На Косову вође не бирају гласови, већ невоље

Паничну кампању да се по сваку цену изађе на предстојеће локалне изборе, коју по српским срединама на Косову и Метохији спроводе београдски званичници, могао је да осмисли само неко ко нимало није упознат са стањем на терену. „Морате да изађете на гласање 3. новембра, како извршна власт на локалу не би отишла у погрешне руке“, унедоглед понављају заговорници избора, међу које се недавно сврстао чак и патријарх српски Иринеј; али, таква порука је у потпуној супротности са искуствима косметских Срба из протеклих 14 година, а нарочито са искуствима становништва из четири северне општине, чије коначно сламање и представља првенствени циљ предстојећих избора.

Ако су становници четири непокорне општине ишта научили од 1999. наовамо, то је да ништа не почиње нити се завршава изборима. Остатак планете можда и може да живи у сањарењу да гласање за „праве људе“ решава ове или оне невоље, али народ из Северне Митровице, Звечана, Зубиног потока и Лепосавића свестан је да пуки избори никада не доносе суштинско побољшање, ма ко на њима однео победу. Тај народ, у крајњем случају, својим очима види да предводнике које следи нису изнедрили никакви избори, већ сналажење у заједничким тегобама и посвећеност заједничким циљевима.

У предводнике српског народа на северу Косова и Метохије, најпре спада др Марко Јакшић, ортопед по струци и народни посланик Демократске странке Србије у Скупштини Србије. Јакшић је неко чије су листе на изборима у Северној Митровици, одржаваним у последњих 14 година, имале врло променљиву срећу, што је сасвим разумљиво ако се узме у обзир да наклоност своје странке није имао баш увек, а наклоност београдског режима није имао никада. Непопустљив у ставу да се насилницима из Приштине, Брисела и Вашингтона не смеју чинити никакви уступци, Јакшић се напросто никада није уклапао у „европску визију Србије“, којој званични Београд у мањој или већој мери робује још од петооктобарског преврата, и то се неминовно одражавало на његова изборна постигнућа, за која скоро никада није могао да рачуна на новчану или какву другу подршку из престонице. Марку Јакшићу, међутим, избори никада и нису били неопходни како би потврђивао улогу народног предводника. Он је то звање пре свега заслуживао самим деловањем у кризним случајевима и ванредним стањима, каква су се у четири северне општине смењивала као на траци.

Народ, нарочито у северном, српском делу Косовске Митровице, савршено добро зна да је, примера ради, Јакшић био тај који је својевремено спречио повратак шиптарских кадрова у Митровачку болницу: иако је био изложен снажним притисцима на личној основи (међународни представници оптуживали су га да је одговоран за поделу града и претили му да ће управо он бити главни кривац за све последице могућих будућих сукоба), Јакшић је био упоран у томе да се не може радити само на повратку једних (Шиптара) док се наставља са беспризорним протеривањем других (Срба). Тим је на себе навукао гнев западних моћника у покрајини, као и Приштине, али је зато својим сународницима показао да на њега и његову одлучност могу увек да рачунају. Због тога, између осталог, прљава кампања коју је против Јакшића у више наврата спроводила про-европска београдска ТВ станица Б92, нарочито преко злокобног серијала „Инсајдер“, није уродила плодом. У тој кампањи је Јакшић био – невешто и простачки, али врло гласно – оптуживан за никада доказане, па ни показане, новчане злоупотребе, али је у четири северне општине малтене немогуће наћи особу која је у такве оптужбе поверовала.

Колико је Јакшићев углед велик, говори и однос који према њему имају политички противници. А таквих је политичких противника све мање, пошто многи који су се до јуче супротстављали Јакшићу сада прихватају исту политику непопуштања коју и он заступа, те је уз њега и спроводе. У такве спада Раденко Недељковић, начелник Косовско-митровачког округа, кога је на тај положај својевремено, пре две године, поставила његова матична Демократска странка, стожер западног утицаја у целој Србији. Недељковић је покушавао, а до лета 2011. године углавном и успевао, да буде веран и одан странци која га је поставила, а да истовремено ради на добробит народа из округа који му је поверен (у његов округ, иначе, спадају четири непокорене општине). Када су, међутим, снаге Хашима Тачија покушале да упадну на север покрајине и поставе своје јединице на „гранични прелаз“ између Косова и Метохије и остатка Србије, избили су већ познати немири и сукоби, који су убрзо исходовали барикадама широм северног дела покрајине. Тадашњи београдски режим, оличен у председнику Борису Тадићу, најпре је прећутно био стао иза Срба, али је убрзо, чим је осетио прилику да може да заради јефтине политичке поене на омиљеним му Западу, окренуо леђа сопственом народу и почео да врши страховит притисак да се барикаде уклоне.

