Ексклузивно:Транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству (Шести део)

Београд – Затечени

Спасли смо Ђинђића од Милошевића, али нисмо могли од његових. Нису појачали обезбеђење и после толико покушаја да га убију. Невероватно, рекао је Мило Ђукановић Светозару Маровићу

Неколико сати после атентата на Зорана Ђинђића, тачније, 12. марта између 18 и 19 часова, оперативци једне стране обавештајне службе снимили су телефонски разговор који су водили тада тек инаугурисани председник СЦГ Светозар Маровић и председник Владе Црне Горе Мило Ђукановић. Део овог разговора, које су агенти поменуте службе доставили српским обавештајцима, Курир објављује у оригиналу, уз редакцијску опрему.

Мило Ђукановић: Мало смо разговарали прошли пут о овоме. Ништа се конкретно није знало о… Медији јављају да су га убили „земунци” и Легија. Шта наши јављају о томе?

Светозар Маровић: Напето је… Имамо извештаје да се колоне неких возила крећу према Београду. На улицама и испред државних објеката је Жандармерија. Шапуће се да су почела хапшења сумњивих. За Легију се претпоставља да је већ напустио Београд.

Мило Ђукановић: Спасли смо Ђинђића од Милошевића, али нисмо могли од његових. Страшно је то… Убијен пред радним местом… Невероватно… Нису појачали обезбеђење и после толико покушаја да га убију. Невероватно…

Светозар Маровић: Да, заиста невероватно.

Мило Ђукановић: Био ми је добар… Никада није било размимоилажења међу нама. Веровао сам у њега све до једног тренутка. Петог октобра је обећао да ће се борити да Црна Гора постане независна држава, а када је дошао на власт – онда ништа. Судбину Црне Горе сад ће решавати други, а они немају моје поверење.

Светозар Маровић: Ја сам увек говорио да ми се не свиђа његов политички стил. Увек је величао самог себе, стварао је мит о својој владавини. Такви не владају дуго, јер их води опасно властољубље.

Мило Ђукановић: Био је такав, али шта сад…

Светозар Маровић: Ја у Београду нисам видео срећног човека на улици. Урадио је доста, неспорно… Приближио је Србију Европи и свету…

Мило Ђукановић: Али је дозволио да његови људи опљачкају државу. Осиромашио је
Србију. Кад је Солана био овде, рекао ми је да је Ђинђић близу краја. Био је незадовољан.

Светозар Маровић: И мени је рекао да се Ђинђић задовољио тиме што је ухапсио
Милошевића и да сад мисли да је само то довољно.

Нездрава атмосфера

Зоран је био неодговоран и неозбиљан. Кад год сам био код њега у кабинету, увек се причало о неким интригама, ко се с ким виђа, ко је узео новац и ко за кога ради, рекао Светозар Маровић

У наставку разговора који су водили телефоном неколико сати после атентата на премијера Зорана Ђинђића, Мило Ђукановић и Светозар Маровић осврћу се на рад тадашње тужитељке хашког трибунала Карле дел Понте. По њима, однос који је српска влада имала према Дел Понтеовој био је сувише мек, тачније, понижавајући. Велику заслугу за то црногорски политичари додељују управо покојном премијеру.

Мило Ђукановић: Како је Карла била бесна на њега (Зорана Ђинђића).

Светозар Маровић: Она је немогућа! Понаша се као да је председник Америке, а не тужилац неког тамо суда.

Мило Ђукановић: Али није она крива. Криви су они у Београду, зато што јој стално титрају.

Светозар Маровић: У праву си.

Мило Ђукановић: Како смо је ми спустили на земљу. Каже да има податке да се Караџић крије у Острогу. Молим лепо… Ево вам све што вам треба, колико људи, свега… Проверите, па га ухапсите!

Светозар Маровић: Разуме се.

Мило Ђукановић: Умислила госпођа да све треба да се врти око ње. Да ми сви овде због ње постојимо. Замисли шта ми је једном рекла! Каже, циљ јој је да се на истој клупи у Хагу нађу Милошевић, Шешељ, Младић и Караџић. Она није нормална.

Светозар Маровић: Ту си у праву, у Београду су од ње направили некакав светски фактор. Ко је она уопште?

Мило Ђукановић: Само оштро. Тако са њом треба. Скинули смо је с врата. Сада нас прозива како се ови крију на тромеђи. Али испала је будала већ једном и сада је нико не узима за озбиљно.

Светозар Маровић: Она каже оперативци Трибунала имају податке. Какви оперативци. То неко јави „видели смо Ратка или Радована”.

