Мућке у магли

Треба понекад ствари сагледати и са ведрије стране. Нико не брани да се забавимо како хоћемо, зар не!? Ево на пример, многи од нас су очајни што на телевизији не можемо као некада гледати култне серије, са вечитим хумором. Родни и Дел Бој, Рене Артоа, Монти Пајтон и други јунаци који су нас знали насмејати до суза, замењени су турским султанима са пуним турбаном проблема са многобројним женама, индијским плачним патетикама, јужноамеричким неразговетним перипетијама, и другим садржајима за „убијање у појам“.

Међутим, има у нашој стварности јунака који нас такође могу насмејати до суза, само ако их правилно схватимо. Додуше тај нас смех скупо кошта, али пошто кукњава не помаже, а и не можемо ништа друго ни урадити, шта нам друго преостаје него да се забављамо.

Предлажем чак и да сакупљамо сличице „омиљених нам јунака“, те да се недељом ујутру на Теразијама организује берза где би се размењивали дупликати. Све би врвело од повика: „Мењам ППВ за ПВ!“ Или: „Два Александра за једног Тому!“ На тај начин развијала би се предузетничка способност широких народних маса, а ко први испуни албум, могао би бити награђен сабраним делима неког од јунака. По избору!

Ја сам доскора био очајан, све док нисам схватио да они у ствари хоће да нас забаве, само ми то још не схватамо. На пример, очајан сам био поводом „Бриселских споразума“. Потпуно јасно је да је циљ „Бриселских споразума“ дефинитивна ампутација Косова и Метохије из државног система Србије. То више не крије нико: ни у Бриселу, ни у Приштини, ни у Тирани (која узгред буди речено припрема платформе за заокруживање јединственог албанског простора, па звали га како хоћете), ни у Москви ни у Вашингтону… То се само овде крије, а глумци мисле да то добро раде.

Никаква тајна више није ни за Брисел, ни за (да се не понављам), да је коначни рез код ове ампутације дефинисан као локални избори 3. новембра расписан од стране „Републике Косова“. За тај коначни рез дозвољена су сва средства – од лажирања гласачких спискова, до накнадног уписивања тачно оног броја гласача који је потребан да се лажира север, итд.

Али комедија настаје онда када главни глумци почну да нас убеђују у супротно. Да Брисел и (да се не понављам) нису то добро схватили, него да у ствари они мисле да је оно што је у Бриселу договорено – договорено, уместо као што је опште познато њима (тј. главним нашим глумцима) да оно што је договорено – није договорено.

А онда се убијају од објашњавања шта они мисле да је договорено, и то може да изазове смех огромних размера све до грчења дијафрагме.

Мој омиљени глумац је Вулин. Плаћам кафу за његов аутограм. Човек се уживео у улогу месије. Шпарта Косовом, учлањује људе у своју партију и одмах их поставља на места градоначелника. Злобници кажу да деца већ вежбају за слет „Са Вулином сунце лепше сија“! Човек види што нико не види, разуме што нико не разуме, објашњава необјашњиво, воду претвара у вино (упс! Мало сам се занео у обожавању).

Човек агитује за листу СНС-СПС, коју поносно зове Српска (свака сличност за прекодринском нам браћом је сасвим случајна). Грми Вулин како ако се не гласа за „Српску“, „оде маст у пропаст“. Већ се и уз гусле опевао: „Да је коме послушати било/ како Вулин љуто проклињаше/ Ко не гласа за СНС листу, Од руке му ништа не родило…“. И усред тог заноса – куршлус!

Пошто је нама Србима дражи грам власти него канта масти, тај занос нашега друга је некоме и засметао. Пре свега Тачијевом заменику Слободану Петровићу, који је отишао лепо код шефа, и замолио га да прекине ту Вулинову маскараду, иначе ће он да напусти владу. Нема смисла да у његовој држави друг из друге државе агитује за његове опоненте из његове државе. (Можда некоме ово делује компликовано, али је тако – мислим компликовано.)

Наравно, његове колеге из владе забрањују званичницима Србије посету Косову, наводно забринути за своје грађане српског порекла, јер званичници из Београда „шире говор мржње“, завађају народ, а влада у Приштини брине за своје поданике без обзира на нацију и порекло…

Управо оно што ми на овом месту упорно понављамо већ месецима, да је тзв. Влада у Приштини већ одавно затворила поглавље које се зове „Чије је Косово“? Она сада наступа државотворно. И, наравно, она се понаша као свака нормална влада. Не дозвољава политичарима из иностранства да се мешају у изборни процес. Да ли бисмо ми дозволили Бакиру Изетбеговићу да се меша у изборни процес у Новом Пазару, тако што ће подржати Угљанина на пример? Можда бисмо ми то дозволили, али озбиљне државе то не дозвољавају. А званичници Косова се труде да се представе као озбиљна држава. Свиђало се то нама или не, али то је тако.

Узалуд Томислав Николић прети да ће „Београд покушати уз сарадњу са ЕУ да ову одлуку институција из Приштине промени, а ако не буде промењена, онда ћемо наравно сести“ … И ваљда седети до бесвести. Узалуд његов саветник Марко Ђурић покушава да нас исфолира како Београд и Приштина сарађују око спискова српских гласача када му је Едита Тахири јасно упутила деманти: „да су у Бриселу делегације Београда и Приштине разговарале о бирачким списковима српских гласача за локалне изборе на Косову, и “да се локални избори на Косову организују у складу са законима Косова“, што значи да су институције Косова надлежне за организацију изборног процеса.

Волео бих ја да верујем Марку, али ми искуство говори нешто друго. До сада су тумачења која долазе из Приштине убадала у центар. Из Београда је све било некако закукуљивано и замуљивано до мере апсурда, а апсурд се кад-тад покаже.

У овом случају, кола су се сломила на „рођеном Призренцу“ Ивици Дачићу, коме је, гле чуда, забрањено да се приближи Шар планини и родном граду. Мени је то на пример забрањено већ 14 година, па се нико не секира. Забрањено му је од стране истих оних које је сматрао за пријатеље, готово браћу. А баш је хтео да гласа.

Ако се вратимо на пређашњу тезу да је у циљу новембарске ампутације Косова и Метохије све дозвољено, лако се може десити да Приштина уважи савете из Брисела да не „коље вола за кило меса“, и да дозволи званичницима Србије опроштајне обиласке Косова и Метохије, и причање бајки тамошњем народу. Та активност ионако не ремети главни циљ локалних избора од 3. новембра. Исто тако као што га не ремети ни накнадно уписивање у „гласачке спискове“.

Зар све ово није забавно? Па забављајмо се!

Александар Ђикић / НСПМ