Недељковић више није могао да задовољи обе стране и морао је да изабере коме ће да се приклони: режиму који га је поставио, или народу којем је постављен да служи. Одлучио се за ово друго, што је изазвало огромно изненађење, јер Тадићев режим до тада није наилазио на отпор у сопственим редовима, нарочито не на осетљивим питањима као што је косовско-метохијски заплет. Како би избегао било какве недоумице око тога где се сврстао, Недељковић је сасвим недвосмислено и јавно иступио против Борка Стефановића, личног Тадићевог изасланика за сва косметска питања и шефа београдског тима за преговоре са Приштином, називајући његове договоре штетним по Србију и Србе на Косову и Метохији. Касније је наставио да се удаљава од Тадићеве политике према покрајини, а приближава Марку Јакшићу, са којим данас најближе сарађује. Због тога Недељковић важи за једног од правих предводника косметских Срба у овом тренутку, иако га, као ни Јакшића, до таквог угледа нису довели никакви избори.

Наравно да међу српским предводницима на Космету има и оних који су до утицаја дошли преко изборних успеха. У такве се могу убројати Славиша Ристић, председник општине Зубин поток, затим Драгиша Миловић, председник општине Звечан, те Добросав Добрић, заменик председника скупштине општине Звечан и један од вођа Привремене скупштине Косова и Метохије – прва двојица су истакнути чланови Демократске странке Србије, а трећи Српске радикалне странке. И за њих, међутим, важи исто правило као и за Јакшића и Недељковића: углед су стекли залагањем и делима, а не политичком припадношћу. Да је то тачно, најбоље показује пример Славише Ристића, у чију су одбрану скочили мештани када му је у канцеларију насилнички упао Марко Кнежевић, један од службеника Канцеларије за Косово (којом директорује Александар Вулин и која, упркос свом називу, искључиво служи тренутном београдском режиму, тј. Александру Вучићу који је свог имењака Вулина и поставио ту где јесте): корпулентни Кнежевић је, кажу, с врата почео да виче на Ристића, али су се мештани, чувши за тај испад, у року од неколико минута окупили испред Ристићеве канцеларије носећи секире у рукама и „замолили“ Кнежевића да напусти њихову општину и да се врати тек када научи да се понаша пристојније.

На сличну оданост наилази и Миловић у Звечану, где су општински радници у више наврата одбијали да се помире са његовом сменом, диригованом из Београда, те одбијали послушност напречац постављеним новим локалним властима, које су поставили Вучић и Вулин.

Таква оданост становништва, коју уживају наведени појединци, не заслужује се изборима и изборним резултатима, већ само опипљивим заслугама и држањем у кризним стањима. И због тога је наредбена порука коју Београд упорно шаље косметским Србима – да морају да гласају на предстојећим локалним изборима иначе ће им се небо сручити на главу – ускраћена за ма какав смисао у косметској збиљи. Чак и да није реч о изборима које је расписала самозвана председница „Косове“ Атифете Јахјага (манекенка наказног схватања родне равноправности, којем је Приштина прибегла не би ли деловала што савременије), став да исход некаквог гласања може тамошњем становништву да одреди будуће вође заправо је у супротности са целокупним искуством, стеченим у борби за очување српске државности на Косову и Метохији.

Србији одано становништво из четири северне косметске општине добро зна какве су им „лидере“ изнедрили избори: јединке попут Крстимира Пантића, бившег градоначелника Косовске Митровице. Тренутно Вулинов заменик у Канцеларији за Косово, а иначе главни човек Српске напредне странке у северном делу Митровице, Пантић је ходајућа опомена како изгледају кадрови којима легитимитет почива искључиво на изборима и изборним комбинаторикама. Мада иза њега стоји најмоћнија београдска странка, Пантић је човек чији је углед у матичној Митровици толико ништаван да је морао да плаћа момке са стране, тј. из Звечана, да му под окриљем ноћи лепе предизборне плакате по граду (плакати, наравно, ни јутро нису дочекали, колико су муњевито били поцепани чим су Пантић и његови плаћеници обавили посао).

Гласачи из четири северне општине, дакле, лако могу да упореде „лидере“ стасале на изборима, са правим народним предводницима попут Марка Јакшића, у чију се реч заклињу чак и његови политички противници (у шта се писац ових редова небројено пута уверио у самој Митровици, где су, на пример, чак и припадници Демократске странке били огорчени због кампање коју је њихова страначка централа водила против Јакшића), или попут Драгише Ђоковића, бившег народног посланика такође ДС-а, који је пролетос напустио странку управо због њене погубне косовске политике, у којој је ДС одувек била поборник свега овога што у покрајини тренутно спроводе СНС и СПС. Никакво гласање не може навести становништво да сметне са ума да су поверења достојне само оне вође које се докажу кроз истинске изазове. Остатак планете можда може да занемарује ту историјску чињеницу, али Србији одано становништво са севера Косова и Метохије нема такав луксуз.

Миодраг ЗАРКОВИЋ / Фонд Стратешке Културе