Министар без портфеља и патријарх без мандата

iri vulin

У праву је умировљени епископ Епархије захумско-херцеговачке г. Атанасије – а не требамо му ни ми нити било ко други да му то потврдимо – када истиче да Патријарх српски г. Иринеј „нема право да тако присваја само себи глас Цркве” [1] када, како славодобитно то у наслову вести истиче тзв. јавни сервис европске Србије, упућује „позив (косметским) Србима да изађу на изборе“ [2] 3. новембра.

По речима Владике Атанасија, „нити је Црква консултована, нити (је) саборски разговарано и договарано о томе“. Као да је таква врста критике била антиципирана, РТС преноси да је Патријарх, давајући своју изјаву после службе у Пећкој патријаршији истакао „да у Српској православној цркви нису посебно расправљали о изласку Срба на изборе 3. новембра, додавши да – када патријарх говори – то чини у име Цркве“. Не само да оваква изјава, нажалост, пре делује папистички – јер у православљу важи вековно гесло да Цркву чине и свештенство и верни народ – већ овакав приступ Патријарха прети да уведе Цркву – а и државу – у дубљи беспоредак.

На првом месту, ако је оно што патријарх говори по неком „аутоматизму“ и став Цркве – то не само да не одише православном саборношћу и пуноћом Цркве, већ отвара врата чистом волунтаризму. И управо је ситуација око новембарских тзв. избора савршен пример тога. Наиме, Црква је већ много раније, тачније 22. априла ове године, изнела свој званични став о самом тзв. бриселском споразуму – на основу којег је „председница“ тзв. Косове Атифете Јахјага 2.7.2013. и расписала предстојеће назови-изборе.[3] То није била никаква појединачна изјава дата новинарима после литургије, већ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве“, које је потписао управо Патријарх Иринеј.[4] Вреди цитирати у целости први пасус овог саопштења:

„У Бриселу је парафиран текст споразума ‘о принципима нормализације односâ’ између ‘Београда и ‘Приштине’, што је, свакако, еуфемизам уместо ‘Србије и Косова’, односно између председника Владе Србије и ‘председника Владе Косова’, иначе лица са потернице коју је расписала Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије.“

Чисто да не буде забуне, став Цркве је додатно кристалисан у трећем пасусу Саопштења: „Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389–1912/1913)“.

И, не мање битно, Црква на крају упућује и врло јасну поруку верном народу и Србима на Косову и Метохији уопште: „Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима“.

Дакле, ситуација је следећа. У априлу, Свети Синод – „највиша извршна и судска власт у свом делокругу“, којом председава сам Патријарх [5] – јасно и недвосмислено квалификује споразум из Брисела као „чисту предају“ територије, док у октобру исте године Патријарх – мимо Синода и консултација са неким ширим архијерејским или другим црквеним телом – одобрава озакоњење те исте „чисте предаје“ територије. У априлу Црква позива на отпор – јер шта друго може значити апел на „српски род“ да „не призна диктат силе и неправде“ – а у новембру Патријарх покушава да „у име Цркве“ убеди тај исти српски род да прихвати диктат силе тако што ће изаћи на изборе и легитимисати институције „у оквиру Тачијевог естаблишмента“, тј. у оквиру естаблишмента разних „лица са потернице“. [6]

Ако би се сад прихватила Патријархова аргументација да „када патријарх говори – то чини у име Цркве“ – то би унело хаос и својеврсни диктаторски дух у Цркву. То би значило да би и свако будуће заседање Синода или Сабора, као и закључци и саопштења који би из њих могли да проистекну, могли да буду релативизовани или поништени неким потоњим „личним“ ставом Патријарха. Ако је то матрица која се жели успоставити, онда се недвосмислено може констатовати да је то пут у „папизацију“ Цркве, као и отварање пута да закулисне интриге и невидљиви центри моћи могу да, преко слабе или несталне личности неког патријарха, обесмисле било какве институционалне ставове саме Цркве. Уосталом, подсетимо се само неспретних „демантија“ постојања Патријарховог јасног и недвосмисленог писма о Косову и Метохији упућеног 30.11.2012. Томиславу Николићу – што из уста самог аутора писма, [7] што из уста црквеног „портпарола“. [8]

Ако се обрати пажња на терминологију коју је Патријарх користио у Пећкој Патријаршији 14.10.2013. лако ће се препознати реторика са „предизборних“ скупова коју користи Министар без портфеља Вулин – који је, узгред, заједно са Патријархом присуствовао литургији која је претходила: „У насељима где су Срби бројнији и где се бира власт, да не би дошли и у српске крајеве представници Албанаца, мислим да би (Срби) требало да изађу на изборе, да бар очувају власт у својим местима и у својим енклавама“, рекао је, према извештају РТС. патријарх Иринеј. То резоновање би било на месту када би се ти избори одвијали по законима и прописима Републике Србије. С обзиром да то није случај, Патријархов позив је једноставно позив на признање легитимитета избора расписаних са благословом „лица за потернице“. Штавише, Патријархов позив је и у кључу Вулиновог перфидних настојања да се легитимишу новембарски „изборни резултати“. Јер, власт ће у већинско-српским срединама – а ту првобитно мислимо на непокорени север КиМ – преузети „победници“ на нелегалним новембарским изборима само ако им се то дозволи. А Устав и закони Републике Србије једино дају за право онима који те назови-изборе и њихове резултате не намеравају да прихвате – тј. онима који заговарају бојкот избора и неприхватање њихових резултата, какви год они били. И, да подсетимо – не дају им за право само Устав и закони, већ и званични став Цркве од 22.4.2013, који их позива да „не призна(ју) диктат силе и неправде“. Супротно ономе нашта их позивају Министар без портфеља – који у име диктата силе прети отказима „непослушнима“ широм КиМ и гази њихова основна људска и грађанска права – и, нажалост, Патријарх (овог пута) без мандата. Ништа се у тзв. бриселском споразуму није променило од 22.4. да би Црква имала повода да изнесе нови став. Променило се само Патријархово лично мишљење. Ако то прихватимо као довољно, ако се ставови Цркве могу тако олако, волунтаристички мењати – онда је све дозвољено.

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе


[1] nspm.rs
[2] rts.rs