Емир Кустурица: Бакир Изетбеговић је исламски екстремиста кога држе да би дестабилизовао Балкан

Глумац и редитељ о снимању филма, настајању нове књиге и глобалној паганској цивилизацији: Имамо индивидуалце који су променили свет, савременој цивилизацији дали смо наше највеће синове и кћери. Снимање филма „На млијечном путу“ застало је на половини

Екипи филма „На млијечном путу“ облачно небо над Херцеговином „украло“ је две недеље снимања. Под сводовима камених здања Андрићграда, ишчекујући сунчанији дан, Емир Кустурица ведри ветром речи: смењују се бића људска и митска, времена историјска и будућа, места настајања и умирања цивилизација. Моника Белучи улази у кожу младе Анастасије Мирковић, чувени редитељ постао је православни монах, Матија Бећковић прати траг митске змије, Шекспир среће браћу Маркс, Олбрајтова се бави Принципом, Изетбеговић не може без шехита Комшића, као што Срби више не могу даље без себе самих…

Разговор је започет у паузи снимања због изненадног вишка таме и времена: без сунца нема кинематографије, тако каже Кустурица.

– Снимање филма „На млијечном путу“ застало је на половини. „Филмски радници“ због недостатка сунчеве светлости пате од недостатка витамина Д, а камера највише трпи: трска и небо не преламају се у води исто по облачном и сунчаном дану. Чекамо да се успостави прави контраст, па да наставимо. Пет година је прошло од када сам снимио последњи филм, јер нисам веровао да најновије дигиталне камере могу да досегну квалитет који желим. Тек ме је нова камера „ари алекса“ уверила да може произвести жељену слику, али чак и њој требају одговарајући временски услови. До краја године ћемо снимати колико будемо могли, ако нам успе, имаћемо премијеру у Кану. Ако не буде тако, прво приказивање ћемо померити. Треба рећи да су произвођачи филма „Пин бол“ из Лондона у копродукцији са једном мексичком кућом и компанијом „Млијечни пут – Требиње“.

* Како је уопште рођена идеја за „Млијечни пут“?

– У дедуктивном процесу, тако што сам у глави имао крај, а онда сам кренуо према почетку. Градим од крова, од приче о православном монаху. Њу сам створио из потребе да проговорим о доброти, а то није лако из више разлога. Прво, ми имамо обичај да за доброг човека кажемо: „Види ово зло“. Друго, цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште, а свима нама преостало је да прихватимо да смо тек комад отпада. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Надам да ће моје искуство и стваралачка страст довести до повољног исхода за гледаоце, јер мој филм стоји на супротној страни, брани људскост, користећи архетипове добра, лепог и узвишеног.

* Јануар ће стићи брзо, хоћемо ли зимус дочекати најзначајније филмске ствараоце на „Кустендорфу“?

– Одржавање „Кустендорфа“ је у овом тренутку неизвесно. Помоћ Министарства за културу је изостала, а не верујем да ће се министар сам сетити да о томе на време размисли. Уосталом, видећемо. Код нас су многе ствари одувек постављене супротно од очекиваног: у свету далеко више цене када вам у кућу дођу људи попут Џармуша, Депа или Михалкова, али код нас то није толико важно.

* Шта је уопште савремени филм?

– После информатичке револуције интернет је постао друштвена арена. Када би у Лос Анђелесу питали гледаоце какве би им пројекције одговарале, одговор би био једноставан: „Желимо интернет-пројекције, да уз гледање можемо да телефонирамо.“ Филм ће зато највероватније завршити као опера: градови ће имати по један велики „класични“ биоскоп, а све остало ће бити у знаку „геџета“. Интелектуална и емоционална компонента филма ће нестати.

* Предели од којих застаје дах имају свој контраст у заплету, ратно насиље је важан сегмент филма. Насиље је и доминантна филмска тема краја 20. и почетка 21. века, како сте га ви „сецирали“?

