Нова хрватска подвала: Никола Тесла је Влах!

Пошто је немогуће да докажу да је Никола Тесла Хрват, сада покушавају да од сина српског православног свештеника направе – Влаха!

Еурека – мистерија је решена! Знамо поријекло једног од највећих неимара цивилизације: Никола Тесла је Влах. О, како би се он обрадовао да је жив, јер је, јадничак, живио у заблуди да је Србин православне вјере и стално истицао ту своју заблуду. Није имао среће да му за живота крвна зрнца пребројавају новокомпоновани „повијесничари“. Но, барем ми сада сигурно знамо његово поријекло, а не да вјерујемо Николиним испитивањима својег поријекла.

Наиме, у родној кући великог светског научника појавила се опет људска злоба, наоко ефемерна али по оној народној „кад већ не може бити мој, нагрди га“. Величину, која је трасирала научни пут човјечанства, мали и ситни људи, самозвани повјесничари, квазикустоси, шта ли већ, покушавају увредити, отети идентитет, поразити, запрљати, прекречити хисторију.

Каже Андрић у Знаковима поред пута: „У нас је чест тип човека који мисли да је свађа акција, а грубост исто што и енергија, да нанети непријатељу увреде значи исто што и задати му ударац … Укратко: да се тзв. животна борба састоји од непрестаног и наизменичног лавежа и режања“. Како другачије разумјети званично новоистакнути биографски податак да је Никола Тесла – Влах. Било је силних својатања овога личког генија, али сва су се, наравно, урушила. Чинили су то Мађари, Аустријанци и Хрвати који су „наивно превиђали“ да политичка управа над Војном крајином нема ама баш никаков утицај на народност. (Да не буде забуне, од те посесивности болује и Србија, а заборавља да је два пута, послије укидања Војне крајине1881. године, одбила Теслину молбу за стипендију, да је Српска краљевска академија 1893. године одбила примити га у чланство, а учинила то тек послије 43 године, да су приликом Николине посјете Београду усхићени Београђани у његову част приредили величанствени свечани гала ручак који је на крају Тесла морао сам платити).

До куда иду ти минуциозни „истраживачки“ покушаји у оспоравању Теслиног српства, говори и слиједећа инсинуација. Наиме, Никола Тесла је својем пријатељу и биографу, Џону О’Нилу, изнио једну могућност да је, у давнини, прије презимена Тесла (добијено по фамилијарној карактеристици предњих зуба у облику тесле) било Драганић. Овај податак је, вјероватно, Тесла створио на основу писма својега оца Милутина који из Сења пише “… тетак мој, г-дин Драганић“. Тај тетак је био православни свештеник, а тетак и није крвно сродство. (Иначе, презиме Драганић у Лици се веже искључиво за српску популацију). Но, ово је био довољно да загребачки истраживач, Ћирило Петешић пишући о Тесли,(Гениј с нашег камењара – издавач Школске новине, Загреб 1976.), то Драганић претвара у Драгинић, а то би отварало могућност да Тесле потичу из околине Новог Винодолског, односно да су католици!? Гле чуда, није Влах. То што је сам Тесла рекао Џону О’Нилу да Драганићи потичу из западне Србије је превиђено. Не треба ту заборавити село Драганићи недалеко Рашке славе Св. Ђорђа, као и породица Тесла. Кад неко Тесли, истраживачу ненадмашног калибра, покушава објаснити своје „истраживање“, учити га тко је и од куда је, коментар није потребан. Толико о могућности презимена Драганић и Драгинић које, уосталом, нигдје није означено као влашко. И кад смо већ код О’Нила, ево шта он каже о Теслином поријеклу: „Николин отац, Милутин, води поријекло из породице која је дала цркви и војсци подједнак број синова“. А за мајку Ђуку – Георгину каже да је на њеној родословној грани висило равно 36 свештеничких хаљина. О’Нил наглашава да је била „из породице Мандића, чији су синови, кроз небројене генерације, били свештеници Српске православне цркве, а кћери се удавале за свештенике“. Чак су дали и једног митрополита (митрополит Дабробосански и Зворничко-тузласнки Николај, 1804.-1907. иначе рођени брат Георгине, Николине мајке). Ни помена о Влашком поријеклу!? Иако се Тесла ријетко изјашњавао, није на одмет цитирати дио његовог писма упућеног 11.06.1921. године Ђури Муњасу (George M. Mungas): „Примио сам Ваше љубазно писмо од 31. маја и желим да Вам захвалим на показаном интересовању. Ви, природно, знате да сам Србин, који потиче од најстаријег стабла, јер име моје мајке иде, као ни једно у нашем народу, у старину …“ (Фотокопија писма објављена у „Американски Србобран“, 22.05.1958. године). Додајмо још једну могућу праколијевку Теслиних, за што је заслужна педантна Аустроугарска царевина: према попису из 1577. године мјеста Смиљан, Дивосело, Рибник, Почитељ, Перушић и Медак су насељени православним живљем из подручја око ријека Таре и Лима. Треба додати и дио Теслиног говора студентима београдске Велике школе 03.06.1892. године: “… Радујем се што могу овом приликом да пред вама изразим своје најмилије задовољство да сам био и да вазда остајем Србин и ништа више. Дешава се да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се и ја занимам, покаткад сметне с ума своје име, своју народност и отаџбину. Али тога код мене није било и надам се да неће и не може никада бити… Ако има какве славе и заслуга за човечанство да се припише мом имену, то та почаст припада српском народу из чије сам средине ја поникао“. Па и њевова жеља да на вјечити починак буде испраћен мелодијом „Тамо далеко“, довољно говори ономе ко жели чути.

