију цара Николу 1917., доведу друге на власт, а онда и њих…?

Онда и тим другима хоће да дођу главе? Једноставно, капитал нема миљеника, а и тим банкарима нису људи циљ сами по себи, него богата и моћна држава и њена богаства због незаситног стицања властитог богаства. То је дилема која је и мене годинама мучила, док нисам имао среће да наиђем на стручна и једноставна објашњења. Дакле, свака она земља, која  не дозвољава експлоатацију властитих, како природних, тако и осталих ресурса, има проблем са Западом и увек тиљајући рат над главом или неку “лакшу хуманитарну интервенцију”. Ех, те хуманитарне интервенције?

Операција Анти-Стаљин је напросто била тешко проводива, а због неколико очитих достигнућа СССР-а: СССР је имао и усвојио савремену индустрију, СССР је била друга економски најразвијенија сила на свету, СССР је имао најбољи образовни систем у свету, СССР, са најбољом науком у свету, одвео је човечанство у свемир, СССР је имао више оних који редовно читају, него  сви заједно у остатаку света. Макар да смо читање заволели од Руса?

Био је то СССР, побеђујући у Великом Отаџбинском Рату, који је спасио свет и Европу од фашизма и око 25.000.000 људских жртава. После Другог Светског рата, СССР је постао суперсила и трн у оку Запада. Стаљин, лидер који је водио земљу три деценије, симболизовао је сјајна достигнућа Советског периода. Био је лидер од ауторитета, који је успео да политички и економски стабилизује земљу и да консолидује архитип Советског човека.

Овај рат – Први Светски Информативни рат, је завршен распадом СССР-а, почевши давне 1943. године, када се почео рад на планирању Анти-Стаљин операције. Анти-Стаљин операција је трајала 64 године, од 1948. до 2012. године. Помена вредан је један човек по имену Владимир Резун, дезертер-издајник Штаба Советске обавештајне службе (ГРУ), који је годинама радио за западне службе, објављујући публикације против своје земље под лажним именом и који је највише помогао Западу у Првом Светском Информативном рату и у операцији Анти-Стаљин. Колико ли ми имамо Владимира?

• Други Светски Информативни рат

Пошто је Путин дефинисао доктрину Евроазијских интеграција, као нову Руску доктрину, постао је главни циљ у информативном рату против Русије – Други Светски информативни рат. Следбеници Алена Дулеса (човека који је водио план операције за дискредитовање Стаљина – Анти.Стаљин операција), као што је Михаил Горбачов, били су потпуно заплашени новом Руском идејом, коју је Путин дефинисао у свом чланку „Русија на граници миленијума“, у децембру 1999., а која је усесређена на неколико главних елемената: патриотизам, осећај припадника земље велике моћи, јака држава и социјална солодарност.

Био је то сигнал Западу да активира све потенцијале и дау Русији не дође до примене поменутих главних елемената. Ти елементи постају службена идеологија Јединствене Русије већ од конгреса те партије, одржаног 24.09.2011. године. Зато се у то време често могло чути, у западним медијима, поређење Стаљина са Путином, јер план дискредитације, и за једног и за другог, је имао исте корене. Разлика је, на штету Путина, што данас постоје многа напреднија средства масовне комуникације, као што су Интернет, глобалне ТВ мреже, социјалне мреже, мреже НВО и блогери који примају новчане награде, а богами и наше маленкости, што је нашим прецима било немогуће и замислити.

Треба приметити да су кориштена увек и иста средства, техника лажи и дезинформација су коришћене и у Анти-Путин и у Анти-Стаљин операцијама. То само потврђује потврђену тезу да су и извори и непријатељи увек исти, без обзира ко се налази на челу СССР, Русије или, ако неким случајем Русија опет промени назив, и против такве Русије.

Исте или сличне методе су се примењивале и у другим источним земљама; земљама такозване транзиције, као што је Југославија, Пољска, а Кина, Индија и друге земље које нису баш по вољи Запада, су под сталним притиском и истим моделима. Касније, кад су неке од тих земаља успели растурити, наставило се са даљим уситњавањем територија тих земаља, на пример, Украјина, Казастан, Грузија… На пример, Србија, која и данас тражи начин како да од ње остане што више у једном комаду, а никако, како да остане цела.

Наравно, све ово није могуће без домаће инфраструктуре, која све то припрема по налогу Запада и за лични рачун. Имају је Руси, имају народи Балкана, само је питање ко их више има, тај се теже и штити од зла западног. Најгоре је стање које се може и замислити једном народу је, кад ти наши-њихови људи, разним триковима добију власт у “својој” земљи, чинећи све на штету своје земље и свог народа, а у корист оних који су их платили и помогли да дођу на власт.

Начин, како се нека политича опција доводи на власт у некој земљи, већ је виђен, како у Русији, Ираку, Авганистану, Лубији – о афричким земљма нико и не пише, па ни код нас – кад дође до “демократских промена”. Тако и у нашој Србији, БиХ, РХ и другим малим земљама и земљицама сателитима Запада. Само што то код мање срећних народа дуже траје, па изгледа “па они су од увек на власти”. Не, отићи ће само онда кад их напусте њихови заштитници или, не дај Боже, да дође до Великог рата, који би довео до  промене утицаја. Русија се спасила и овај пут, а ми…? Русија је довољно јака да се тешко на њу може и сме применити опробана доктрина “хуманитарне интервенције”, а на нас…? Можда, макар да то више не може ни на нас – па и то је успех за мале земље и последица је промене односа снага у свету – јачање Русије и осталих пријатељских земаља.

Велика и тешка борба предстоји Русији да одбрани своју државност и избегне неки већ планирани хаос. Тиме, између осталог, доста је одређена и судбина малих земаља, као што је наша. У историји, кад је Русија била јака, ми смо или наново  добијали слободу или уживали у благодети већ постојеће. Да подсетим, колико је само малих земаља потпуно или значајно економски уништено, по распаду СССР, што упућује на закључак да је постојање и срећа многих земаља директно зависна од тога колико је јака Русија.

Колико је само афричких, азијских и других земаља ослобођено, макар политички, после Другог светског рата или тачније у време јаког СССР? Ради истине, и Кина постаје фактор на који ће Запад све више морати рачунати у будућности, а и Индија и Бразил се неће моћи више лако заобилазити. Погледајте колико само Иран и Сирија задају главобоље креаторима доктрине „промене режима“? Гледамо значајне промене и у ЕУ, па нови француски председник, па Грчка, па Италија, па Ирска, Шпанија, па, па, па… Глобални однос снага се мења, па тако и могуће шансе за мале да поново стекну слободу. Само да нам се до тада, нада у слободу потпуно не угаси?

Миленко Вишњић / http://milenkovisnjic.blogspot.com/2012/05/blog-post_27.html