Мило Ђукановић: Ех, уметност је преживети као владар. Није то за свакога.

Светозар Маровић: Све је то тачно и поучно, али је Зоран био неодговоран и неозбиљан. Кад год сам био код њега у кабинету, увек се причало о неким интригама, ко се с киме виђа, ко је узео новац и ко за кога ради. Потпуно нездрава атмосфера.

Мило Ђукановић: Чуо сам и ја за то. Направио је прави византијски двор од своје владе. Гомила пробисвета и полусвета.

Где су милијарде

По Београду се прича да ће иза њега остати милиони евра у акцијама и некретнинама на Западу. Не знам колико у томе има истине, рекао је Свето Маровић

У трећем делу разговора, који су неколико сати након убиства премијера Ђинђића водили Свето Маровић и Мило Ђукановић, двојица црногорских политичара разговарају о томе ко је све могао имати мотив за убиство премијера Србије. Курир преноси транскрипт овог разговора уз редакцијску опрему.

Мило Ђукановић: Сада његови сарадници лију крокодилске сузе. Живели су као краљеви и, замисли, сада траже помоћ од нас.

Светозар Маровић: Да. Кад је тешко…

Мило Ђукановић: Како да не траже помоћ? А где су милијарде које су ушле у Србију? Разнели су их као вране, и то они… Његови најближи. Где су милијарде које је Милошевић изнео на Кипар? Где? Динкић је обећао да ће их наћи, па сад ћути.

Светозар Маровић: Он је много задужио Ђинђића.

Мило Ђукановић: Видео сам пре неког времена како су некакве аргентинске новине објавиле да је Ђинђић купио тамо неко имање. Нешто огромно…

Светозар Маровић: Да, и ја сам чуо за то. По Београду се прича да ће иза њега остати милиони евра у акцијама и некретнинама на Западу. Не знам колико у томе има истине, али сигурно када се прича да…

Мило Ђукановић: Остави се тога, Свето… Нестао је човек и треба га жалити. То су све празне приче, пљување по мртвацу… Ја најбоље знам какве је пропусте правио и са ким се све окружио. Његови пријатељи су бизнисмени…

Светозар Маровић: Коле и Цептер!

Мило Ђукановић: Ма… није то ни битно… Ево сад гледам Италијани јављају да није јасно који су мотиви убиства… Помињу страни фактор… Није им јасно како је једна криминална група могла да убије премијера.

Светозар Маровић: Њима то није јасно… (смех). Нису чули за мафију!

Мило Ђукановић: Није им јасно како ти криминалци нису похапшени.

Светозар Маровић: То јесте чудно. Французи су их били похапсили, па изручили Србији. А онда их је неко пустио. Кажу Чеда. Е сад, да ли са знањем или без знања Ђинђића… Вероватно је знао.

Мило Ђукановић: Морао је знати. Ако није знао… Знаш шта ће на крају ови медији лансирати… Како су га убили због шверца дувана!

Светозар Маровић: Знам ко ће то сигурно написати.

Мило Ђукановић: Мислиш на Национал… Пуканић гради тираж на тој афери са „дуванском мафијом” и пише како сам ја шеф те мафије… Смешно… Италијани ме стално прогањају, јер сам наводно оштетио буџете Европске уније. Оптужују ме да сам Цанету пружио уточиште у Црној Гори, а он се шета по Монте Карлу…

А сад мало ми

Морамо се одвојити од Србије. Тај загрљај нас гуши, рекао Маровић. То је неспорно. Солана ме стално подсећа на то, додао Ђукановић

Разговор о убиству Зорана Ђинђића Мило Ђукановић и Светозар Маровић убрзо су пребацили на домаћи терен, односно независност Црне Горе и оно што следи после тога.

Светозар Маровић: Добро, какво је твоје мишљење? Куда ће Србија после Ђинђића? Шта ћемо ми даље? Морамо се одвојити од Србије. Тај нас загрљај гуши!

Мило Ђукановић: То је неспорно. Солана ме стално подсећа на то. Морамо се одвојити, они желе из неких њихових разлога да Србија остане сама и што мања. Али Срби у Црној Гори су против тога. Имамо неке термине, које морамо поштовати, али никако по сваку цену.

Светозар Маровић: Цео процес треба осмислити и грађане упознати са негативним последицама ако се остане у заједничкој држави.

Мило Ђукановић: Штап и шаргарепа. Тешко је то, Свето. Ми ћемо остати забележени као сецесионисти који су срушили вековно заједништво Србије и Црне Горе. То је опасна историјска стигма. То ће бити најтежи испит за Црну Гору и за нас.