Дакле, ове недоумице око Николиног корјена, рјешене су. Ипак је он данас идентификован као Влах, а не ни Хрват, ни Мађар, Американац, а камо ли, не дај Боже, Србин, како се јадан и неук изјашњавао. Каква ли је храброст ставити му то у родно гнијездо; такво мућак-јаје може подвалити само велика кукавица. Мада, руку на срце, његове родне куће давно нема ни у назнакама. НДХ је, одмах у првим данима власти, спалила и порушила Теслину родну кућу као и цркву Светог Петра и Павла, те побили 506 Срба мјештана. Страшна је статистика побијеног становништва Теслиног села: Безимена новорођенчад: 27, дјеца до 15 година: 127, особе од 16 до 80 година старости: 340, и старци преко 80 година: 12. Случајно или не, сви су сахрањени у масовној гробници неколико метара од Николине куће. (Спомен плочу невиним цивилима 1991. године уништава хрватска војска). Бришући упорно траг Теслиних, и у Госпићу руше цркву гдје је службовао Милутин, Николин отац, и спаљују парохијалну кућу гдје је Никола живио и школовао се. Обнова је послије Другог свјетског рата текла изузетно споро. Но, и то мало обновљеног је поново 1991. године доживјело судбину из 1941. године. Руши се и споменик Николи Тесли у Госпићу и претвара у паркиралиште. Можда је то урадила „неодговорна групица“, али промјена имена трга Николе Тесле у трг Стјепана Радића је државна одлука, а не барбарство неодговорне групице домољуба. Да је неким чудом доживио ове злехуде године, 1941. би био заклан у Смиљану са комшилуком, а 1995. би Смиљан био ослобођен од србо-четничког агресора Николе Тесле који би у избјегличкој колони поправљао инсталације на претрпаним тракторима. Човјек који је освјетлио цијели свијет, није заслужио да његови преостали сумјештани имају струју. (У години кад Хрватска електропривреда проглашава „Годину Тесле“, 166 села с већинским српским становништвом још увијек нема електричну енергију. – извјештавају „Новости“ 12.05.2006. године). Уосталом, не треба много жалити, јер електрична енергија не може расвјетлити наметнути духовни мрак Лике, па и шире. Од цркве Светог Петра и Павла је створена туристичка дестинација са наплатом улазинца, јер је прије тога створена ситуација да се у њој више нема кога опојати, а поготово не крстити. У том свјетлу треба посматрати у реновираној кући и реновирану народност Николе Тесле, перфидност која није ништа друго до цивилизацијско посрнуће можда и горе од минирања Кршинићевог споменика Николи Тесли у Госпићу. А највеће посрнуће Хрватске и хрватског народа је да данас у Смиљану и околици од бројних Тесла нема више ни једнога.

А тко су уопће Власи? Како су то Срби у Хрватској добили и тај епитет поред већ укњижених: шизматици, несједињени, Србо-четници, трофазни, комуњаре, агресори, Цигани, гркокатолици итд, итд.

Власи су били племена лако покретног сточарског становништва расута диљем Балкана без значајнијих атрибута државности. Име им потјече од назива келтског племена које су Римљани називали Valcae. По њима су Германи именом Walhos називали Келте, а затим романизоване Келте и Романе. Словени су овим именом називали све Романе и романизоване Илире и Трачане који су насељавали Балканско полуострво: Румуне, Цинцаре, Ћиће, Истро-Румуне, Истарске Влахе, Морвлахе, Морлаке, Каравлахе, Куцовлахе, Карагуне, Каравунце, Саракачане, Арванитовлахе, Мегленске Влахе и Фаршпериоте.