– Заблуда је да су филмови „сецирали“ насиље, они су га покренули, а у периоду о ком говорите потпуно га превели из фикције у стварност. Сви блокбастери то чине. У моје време деца су се после пројекција вестерна макљала, а када је Брус Ли ушао у биоскопе, после приказивања страдали би сви саобраћајни знакови на путу од биоскопа до куће. Данас се „убије“ 500 људи у једном филму. То је нарочито опасно када већи део света с тешкоћама увиђа разлику између виртуелног и стварног живота. „На Млијечном путу“ је филм о љубави у рату, он сеже до архетипа човека, жене, змије, кроз заплет у коме пар бежи од насиља и потере, а завршава се монашким данима главног јунака Косте, то је исходиште приче. Да би такав филм опстао у амбијенту о ком смо говорили, користим раније пронађени делотворан поступак, комбиновао сам Шекспира и браћу Маркс. То је жанр састављен комбиновањем свих других.

* Библијски мотив змије игра важну улогу у филму, на који начин?

– Пре него што је у рају наговорила човека и жену на грех, змија је била месопотамски бог. Одатле се „преселила“ у Стари завет. Питом као голуб, мудар као змија, тако пише у Новом завету. Код нас су о змијама најбоље писали Матија Бећковић и Десанка Максимовић. Бећковић каже да је она змија која нас је наговорила на грех кренула са нама у овај свет, никада нас није напустила. А ми се ње сећамо као давно прошле опасности, која може побудити осећај религиозности или бајковитости, али се не схвата озбиљно. Кроз историју човек је остварио цивилизацијски подухват, доказао је да је највећа звер, нема му равне. Део сценарија, тај који се односи на змије, налази се у једној од прича из моје књиге „Сто јада“…

* Да ли ће и оригинална музика и овог пута бити важан сегмент филма?

– О томе брине Стрибор, већ имамо добре теме, једна је изведена из кратког филма о монаху. Теглећи товар камена он се пење на врх планине, а музика је сада оплемењена изражајнијом ритмичком секцијом, удараљкама и дечјим хоровима… Музичким и филмским поклоницима биће интересантна и музичка варијанта препева „Женидбе Максима Црнојевића“ Лазе Костића.

* Новија ратна историја време је у ком се срећу Анастасија Мирковић Млада (Моника Белучи) и главни јунак Коста (Емир Кустурица). Да ли је Книнска Крајина заиста поприште ратне драме?

– Книнска Крајина „покрива“ биографију Анастасије Мирковић Младе, она је ћерка из мешовитог италијанско-Српског брака, а на почетку сукоба нашла се у Крајини због судске оставинске расправе, после смрти оца. Ту је затиче рат, а њено бекство од потере и трагање за идентитетом окосница су заплета…

* Јавља се у филму још једна историјска случајност и паралела – снимили сте сцену масакра сватова. Да ли је реч о убиству на Башчаршији и спаљивању заставе СПЦ 1. марта 1992. године?

– Не. Случајно смо се задесили у Клобуку, најстаријој насеобини на простору Босне, а о којој историја још није дала довољно података. Под темељима средњовековног града налази се гроб „посечене свадбе“, гроб сватова које је убила нека непријатељска сила, а само су кости остале да сведоче о необичном догађају.

* Неприхватање да вас сврстају у пројекат „Ко је ко у Бошњака“ на почетку рата, као откривање ваших корена, и даље су трн у оку сарајевске политичке елите. Тако је и снимање филма на тренутак постало политичка тема, када су челници БиХ ускратили војну опрему која је требало да послужи као реквизит. Како се то завршило?

– Опрема нам на крају није ускраћена, о томе смо добили и званичну потврду. Догодило се то да су манекени мултиетничке БиХ из Сарајева, где популација Кинеза данас премашује број преосталих Срба, показали право лице: то су нетрпељиви етномрсци из 17. века. Такви су у стању да једно крштење, овај пут моје, претворе у издајнички чин. Ја сам отишао у Њујорк из Сарајева 1988. године, у свет где се људи сваког дана сусрећу са новим идејама и њима се окрећу. Тамо православни конвертирају у будизам, католици постају атеисти, данас се православци јављају у Аргентини… Свако се према својим радостима и тугама скраси у духовном средишту које сматра својим. А када сам ја испричао причу о свом пореклу, о Бабићима из Херцеговине, када сам крштен, то је сметало Сарајеву усред градње 100 нових џамија. Само што сам ја претежак политички залогај за члана председништва БиХ Бакира Изетбеговића и његовог шехита председавајућег председништва Жељка Комшића. Од Устиколине па до крајњег севера тај Бакир никоме ништа не представља, али је за једно важан: он је исламски екстремиста, њега држе на високом политичком положају да дестабилизује Балкан када се за то укаже потреба и прилика. То јесте опасно, али стварање једног филма овакви ликови не могу осујетити.