Светозар Маровић: Знам. Али сада више немамо куда. То се од нас очекује.

Мило Ђукановић: Не смемо подлећи притисцима споља у толикој мери да створимо хаос у Црној Гори. Знам за сугестије Запада да се треба ослонити на мањине у овом процесу, знаш, као по угледу на Војводину, али морамо бити обазриви. Ја им стално објашњавам да то није исто. Албанци дуго, стрпљиво и перфидно стреме ка Великој Албанији и шта ако нам узму део територије у будућности? Лако је Солани и Европи да причају о моделима и плановима, прекрајању граница, али шта ћемо ми, питам ја тебе, кад они нама отцепе Малесију? Шта онда?

Светозар Маровић: У праву си Мило.

Мило Ђукановић: Муслимани опет имају своје планове – спајање са Санџаком, а ни
Хрвати неће седети скрштених руку. То ти је јасно.

Светозар Маровић: Сигурно неће мировати, без обзира на то шта сада причају.

Мило Ђукановић: Европа је већ одредила ко ће радити на нашем пројекту. Месић ми је рекао да су то Липке и Лајчак. Морамо наћи пролаз до тих људи.

Светозар Маровић: Неће то бити проблем. Ситни су то играчи.

Паљење југа

Изазивање оружаног сукоба са великим бројем цивилних жртава на југу Србије планирано одмах по атентату на Зорана Ђинђића, с намером да уследи интервенција Запада, а затим и окупација Србије

После атентата на премијера Србије Зорана Ђинђића било је планирано и изазивање нереда и оружаних сукоба на југу Србије, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, план је био да се активира тзв. Ослободилачка војска Прешева, Бујановца и Медвеђе и да терористи из ове групације нападну из заседе припаднике МУП-а и Војске и на тај начин испровоцирају реакцију.

– Логистика за ову операцију требало је да дође споља, односно, од страног фактора. У откривању ове намере помогло је и снимање разговора Хашима Тачија и његовог сарадника, који су говорили о томе да „треба помоћи Арифа да мало заталаса”.

– Његов сарадник је чак предложио радикалније методе, односно, да се убију неки цивили, али је Тачи одговорио да им то неће дозволити – тврди наш саговорник и додаје да је операција већ била испланирана до најситнијих детаља.

Намера је била да се изазову сукоби ширих размера у три општине на југу Србије које ће довести до ограниченог егзодуса албанског становништва ка Косову.

– Хтели су да изазову хуманитарну катастрофу ограничених размера. Сценарио идентичан косовском из 1999. године. Намера је била да се на тај начин испровоцира страна интервенција. Шеф британске службе за Србију Ентони Монктон требало је преко својих људи у српском МУП-у да организује „одговор” српских снага безбедности на ову претњу. Намера им је била са реакција српске полиције у првом тренутку буде млака и неодлучна и да произведе много губитака на српској страни, а да касније прерасте у незграпну операцију која ће произвести велики број цивилних жртава. Обе ове тачке требало је да
послуже у пропагандне сврхе. Велики губици на српској страни требало је да алармирају јавно мњење у Србији и да створе ратну и осветничку атмосферу, а „хуманитарна катастрофа” требало је да послужи Западу као медијско оправдање за интервенцију и окупацију – каже наш саговорник.

Сачекуша

Терористичку групу са Косова која је у рејон Прешева упала два дана после атентата на Ђинђића пресреле и неутралисале српске снаге безбедности

Планирани оружани сукоб на југу Србије после убиства премијера Зорана Ђинђића избегнут је оштром реакцијом српских снага безбедности, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Организовану терористичку групу која је требало да буде убачена са територије Косова уз помоћ тзв. косовских власти пресреле су и уништиле српске снаге безбедности на самом преласку административне линије раздвајања.

– Два дана после убиства премијера, тачније 14. марта увече, у рејону општине Прешево пресретнута је терористичка група која се спремала да из заседе нападне патроле српских снага безбедности које се крећу у том крају. У њиховој опреми пронађена су средства за комуникацију, шифре и фреквенције на којима комуницирају српска војска и полиција и детаљни планови кретања српских полицијских патрола у том крају. Било је очигледно да су имали сјајну логистичку подршку – тврди наш саговорник.

Наши извори претпостављају да је оваква подршка могла да дође само са једне стране.