Вјечити проблем, недостатак људства за војску, Турци су одлучили надокнадити ангажовањем у полувојној (понекад и војној) служби немуслиманског становништва. Постижу компромис с влашко-сточарским становништвом тиме што им дају повлаштени друштвени статус. Тим повластицама Турци су врло вјешто искористили полувојничку организацију тих сточарских племена у своје ратне и колонизаторске сврхе; од потенцијалних непријатеља створили су сараднике. Влашко становништво се ускоро налази на свим границама Турског царства и постепено од покретног сточара постају земљорадници. У Турској држави Власи су имали прецизиран правнополитички статус, са јасно дефинисаним положајем, правима и обавезама обједињеним у тзв. „Влашком статусу“. По њему су плаћали мање пореза, а неки били чаки и изузети. Једино су они имали право на „Данак одсјеком“; мали порез који су плаћали једном годишње без обзира на количину прихода. Имали су право на своје старјешине из својих редова (примићури, кнезови, војводе). Слободно су носили оружје, били власници земље коју су имали право преносити на потомке без плаћања таксе. Имали су обавезу служити у посебним јединицама као акинџије (чаркаши – врста војника), мартолози (војници који чувају кланце, мостове, поправљају тврђаве) и коњушари. Добијали су дио ратног плијена. Због те обавезе су били ослобођени „девширме“ – данка у крви, односно одвођења дјеце у јањичаре. Слободно су исповједали своју вјеру, није их нитко могао пресељавати против њихове воље. Нису били потчињени спахијама све до времена кад су проглашени обичном рајом. Све док су испуњавали своје обавезе султану, етничка припадност или језик правих Влаха, Грка, Македонаца, Срба, Албанаца те у мањој мјери Хрвата и Мађара, је била споредна и неважна ствар.

Као таква групација Власи су били веома битан елеменат у насељавању пустих земаља, у одбрани стратешких точака и чувању кланаца, путева и утврђења. Временом се појам Влаха претапао па од првотног значења припадника посебне етничке скупине народа (који говори романским језиком и потјече углавном од романизираних старих балканских становника) постепено добива статус сталежа номадских пастира без обзира на језик и поријекло. Послије „Влашког статуса“ Власи су првенствено категорија турских поданика с посебним војничким обавезама. Постепено се губи и романски говор и негдје у тој фази билингвинизма ова племена постепено се славенизирају. Временски то није никада тачно прецизирано, јер није било свугдје и у исто вријеме. (Не треба заборавити да су били разасути по свим планинама Балкана). Оквирно се узима да је то било 7. стољеће. Вјероватно је то било аграфно друштво, па нема ни писаних трагова о овим догађајима. Но, оно што се сигурно зна, то је да је славенизација текла природно и без наметања. Један од главних узрока је силажење у ниже крајеве ради бављења земљорадњом. Други разлог је што Власи нису имали своју националну цркву и нису по њој развијали свој народни језик и идентитет. Прихватају добрим дијелом православље и посрбљивање. У средњовјековној српској држави овим именом се означавало становништво које се углавном бавило сточарством, а њихов статус био је, поред обичајног, регулисан и Душановим закоником. Влах је био појам за номадског сточара. Слично је и у Грчкој – настају „Каракачани“, погрчени Власи. Нешто спорије је у Хрватској, па тако за цетинске Влахе пише Доменико Негри око 1550. године да говоре „исквареним латинским језиком“ и да сами себе зову Романима. По Јиричеку било је то још стање двојезичности у којем је славенски полагано али сигурно потискивао романски језик. Цвијић сматра да су Морлаци Карста и Далмације били још у 17. стољећу двојезични. Алберт Фортис ове Влахе уписује као Славене, те се може закључити да је становништво тога краја послављењено у времену од 16. до 18. вијека.

У Јадранском приморју Власима (Влаји) је називано становништво у залеђу. За нас је битно што Лопашић говори у студији „Закон за Хрватске Влахе жупаније Цетињске“ од 1436. године. То су били сточари и ратници кнезова Шубића, Нелепића и Ханжа Франкопана. „Вјером се нису разликовали од осталих Хрвата“. „Лички Власи“ су према њему били добри католици које су римски Папа и краљ Матијаш ослободили давања црквене десетине. Становали су на обје стране Велебита, на горњој Цетини и Крки.

Њихов прогон у Османском царству вршен је од 17. до 19. вијека кад многи селе у сјеверније крајеве Балканског полуотока, почињу занатске и трговачке послове стапајући се с домаћим становништвом.

