Матија Бећковић: У мраку се боље видимо

Академик Матија Бећковић о песничким почецима и Београду, односу света према Србији и пропасти наше културе: Гурају Србију, а онда и Србија гура свој народ и нагони га да призна државу коју она не признаје

ДА се постане и остане песник, срећом не одлучују песници. Та одлука је у надлежности других, недоступних и невидљивих сила. Да је до песника и њихових одлука – песницима не би било броја – каже за „Новости“ академик Матија Бећковић, одговарајући на питање када је одлучио да постане песник.

Својом поезијом, есејима, записима и беседама, већ пола века непрестано и тврдоглаво враћа елан српској књижевности. Како је то изгледало и звучало на самом почетку писања, садашњи читаоци могу да сазнају у недавно објављеном реиздању његове прве књиге песама „Метак луталица“ из 1963, које је направио „Букинг“. Поводом свог јубилеја, песник за слављенички број нашег листа говори о времену некадашњем и садашњем, односу света према Србији, али и о српском немару и манама, култури на низбрдици у добу када таленат више није довољан…

* Како сте се осећали када сте поново узели у руке и читали те ране песме, објављене пре педесет година?

– Било је ту различитих узбуђења. Да не заборавимо да најпре похвалимо издавача који је дошао на драгоцену идеју да обнови поједине књиге којих одавно нема, из знаменитих едиција које више не постоје.

За мене се, поред осталог, ту крила и својеврсна клопка за сујету и тестирање ега. Искрсла су питања: Да ли сам и ја сам себи довољан и једини? Да ли и на почетку и на крају бејах ја? И с радошћу сам могао да приметим да у мени још увек има места и за друге.

* Како су у то време живели песници?

– Онако како живе талентовани а незапослени. Таленат им је довољна утеха и надокнада за глад. Сећам се како је плаћање по стиху утицало на број и дужину стиха. На крају, стих се свео на једну једину реч. Кад су познатом револуционарном песнику који је сваке године продужавао своју једину поему, предложили да је мало скрати, он се жалио: „Лако је њима да скраћују! А ја кад избацим један стих укинем деци доручак. А кад прекрижим два, деца ми остану боса!“ Новина је што данас није неопходно да будеш талентован да би био проглашен за писца. Важније је да испуниш неке друге услове. Као у оним најславнијим временима – да си политички и партијски коректан и подобан, а идеално је ако си уз то и ментални бескућник и што ексцентричнији полтрон. И у оним најгорим идеолошким временима талентовани нису багателисани. Сада на њих нико не окреће главе.

* Какав је тада Београд био?

– Све што је у Београду постојало и сад постоји у њему сачувано. Вечни су и такви храмови какав је, рецимо, „Мекдоналдс“. Чак и за време бомбардовања „Мекдоналдс“ је најсигурније склониште у које људи беже знајући да њега неће гађати. Само да су што даље од библиотека. Оне су најризичније. Да не говорим да је у то време било боље грејање. Бар оно централно.

* Пише у једној од тих раних песама да „неправда само лажном дару смета/ док право семе под теретом цвета“, а било је доста неправди и терета од тих дана наовамо. Када вам је било најтеже?

– Мени ни у најгорим временима није било најтеже. Кад си сведок онда се не жалиш, него се захваљујеш и радујеш што је тако како је и што својим животом и сопственом кожом можеш да посведочиш о времену прогона и неправди. Тако смо се рађали и као људи и као песници и нема смисла да се жалимо што смо преживели то што смо преживели. Никад нисам жалио што се нисам родио царским резом и под анестезијом. Мада многи воле само такав порођај. Сада се јављају генији без искуства и без иједне модрице, који не осећају ништа, нити „рана показат имаду“.

* Чија вам реч, од великих српских песника и ваших пријатеља, данас највише недостаје? Ко би од њих био најпотребнији нашем времену?

– Изгубили смо пријатеље, али нисмо њихове књиге. Довољно је да их отворимо па да их видимо и чујемо и да нам мање недостају. Истина, били би присутнији и видљивији да се појављују на коктелима неке амбасаде. Срећа што нисмо доживели да их гледамо како се и они понижавају и покушавају да се наметну са својим превазиђеним ставовима и идеалима.