– Очигледно је да су Кфор и стране обавештајне службе пружиле ове податке терористима и да су имале контролу над њима. На постојање ове групе српске службе су упозорене од Руса, који су је пратили на Косову и само захваљујући њиховим детаљним информацијама успели су у потпуности да их неутралишу. Руси су нас свакодневно извештавали куда се крећу, где се налазе, пошто су били стационирани у Гњилану и околини – тврди наш саговорник.

Занимљиво је да су пред сам инцидент, на први поглед ничим неизазване, бројне стране ТВ екипе напустиле Београд и упутиле се на југ Србије.

– У ово време забележен је и велики број страних држављана, новинарских екипа, разних посматрача и известилаца на територијама Бујановца, Медвеђе и Прешева, а нарочито у Бујановцу. Све је то било веома интересантно пошто је у том тренутку хапшење убица Ђинђића, потера за њима и сама сахрана била медијски гледано далеко интересантнија. Било је очигледно да ишчекују да се нешто деси – тврди наш саговорник.

Уклањање сведока

Обавештајци Ентони Монктон и Дејвид Блек ноћ после убиства Ђинђића разрађивали план о стварању хаоса

Зашто српска полиција оклева са хапшењима и увођењем ванредног стања у држави, била је прва тема разговора Ентонија Монктона и Дејвида Блека, шефова британске и америчке обавештајне службе у Србији, тврде за Курир саговорници блиски обавештајним круговима.

Наиме, према нашим изворима, оперативци су снимили први сусрет Монктона и Блека након убиства, у ноћи између 12. и 13 марта. До сусрета је дошло на забаченом путу који повезује два приградска београдска насеља. Место за сусрет је одабрано јер су тај крај контролисали људи лојални сараднику британске обавештајне службе, кога су водили под именом Марко. Међутим, цео разговор који су водили у четири ока ипак је снимљен.

Монктон: Све је прошло добро, нисте имали проблема?

Блек: Не. Било је малих незгода при извлачењу, али све у свему, Ок. Ништа што не можемо решити.

Монктон: Сведоци?

Блек: Да, али они неће представљати проблем. Као што рекох, решићемо!

Монктон: Пазите се. Претходне две операције су биле компромитоване због много мањих ствари. Нису они баш толико невешти, и наивни и примитивни, како можда изгледају.

Блек: Не, није ништа тог обима, ни толико опасно. Мислим да се ради о коинциденцији, али… Не брините. Да ли све остало иде по плану?

Монктон: Ја сам контактирао с нашим људима у полицији. Кажу да је све у реду. Мало сам скептичан. Све је то споро и непрецизно.

Блек: Ни мени се не свиђа како се ствари одвијају. Бојим се да нам све не измакне контроли. Хаос, разумете ли! Морамо створити хаос. Елиминисати све противнике, довести систем на руб функционисања.

Монктон: Да, разумем, али они то не разумеју. Ако сада не склонимо све који њима сметају…

Блек: Сметају они и нама, али добро… Интервенишите код ваших људи у полицији. Сваки је сат битан. Сваки минут који ми изгубимо, неко је добио. Што се цела операција буде дуже отезала, веће су шансе да се открије.

Монктон: Јасно ми је.

Блек: Значи, ванредно стање, терор, хапшења, страх… То су сада наша главна оружја…

Без милости

Било би добро када би неко од њих пружио отпор при хапшењу, рекао Блек. Нисам сигуран да је паметно ићи толико далеко, али свакако би било корисно, додао Монктон

Наставак разговора, вођеног у ноћи између 12. и 13. марта 2003. године, Ентони Монктон и Дејвид Блек посветили су међусобном преиспитивању у вези са плановима које је требало остварити за време ванредног стања. Ранија искуства која су стекли радећи у Србији и региону посебно су их бринула, јер нису у потпуности могли да се ослоне на домаћи кадар. А то је у датој ситуацији било неизбежно.

Монктон: Ја сам њима наложио да хапсе све који су на тим списковима.

Блек: Јесу ли они направљени како треба?

Монктон: Јесу. Видео сам и лично преконтролисао већину. Радили су углавном по нашим подацима, пошто сами нису у стању ништа да саставе.

Блек: Добро. Посебно обратите пажњу на људе који су радили или сада раде за њихове обавештајне службе. Њих обавезно прво треба похапсити. Они нам могу направити велике проблеме.

Монктон: Они се никада у потпуности не искључују. Знамо да велики број бивших војних обавештајаца у овом тренутку „спава”, али сам сигуран да ће се активирати у зависности од ситуације.

Блек: Имате ли представу о коликом се броју људи ради?

Монктон: Само најгрубљу, али се бојим да у ствари о томе ништа не знамо!