Из свега се види коријен овога народа којег је хисторија грубо мјењала, развијавала и тлачила. Примали су друге вјере, обичаје, језике, господаре, завичаје и навике. Но, чињеница која је за нас битна је да се ради о друштвеном слоју сточара, па ратника којега је повјесна вјетрометина вијала Балканом. Било их је у свим народима и вјерама, војскама и ратовима. За споменути је да су нека презимена можда путоказ ка влашком поријеклу дијела српског становништва због корјена Влашког језика. Напримјер: Пешут (пешт – риба) указује да су, можда, то били рибари који су влашког поријекла или су од Влаха добили надимак. Исто тако презимена: Дракулић (дракул – змај), Мацура (мацур – мачак) и сл. Име Влах је код Турака кориштено у погрдном значењу за сваког хришћанина, а римокатолици су Србе досељенике у Војну Крајину погрдно звали Власима. Прилично је нејасно зашто је име једног народа кориштено толико у пежоративном смислу, али то је посебно питање.

Власи су се данас задржали у Србији, Македонији, Истри, Далмацији, Херцеговини, Грчкој, Албанији, Бугарској и Румунији.

Данас се у новијој хрватској литератури, на жалост, у контексту општег србофобичног писања, поново негира српска нација и учешће у граничарским јединицама. У том смислу се и барата готово искључиво именом „Влах“, а не Србин. Фундамент те мржње је завист подјармљених римокатоличких кметова према српским слободним сељацима-ратницима (да не улазимо зашто је Аустријска царевина пристала на тако високу цијену кад је српско оружје у питању). Тај антагонизам од првих дана се стално подјаривао од стране католичког свештенства, јер су Срби били ослобођени десетине давања њиховој цркви. Први је ту мржњу према Србима почео претакати у државну идеологију „отац нације“, Анте Старчевић. Он није могао опростити Србима слободарски дух, што никада нису били кметови, што су остали одани вјери предака, нити хтјели бити дио структуре мемљиве банске Хрватске. То је било довољно да се србофобија постави као кључна основица те расне политике. Сматрати за „оца нације“ некога тко мржњу као темељац уграђује у национални идентитет и повијесно наслијеђе тражи посебну анализу. За Хрватску је он понос, а за Србе неупитна срамота. Наиме, чињеница која се скрива је и наша срамота. Анте је син Јакова, покатоличеног Србина. Наиме, рођен је у Житнику, засеоку Пазаришта код Госпића. Године 1712. један аустријски документ (Aus der Beilage Specificatio locorum et incolarum 1712. bei der Istr. F.d. Grafen Attems. Nr. 183/VII. J. O.Krigcmiscellen, Fasc.95 im Arhiv des Reichs-Krigs-Ministeriums) наводи да у Пазаришту живе само Срби католичке вјероисповјести. Антина мајка је Српкиња, Милица Богдан. Очито је да је идеолог мржње према Србима управо Србин. Жалосно, али истинито. То црно сјеме идеолошке мржње дало је горке плодове 1914., 1941. и 1991. године. Стигматизација Срба не јењава ни данас и свједоци смо ирационалне мржње и негирања нас као народа, наше хисторије, културе и вјере.

Фотографија паноа (види испод текста) из Теслине куће говори како је Српска православна црква тек 60-их година 19. стољећа почела „полагати темеље каснијем народносном (ма шта то значило) обликовању Срба“, те безличне масе.

Постављам питање како то Власи донесоше у сеоби чисти народни језик, без трага влашког говора, језик којим су одувјек говорили, језик који ће љубоморно чувати у својем новом завичају са којег ће Вук Караџић оформити књижевни језик (хрватскосрпски или српскохрватски), којим се Хрвати и данас служе, а не својом икавицом и чакавштином. Или, како то да ти досељени „неправославни Власи“ нису покатоличени, јер их до 60-их година 19. стољећа, није чекала организована православна црква, а Римокатоличка црква је острашћено све живо „тјерала у свој атар“ од 15. стољећа? Тко то онда томе народу још од средњег вијека даје српска имена и презимена, обичаје и традицију, Крсну славу, косовска предања и српске народне пјесме? Шта значе та предања кроз све вијекове бивствовања у Војно крајини? Зашто је царевина „Влашке статуте“ штампала ћирилицом? Зар није упитно да на истом паноу, у трећем пасусу, стоји да је Храм светих апостола Петра и Павла у Смиљану саграђен 1764. године. Ко је то онда и за кога стотину година раније изградио овај храм, за чије потребе и дали је једно стољеће био празан све док Српска Православна црква се није одлучила „народоносно обликовати Србе“ у Теслином Смиљану?

