ДОДАТАК ТЕКСТУ О ЋУТАЊУ СПЦ ИЛИ ПРОГРЕСИВНИ КОЛЕГА

Изјава „прогресивног колеге“ била је блеђа чак и од Вулинових тирада и јеремијада, које се претварају у нихилистички шапат издаје

Пишући текст о Српској православној цркви и НАТО-тачијевским изборима на Косову и подсећајући и себе и читаоце на речи патријарха Павла да роб не може да гласа док је роб, нисам могао ни да слутим да ће епископ Цркве Светог Саве Теодосије позвати Србе који би требало да су му паства да изађу на те изборе и одричу се своје државе.

Мада и то се могло препоставити: још 2006. године, сведочи Викиликс, амерички амбасадор Мајкл Полт саветовао је епископу рашко-призренском Артемију (ономе што је одбио да Бајдена прими у Дечане и ономе кога су, кршећи све каноне, сабраћа архијереји прогнали из Грачанице) да сарађује са својим „прогресивним колегама“, међу којима је био и владика Теодосије, његов бивши духовни син. И сада је „прогресивни колега“ урадио оно што се од њега очекивало. Немуштим саопштењем покушао је да увери народ, који је лишен свих права, да изађе на изборе које организују НАТО-терористи скупа са шиптарским терористима, и да укине самог себе.

Изјава „прогресивног колеге“ била је блеђа и неуверљивија чак и од Вулинових косовскомитровачких тирада и јеремијада, које се, изговорене, претварају у нихилистички шапат издаје.

Говорећи, на недавном скупу у Сава центру, против изласка на лажне изборе лажне државе, професор др Мило Ломпар је рекао да „никада није било овакве владе“ јер „ниједна влада у српској историји није тражила од свога народа да изађе из Србије; да напусти Србију. И ниједна влада није тражила од свих нас да срећу своје деце потражимо у несрећи оних које гурамо од себе, противно сваком закону, сваком моралу и сваком поштењу“. На трагу речи професора Ломпара, потписник ових редова, са пуном одговорношћу, пита се: зар је било оваквих епископа у историји СПЦ? (осим, наравно, слугу турског окупатора, владика фанариота, који су управљали Црквом у доба после укидања Пећке патријаршије и због којих се Гора код Призрена потурчила). Зар је могуће да се србски владика одриче Косовског завета и свој народ гура у ропство горе од турског? Зар тиме није крочио у земљу с оне стране огледала, тамо где, како рече Ломпар, почиње „царство злих кловнова“?

Наравно, то уопште не значи да га цар Лазар (као и нас, уосталом) неће питати шта је урадио и „сучим ће изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове“ (о Светом Сави, Арсенију Сремцу и архијерејима чије свете мошти почивају у Пећаршији да и не говоримо; да не говоримо о Светом Стефану Дечанском). Такође, то не значи да ћемо због попа Николе заборавити Светог Николу. Зато оставимо „прогресивног колегу“ Богу и савести, а ми наставимо да бранимо Устав Србије и Свету Земљу Лазареву.

Србија је вечна док су јој деца верна.

Владимир Димитријевић / Нови Стандард