Блек: Као што сам рекао, баш зато треба бити што оштрији. Без милости! Похапсити оне које треба похапсити, оне који пруже отпор уклонити. Ако ми не будемо водили ови операцију, ваши људи у српској полицији сигурно ће забрљати.

Монктон: Мислио сам на то и решили смо да кључна хапшења изврше наши људи, као што сам рекао раније.

Блек: То је паметно. Слободно тражите асистенцију и наших оперативаца по потреби. И врло битно… Искористите Хаг. Све које можете да завежете хашком оптужницом завршите тако. Значи, свима којима можете натоварите оптужницу на врат.

Монктон: Да, наши људи у тужилаштву раде на томе. Из Хага имамо зелено светло за ово.

Блек: Све их похапсите и шаљите тамо! Јако је важно, обавезно ухапсите све челне људе војне обавештајне службе. Имамо разлога да верујемо да они стоје иза пропасти неких наших акција на терену.

Монктон: Чврсте доказе!

Блек: Довољно доказа. Само ме послушајте.

Монктон: Нема проблема, спремамо се да почистимо тај круг људи око Коштунице ионако.

Блек: Било би добро када би неко од њих пружио отпор при хапшењу…

Монктон: Нисам сигуран да је паметно ићи толико далеко, али свакако би било корисно. И
више него корисно!

Притисак

Информација да се Ратко Младић крије у Србији дело је британске обавештајне службе којим се врши додатни притисак на српску владу и намерно отежава њен положај у међународним односима

Иза информације да се хашки оптуженик Ратко Младић крије у Србији стоје стране обавештајне службе, каже за Курир извор близак обавештајним круговима. Према речима нашег извора, намера им је да се на тај начин изврши додатни притисак на српску владу и отежа положај земље у међународним односима.

– Сличан пример имали смо у Хрватској поводом случаја Готовина. Тада су агенти британске обавештајне службе преко појединих медија пласирали информације како се Анте Готовина крије у Хрватској и да ужива заштиту тамошњих обавештајних служби. Ови медијски написи послужили су као средство за притисак на европске званичнике у Бриселу, а све је режирано у кухињи британске обавештајне службе, која се иначе сматра најактивнијом на овим просторима – каже наш саговорник.

Наши извори тврде да се сличан сценарио примењује и у случају Србије.

– Као што су у Хрватској поједини медији попут Глобуса били задужени за стварање негативне слике о хрватској влади као о главном јатаку хашких оптуженика, тако су у Србији неке телевизијске станице и писани медији задужени за исти посао. Тачно се по писању појединих медија може видети ко на њих утиче, и по уређивачкој политици и по наступу на тржишту. Намера им је јасна. Треба писањем и пласирањем информација створити утисак да су званичне државне институције главни заштитници хашких бегунаца – каже наш саговорник.

На случају наших западних комшија видело се да је овако створену медијску климу искористила пре свега у то време главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, која је својим негативним оценама сарадње са Хагом успоравала пријем Хрватске у ЕУ.

– Исти је случај и у Србији, само су се имена променила. Уместо Карле дел Понте сада је у њеној улози Серж Брамерц. На последњем примеру противљења Холандије и Белгије примени ССП-а све је јасно. Само што наша јавност погрешно процењује да иза тога стоје ове земље. Нажалост, игра је много перфиднија – каже наш саговорник.

Подметање информација

Агенти енглеске обавештајне службе преко људи у српским медијима лансирали „проверене” податке о локацијама на којима се налази Ратко Младић да би Карла дел Понте могла да притиска Београд

Иза прича о томе да се Ратко Младић крио у околини Ваљева и о спектакуларним потерама за њим стоји енглеска обавештајна служба, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, агенти и сарадници ове службе, позиционирани у појединим медијима у Србији, пуштали су у неколико наврата у периоду од 2005. до 2008. године информације да се најтраженији хашки бегунац крије на тачно одређеној локацији у Србији и да је у току „спектакуларна полицијска потера”.

– Ове прве информације углавном су у јавност пласиране преко ТВ Б92, да би их касније преузимали други медији у Србији, а потом и светске агенције и велике ТВ куће попут ЦНН, ББЦ итд. Тако се у светској јавности стварала слика о томе да се Ратко Младић крије у Србији, што су обилато користиле стране дипломате у разговорима са српским
званичницима. Ове „убедљиве” информације врло често су коришћене као аргумент којим се правио посебан притисак на званични Београд у преговорима са Европском унијом – каже наш извор.