* Докле је Србија данас догурала?

– Догурала је докле су други хтели. Она се ту није ништа питала. А понекад се чини да ни њој ништа не смета да догура докле год ко хоће. И док год гурање буде једини пут и начин није тешко погодити докле може догурати и долактати. Гурају Србију, а онда и Србија гура свој народ и нагони да призна државу коју она не признаје.

* Шта вас највише нервира?

– „Полицајац са Петловог брда“. И друге репризе.

* Како да Србија скине етикету јединог кривца за ратове, распад земље, злочине…

– Није наше да о томе бринемо. Они који су их залепили једино их могу и одлепити. Они од којих нам све зависи тренутно нам допуштају да будемо онакви какви смо и прихватају нас онакве какви јесмо. Већ недељу дана нису спомињали промену свести. Ваљало би да то искористимо и предахнемо бар док нам не звизну друкчије и не промене свест и правац.

* Шта је потребно уморном и напаћеном народу да назре боље дане?

– Да нестане струје па да се у мраку боље видимо и лакше препознамо.

* Мислите ли и ви да је култура најгоре прошла у нашим транзицијама?

– Култура је одавно предвиђена за укидање. Највећи допринос култури био би да је коначно забране. Слободно смо могли да се зауставимо на ономе што је створено пре тридесет година. Да смо ту стали, биле би нам прегледније полице с књигама. Култура није нешто што мора постојати увек, нешто што се подразумева и не прекида. Већ смо доста створили. Велики део оног што се ствара у наше време тешко бисмо могли назвати културом. Једини јубилеј достојан да се прослави био би онај којим би се обележила тридесетогодишњица откад ништа значајно није створено.

* Зашто су глупост и неморал, просташтво и баналност постали толико видљиви у нашем друштву?

– Зато што је то једино за шта има пара. Што се свим силама форсира и стимулише.

* Кажете да сте се од ране младости запослили у језику, да је запленио све ваше мисли. О српском језику данас најмање водимо рачуна?

– Не морамо ми поред толиких брига да бринемо још и о српском језику. Има ко и без нас да брине бар о њему. Ту бригу смо препустили пролазницима и суседима, у које имамо неограничено и ничим ненатруњено поверење. И никад не губимо наду да ће наићи неко ко ће нам у последњи час вратити свест о значају сопственог језика.

* Шта да очекујемо после књиге „Кад будем још млађи?“

– Преостаје ми да пређем са речи на дела. Или још боље – са речи на бројеве, како би ме савременици боље разумели. Намеравам да покажем и развијенију свест о технолошком напретку и кренем са аудио-видео издањима.

* Да пишете на неком од великих светских језика, кажу неки критичари и колеге песници, Нобелова награда би вам била надохват руке. Шта мислите о томе?

– Сваког дана се повећава број наших кандидата за Нобелову награду. Срећом, код нас има ко да додељује Нобелове награде и без Шведске академије. Уосталом, Иво Андрић је рекао да је Нобелову награду примио у име свих, као признање нашој књижевности.

ПРИНУДНИ РАД

Затвор је био у центру Ваљева

Насред Карађорђеве улице

Где смо свако вече

Од око седам до близу поноћи

Излазили на штрафту

У неко доба колони шетача

Прикључила би се и колона робијаша

Коју су враћали са принудног рада

На који су одвођени преко дана

Међу робијашима упадали су у очи

Сељаци с копоранима и шајкачама

Који су нас погледивали испод ока

Тек при скретању ка затворској капији

Њихов наилазак није ништа реметио

Понеко би се одмакао да га не додирну

Понеко застао усред речи

И ту паузу попуњавао са овај

Али већина се на њих није обазирала

На сељаке робијаше

Са ваљевског корзоа

И њихов принудни рад

Подсећале су ме сваки пут

Просејане родне речи

Кад год бих на коју набасао

У песмама партијских песника

Које су похапсили

Упрегли у туђ јарам

И приморали на принудни рад

Да подрже мисао која није њихова

И преводе свој народ у туђу веру

И оне су и тај посао обављале

Боље од осталих

Као и сељаци робијаши

Али се видело да нису на свом месту

Ни на свом послу

И док су ту поробљене служиле

Њихова родна кућа зарастала је у коров

НОВОСТИ