Толико о појму Влах, мада би се о овоме могло написати неколико књига исто као о осталим погрдним називима: србо-четник, несједињени, гркокатолици, трофазни итд. Но, овај сажетак је довољан ономе тко хоће читати, а не из контекста вадити дијелове ради кројења „нове истине“. Оно што сам покушао објаснити да је негирање српства и православља кроз протурање имена Влах, бесмисао и неозбиљан лаички труд, а највјероватније стратегија оспоравања свега српског како би се довели у позицију да се стално правдамо и доказујемо да нисмо Срби ту од недавно и то неким слободним избором, него генетским кодом. И српске радове који негирају Хрвате и римокатоличку вјеру, те тврдњу да су Хрвати само Загорци, не узимам озбиљно. Све „кречене хисторије“ ће, не само бити смијешне долазећим генерацијама, већ и морално упитне у хушкању и формирању мржње као националне идеологије. Но, и Срби нису остали дужни за „Влахе“: они Хрвате погрдно називају „Крањци“. Непобитна хисторијска чињеница је да су Крањци уствари Хрватски чакавци, кметови и беземљаши побјегли пред турском офензивом, који су се враћали након што би Крајишници одбили турске нападе. Са њима је долазило и нешто Словенаца кајкаваца и занемарив број Њемаца. Назив је од туда што су се склањали у подручјима горњег Покупља, Горског Котара, односно тадашње војводине Крањске. За Србе Крајишнике је био кукавички чин побјећи, па се вратити кад ти нетко други обрани земљу те их нису никада цијенили и поспрдно су их називали Крањцима, више базирано на карактеролошкој особини него националној припадности или географској одредници. Временом се то претопило на цјелокупно римокатоличко становништво. Неправедно и погрешно, јер је највећи дио Хрватског становништва остајао да брани „остатке остатака“ Хрватске заједно са Србима.

Назив Власи и Крањци живи и данас као реликт у вокабулару личких односа, и данас су то жаоке којима острашћено бодемо једни друге.

Да закључим. Никола Тесла не припада ни Хрватској, ни Аустрији, ни Србији, ни Мађарској, ни Америци па ни Влашкој. Никола Тесла припада свјету, Никола Тесла је непоновљиви и универзални ум који је значајно помјерио напријед свеколико човјечанство. Његову непролазност неће потамнити квазиповјесничари који га користе у ситна шићарџијска подметања. Био је то учењак којега нису занимале приземности његових земљака, трабуњања оних који остадоше у мраку упркос његвим генијалним освјетљењима. Могу ли аутори „влашког поријекла“ претпоставити што би им рекао Никола, имају ли ти људи и трунку стида, ако већ не знају шта је то научна одговорност? Зар заиста мисле да могу утицати на Теслино српство тиме што подмећу наивне памфлете по таблама у његовој родној кући? Не оправдава их национализам који их инфицира нагоном да потирањем српског порјекла смишљено покушавају да дробе и нашу будућност. Та хрватска политичка бижутерија је требала, барем, Теслу поштедјети своје ирационалне мржње, Теслу који је задужио цио свијет, па и њих. Исто тако су смјешни „истраживачи“ са српске стране који траже што је све Тесла писао ћирилицом, колико је био вјерник, како је друговао са владиком Велимировићем итд. Рјетко се може сусрести заједнички покушај Србије и Хрватске у обиљежавању живота и рада Николе Тесле. Срби и Хрвати немају ни веће ни мање право од осталих народа које је Тесла задужио, а ако га користе, најчешће га злоупотребљавају. Зато та једна ријеч, ријеч „Влах“ употребљена у пежоративном смислу, говори више о нама самима, о нашој вјечитој немоћи да побједимо сами своје мрачњаштво. Тесла нам је златна карика, темељ неког заједништва.

Па, кад сам почео са Знаковима поред пута, да тако и завршим: „Такви смо ми људи, једном мером меримо реч кад је упућујемо људима око себе, а посве другом кад нас та иста реч, враћена, удари у лице. А ствар би била у реду кад бисмо, упућујући речи другиме, имали бар десети део оне осетљивости коју показујемо примајући ту исту реч упућену нама“.

Ако се у Смиљану не измјени ова лицемјерност, хрватска грађанска етика и интелектуални, вјерски и политички естаблишмент је пао на испиту, јер није довољно не чинити лаж, страшно је прећутати је, осјећати се комотно у повијесним подвалама и прекречавању хисторије.

Пише: Милан Воркапић, проф. / Извор: ЗУК НИКОЛА ТЕСЛА