Посебно је главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте често користила овај

– Она је на званичним састанцима тражила од људи из српске власти да ухапсе Младића, а када би они одговорили да не поседују доказе да се Младић налази на територији Србије и да она, уколико има некакве друге информације, треба да их проследи њима, као и да ће српске снаге безбедности учинити све да га ухапсе, њен најчешћи одговор био је да она нема никаквих информација.

А када би их понудила, углавном се радило о непоузданим и непровереним гласинама типа рекла-казала, које нису могле да послуже као озбиљна основа за било какав озбиљнији рад – тврде саговорници Курира.

Међутим, према њиховим речима, то није зауставило главну тужитељку да у медијима непрестано напада српску страну да не сарађује довољно.

– После сваког састанка њена реторика је била истоветна: Србија не сарађује са
Хагом у довољној мери, а озбиљних аргумената није било – каже наш саговорник.

Пази, снима се!

Ентони Монктон и Дејвид Блек неколико дана после атентата на Зорана Ђинђића разговарали у мотелу недалеко од Павловића моста, јер више нису били сигурни да ли их у Србији неко снима

Неколико дана после убиства премијера Зорана Ђинђића на територији Босне и Херцеговине, у близини границе са Србијом, састали су се Ентони Монктон, шеф британске обавештајне службе у Србији, и његов колега из ЦИА Дејвид Блек. Састанак је одржан у једном мотелу у близини граничног прелаза Павловића мост. Тема разговора двојице обавештајаца била је ситуација у Србији, а читав његов ток снимили су оперативци једне стране обавештајне службе, који су деловали на том терену.

Монктон: Да ли је све у реду са вашим људима?

Блек: Да, недавно смо их све који су били тамо склонили ван Србије. Неке одмах, авионом. А остале у наредних неколико дана, на разне стране. Углавном сви су склоњени, није било провале. Све је у реду. Како је код вас прошло?

Монктон: Мање-више добро. Имали смо малих проблема. Наши људи су више изложени пошто контактирају са њиховим људима у безбедносним структурама, а знаш каква је тамо ситуација. Нисмо стигли све да променимо и у ствари никад нећемо бити до краја сигурни за кога неки наши људи заправо раде.

Блек: Чувајте се тога. Много је двоструких и троструких играча у овој игри. Тражио сам да се видимо овде због неколико ствари. Прво нисам сигуран колико смо ми тамо (у Србији) под контролом и ко нас све снима, пошто знаш шта се дешавало…

Монктон: Да… нажалост. Ми још истражујемо како је до тога уопште могло доћи…

Блек: То сада више није битно… Добио сам наређење из централе да се ни по коју цену не смеју применити делови плана Ц у овој операцији. Знаш на шта мислим?

Монктон: Знам… Али ако не уклонимо све политичке противнике у Србији, имаћемо проблема на дужи период… Имаћемо проблема увек… То је неразумно…

Блек: Слажем се с тобом, у потпуности. Ти и ја знамо ситуацију на терену, али наши претпостављени не знају. Позван сам на хитне консултације у Беч. Видећу шта могу да учиним. Мислим да их је неко притиснуо одозго.

Монктон: Инсистирај, молим те. Иначе све ово што смо радили нема смисла. Морамо да завршимо ствар до краја.

Блек: Знам. Али, у сваком случају, док се ја не вратим, обуставите све операције. После ћемо видети шта ћемо.

Монктон: У реду. Али… бојим се да немам добар предосећај у вези с овим.

Грешка у корацима

Монктон и Блек током разговора у близини Павловића моста констатовали да су акцију у Србији почели прерано и да су превише очекивали од оперативаца

Наставак разговора који су Ентони Монктон и Дејвид Блек водили у једном мотелу недалеко од Павловића моста, на граници са Србијом, неколико дана после убиства Ђинђића, свео се на међусобно преиспитивање. Шеф британске обавештајне службе у Србији и његов колега из ЦИА закључили су да се акција коју су започели показала као преурањена, јер мрежа сарадника коју су створили на терену ни изблиза није одговарала њиховим потребама.

Монктон: Изгубићемо драгоцено време и иницијативу, а то је најопасније.

Блек: Знам, али шта је, ту је.

Монктон: Само ме занима ко нас је провалио. Јесу ли Руси?

Блек: Највероватније. Али ни ови Срби нису ту били сасвим невини. У сваком случају, морамо добро да претресемо нашу мрежу на овом терену, пошто се ова није показала као добра.

Монктон: Слажем се. Али то ће бити веома тешко аке не очистимо њихове структуре у Србији до краја. Шта мислиш, шта ће се десити са нашим људима који су били код њих? Или још горе, шта ће бити са њиховим људима који су радили за нас? Не нужно сада, него за пет или десет година. Неко ће једном отворити то питање.

