Српски историчари осуђују идеју обнове споменика Францу Фердинанду

Српски историчари и политичари у БиХ осуђују идеју сарајевских власти да се обнови споменик аустроугарском престолонаследнику

Сарајево – Најаве званичног Сарајева да ће у овом граду наредне године, у оквиру обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата, поново бити подигнут и споменик аустроугарском престолонаследнику Францу Фердинанду поделиле су јавност у БиХ и прилично пољуљале какво-такво поверење у могућност заједничког живота у овој земљи.

Српски историчари и политичари противе се намерама званичног Сарајева, како самој манифестацији која ће бити одржана под плаштом „светског културног догађаја”, тако и подизању споменика Фердинанду, јер у томе виде покушај да се тумачења узрока избијања Првог светског рата подвргну новој дефиницији, с циљем да се за избијање тог рата окриве Срби, а Гаврило Принцип прикаже као терориста.

Историчар и дипломата Слободан Шоја сматра да је идеја апсурдна и морбидна, али напомиње да треба увек разликовати идеју о подизању и званичну одлуку о постављању споменика.

„Сада смо у фази тестирања идеје. Убеђен сам да до постављања неће доћи, али сама идеја колико је апсурдна толико је морбидна, јер се окупатору не диже споменик. Било која држава која би себи тако нешто дозволила није држава већ поданик”, каже Шоја за „Политику”. „Трагично је и то што би споменик био подигнут, не толико из љубави према Францу Фердинанду колико због тога што би то иритирало Србе. А мене та идеја не иритира као Србина него као разумно биће.”

Према наводима сарајевских медија, идеја о подизању споменика  престолонаследнику Аустроугарске монархије, коју су сви народи у тадашњој Босни доживљавали као окупациону силу, дошла је са сарајевског Електротехничког факултета и Сарајевске школе науке и технологије, чији је власник Ејуп Ганић, члан ратног Председништва БиХ и један од осумњичених за ратне злочине извршене над припадницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици у мају ратне 1992. године.

Колико би коштао овај пројекат и ко би то финансирао, о томе нико не говори.

Намеру сарајевске власти да једну добро осмишљењу манифестацију „употпуни” и подизањем споменика Фердинанду, и то уз изговор да то ради „због великог интересовања страних туриста”, српска страна оцењује политичком и упозорава да ће њена евентуална реализација довести до нових конфронтација на овом простору.

„Апсурд свега тога јесте и то да су највећи отпор окупаторским аустроугарским трупама пружили босански муслимани, данашњи Бошњаци. Међутим, потомци тих истих људи данас управо раде супротно”, каже историчар из Источног Сарајева Миљан Максимовић. „То је доказ да иза такве одлуке стоји политика, а не наука. Аустроугарска је била окупатор. То је антисрпски пројекат.”

Споменик надвојводи Фердинанду и његовој супрузи Софији, који је био подигнут 1916. године у непосредној близини самог места атентата, односно на левој обали Латинске ћуприје, уклониле су власти бивше Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одмах након завршетка Првог светског рата.

Ранка Чабриновић, братичина Недељка Чабриновића који је био члан „Младе Босне” и један од атентатора на Фердинанда који је први бацио бомбу на његову пратњу, присећа се прича о храбрости свога стрица са којима је, како каже, расла. Она поручује организаторима сарајевске манифестације да је изненађује толика количина мржње према Србима.

„Све ово ми се гади. Какви су, не би ме изненадило да и Хитлеру подигну споменик”, рекла је она у кратком разговору за „Политику”.

Вести које стижу из суседства, а које су према генералној процени српске стручне и политиче јавности „оковане” националном мржњом али и међународном манипулацијом, осуђују и интелектуалци из Источног Сарајева и доживљавају их као „још једно забадање прста у очи Србима у БиХ”.

„У отпору аустроугарској окупацији погинуло је више од хиљаду и по Сарајлија, а Франц Фердинанд био је високопозиционирани представник те окупације”, подсећа књижевник Жељко Пржуљ који чека на објављивање свог романа „Рука анђела”, у којем, како каже, историјске чињенице говоре шта је био повод а шта узрок почетку Првог светског рата и ко је херој, а ко терориста.

Он није запрепашћен чињеницом што „они који се заклињу у самосталну и целовиту БиХ” величају лик окупатора и подижу му споменик, јер је уверен да то раде са једним циљем – окупаторе приказати као хероје, а ослободиоце као терористе.

„Не знам шта би демократски свет рекао да у Бечу подигну споменик Наполеону, или Стаљину у Будимпешти. Ко се иоле разуме у историју помислио би да су Аустријанци и Мађари полудели”, каже Пржуљ.

Душанка Станишић / Политика