* Канска премијера је неизвесна јер је још доста посла пред вама. Како данас доживљавате филмске фестивале?

– Венеција је, година 1881. По „Лава“ за филм „Сећаш ли се Доли Бел“ отишао сам у униформи ЈНА. Итало Калвино, један од мојих омиљених писаца, додељивао је награде. Мучио се на позорници да правилно изговори моје име. Неко му је помогао, па се ипак зачуло и то: „Кустурица“. Када се церемонија завршила, питао сам једног новинара: „Јел’ сад готово или ћу морати још да шетам по овим фестивалима“? Одговорио је: „Имаш злато, довољно ти је за цео живот.“ Показало се да сам увек плесао по ивици, са једне стране била је прошлост филма, а са друге моја поетика у којој се срећу Шекспир и браћа Маркс. Сада сам фестивалски ветеран. Као када су на Кошеву играли ветерани Сарајева и Жеље: све је спорије, тромије и са мање страсти. Тек када завршим филм „На млијечном путу“, биће и нове енергије за фестивале.

* После награђиваних и превођених књига „Смрт је непровјерена гласина“ и „Сто јада“ у издању „Новости“, можемо ли очекивати нови наслов?

– Пишем нову књигу, реч је о „Записима из андерграунда“. Наслов је парафраза „Записа из подземља“ Достојевског. Основа на којој књига настаје је мој дневник створен током снимања „Подземља“. Постоји фама, изазвана великом читаношћу мојих књига, да су оне код публике добро прошле само зато што сам позната личност која пише о себи. Овај пут бавим се другима, јер је дневник настајао у узбудљивом времену за све нас. Нека ме мало критикују што пишем и о другима…

* Да ли ће Андрићград бити завршен до Видовдана 2014. године, на стоту годишњицу Сарајевског атентата?

– У Андрићграду улазимо у узбудљиву фазу, завршавамо хотел и школу, 80 одсто свих планираних послова је урађено, а сада очекујемо помоћ Владе РС да бисмо завршили позориште, где ћемо на Видовдан идуће године поставити оперу „На Дрини ћуприја“. Почетком идућег месеца Андрићев институт биће домаћин научног скупа „1914.“, долазе нам гости са Харварда, из Русије, наши историчари…

* Живимо у правој глобалној „поплави“ књишких и новинских наслова о почетку Великог рата и Гаврилу Принципу.

– Када Мадлен Олбрајт, позната по изреци „можда смо прекршили међународно право, али смо људима ефикасно помогли“, хвали неке од ових „историјских“ књига, време је да се позабавимо релевантним историјским изворима. Историја нас учи да су империјалистичке тежње довеле до рата, као што чине и данас: локалне пожаре распирују зарад остварења стратешких циљева. Срби треба да знају – Немачка има потребу да се опере од масовних злочина, Срби су јој погодан „сапун“ за то, а имају и руке „Друге Србије“ да обаве прљав посао. Тако се десило да је њихов историчар Фишер одавно утврдио да је за Велики рат крива Немачка, а пре неки дан „Ди велт“ пише како су криви Срби и Руси. Али, ми имамо индивидуалце који су променили свет. Савременој цивилизацији, њеној науци, култури дали смо највеће синове и кћери. Срби морају корачати напред спокојно, вредност научне истине је непролазна. Зато ће се Андрићев институт под окриљем влада РС и Србије бавити проучавањем прошлости с намером да трасира наше будуће путеве.

Вечерње Новости