Блек: То је сигурно. Сви ће отворити то питање. Чим буду могли. Изгледа да се ником не допада идеја да овакве ствари ради у Европи. Ни Французима ни Немцима!

Монктон: Шта се то њих тиче, добили су свој део?

Блек: Знам, али сви сада причају како ми поступамо с једном земљом у Европи као да се ради о некој јужноамеричкој банана републици.

Монктон: Па, Србија је много гора од било које банана републике. Ми њима чинимо услугу, додуше, сада можда и не чинимо. Можда смо превише хтели?

Блек: Наши циљеви су увек били реални и прагматични, али можда ипак треба мало времена да се на овом простору изгради нека мрежа која би могла да у потпуности испуни наше
циљеве.

Монктон: Ако се у потпуности повучемо, шта ћемо са нашим текућим пословима? Мислим на дуван и…

Блек: То је посао који мора тећи и ту нема приче, око тога се нећемо погађати ни са ким. Бар колико ја знам. Ту све мора ићи као подмазано. Постарајте се за то.

Монктон: Наравно. Не би требало да буде проблема. Ипак нико од њих није имун на паре. Чак ни ова друга страна.

Знали за трговину

Српске службе безбедности редовно достављале информације о трговини људским органима на Косову државном врху Србије. Зорана Ђинђића сарадници убеђивали да је то бајка и да нипошто не реагује

Српски државни врх је од 2000. до 2003. године посредством безбедносних служби добијао извештаје о трговини људским органима на Косову и убијању отетих Срба,,али је један високи функционер МУП-а тражио од премијера Ђинђића да не реагује званично и не тражи објашњење од међународних снага на Косову, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, у том периоду и војна обавештајна служба и ДБ, односно БИА, достављале су државном врху ове информације.

– Постојало је на десетине извештаја, забелешки и информација о трговини људским органима на Косову и у северној Албанији. Све иницијалне информације су детаљно проверене и показале се као тачне, бар већина њих. Већ крајем 2001. године цела шема је била потпуно јасна, и наши оперативци су имали детаље: имена људи, организаторе, ко све учествује, извршиоце, локације… Једини проблем је био што су у цео посао биле упетљане не само међународне снаге на Косову него и делови две велике обавештајне службе, који су логистички стајали иза операције – тврди наш саговорник. Међутим, и поред јасних и недвосмислених података, реакција српских власти је изостала.

– Српска влада је морала да затражи од Кфора и цивилног администратора за Косово да истражи све ове наводе, или да у смелијем сценарију организује тајну акцију спасавања људи који су се налазили као таоци албанских терориста. За то је постојала добра воља, али је касније под притиском једног члана владе, чија је аргументација била да се ради о неозбиљним тврдњама и „дечијим бајкама”, Зоран Ђинђић практично убеђен да није реч о истини. Тај министар је чак рекао: „Зоране, то су невероватне ствари. Направићеш глупост, испашћеш неозбиљан!”. Касније су наше службе утврдиле да овај функционер има честе контакте са припадницима британске обавештајне службе у Србији, а нарочито са њеним шефом Ентонијем Монктоном, који је чак једном приликом за њега рекао да су пријатељи – тврди наш саговорник.

Кобни састанак

На састанку британске и америчке обавештајне службе у Бриселу маја 2006. године одређена даља судбина Србије

У Бриселу је 26. маја 2006. године одржан састанак на иницијативу британске обавештајне службе МИ6, а тема састанка била је Србија, каже за Курир добро обавештен извор близак дипломатским и безбедносним круговима.

Састанку су поред Британаца присуствовали и представници америчке обавештајне службе и Стејт департмента. Сличан састанак одржан је и годину дана раније на истом месту, па наши извори претпостављају да је реч о некој врсти обавезујућег консултовања, везаног за ситуацију у Србији. Према њиховим речима, ови сусрети у великој мери утичу на даљу судбину Србије.

На овом састанку донети су следећи закључци:

1) На све начине, не искључујући ни крајња средства, приморати Србе у Босни да се одрекну своје државности и затим укинути Републику Српску. Посебно обратити пажњу на избор новог високог представника.

2) Практичним мерама, не обазирући се на формални аспект, ставити ван снаге
Резолуцију 1244 СБ УН о Косову и створити услове за независност.

3) Потпуно медијски маргинализовати утицај пронационалистичких странака у Србији и када се створе услови, у целости их елиминисати са политичке сцене.

4) Политичке лидере ових снага оптужити, извести пред суд и осудити због бројних корупционашких афера.

5) Елиминисати утицај Русије у региону по сваку цену. Одузети Москви било какву иницијативу по питању њиховог економског интереса у Србији. Ни по коју цену не дозволити руску експанзију, нарочито приватизацију стратешких предузећа.

6) У јавном мњењу Србије створити негативно расположење према Русији.

7) Апсолутни приоритет је обезбедити победу прозападних политичких снага на предстојећим изборима. За ову операцију обезбедити довољна новчана средства.

Како је убијен Ђинђић

У авиону који је 11. марта увече слетео на сурчински аеродром налазио се убица Зорана Ђинђића. Човек средњег раста и крхке грађе, продорних плавих очију. Он и његова подршка напустили су писту у возилима с ротационим светлима

Увече 11. марта 2003. године у 19.55 часова на сурчински аеродром слетео је авион без ознака, чији лет није регистрован у контроли. У авиону се налазило 12 мушкараца у цивилним оделима и с торбама у којима је био лични пртљаг, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Путнике из овог авиона на аеродрому је сачекало шест затамњених возила и неколико оперативаца који су били под контролом Ентонија Монктона и Дејвида Блека.

Без пасошке контроле или било какве провере пристигли путници су се укрцали у аутомобиле и уз пратњу возила под ротационим светлима напустили аеродромску писту и запутили се према оближњем приградском насељу Сурчин. Службеницима аеродрома и припадницима полиције који су се налазили у близини није било дозвољено да, у време када се авион налазио на писти, прилазе близу.

– Сви мушкарци који су пристигли на аеродром били су снажне физичке конституције, осим једног. Реч је о екипи специјалаца која је била одређена да пружи логистичку подршку за предстојећи атентат и да у случају евентуалних проблема стрелца извуче на безбедно. Човек који је одређен као непосредни извршилац је посебна прича – каже наш саговорник.

Према његовим речима, физичким изгледом атентатор је у потпуности одударао од људи са којима је допутовао.

– У питању је био тридесетогодишњак, средње висине и крхкије грађе. Био је кратко подшишан и оно што је на њему било упадљиво биле су изразито плаве и продорне очи. Према информацијама до којих су дошле и неке стране обавештајне службе, реч је о једном од најбољих снајпериста који је с времена на време радио за неке западне службе. Презиме

тог човека је Хил и његов задатак био је да ликвидира српског премијера Зорана Ђинђића – каже наш извор.

Колона возила је око 20.20 часова пристигла до изоловане куће на самом рубу приградског насеља Сурчин. Локацију су обезбеђивали наоружани људи. Путници из авиона су се упутили у кућу, док се атентатор Хил са још једним оперативцем запутио у кућу сарадника британске обавештајне службе „Марка”.

Пуцањ из Немањине 9

Два снајперска гнезда за подршку била су смештена у Бирчаниновој, односно у улици Адмирала Гепрата, док је атентатор Хил чекао своју мету у напуштеној згради седамдесет метара од улаза бр. 5 у Владу

На састанку 11. марта увече у кући сарадника британске обавештајне службе кога су водили под именом „Марко”, Ентони Монктон је до детаља изнео план акције која је била планирана за 12. март у дворишту зграде Владе Србије, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према наводима наших извора, поред шефа британске обавештајне службе Монктона и атентатора Хила, састанку су присуствовали и оперативци који су били задужени да пруже заштиту и логистичку подршку екипи на терену.

– Монктон је објаснио присутнима да су обављене све претходне припреме које су биле нужне за операцију. Посечен је дрворед на паркиралишту како би се уклониле све препреке стрелцима, обављани су радови око зграде Владе и велика гомила шута је била смештена на улаз у тунел, па је премијер са пратњом морао да уђе на улаз бр. 5. Монктон је посебно нагласио да су сигурносне камере на згради искључене и да неће бити никаквог званичног снимка осим оног који направе телевизијске камере – каже наш саговорник.

Наши извори тврде да је на том састанку у „Марковој” вили договорено да се поставе три снајперска гнезда.

– Место за атентатора било је у Немањиној улици, док су друга два снајперска гнезда, која је требало до покривају атентатора и пруже подршку атентатору, била смештена у Бирчаниновој, односно у улици Адмирала Гепрата. Свако од њих је имао прецизна наређења. Атентатор Хил се налазио у згради у Немањиној бр. 9, коју само поменуто двориште дели од зграде Владе. Из ове позиције атентатор је имао савршен поглед на улаз
бр. 5, а раздаљина је мања од седамдесет метара, што је за доброг стрелца практично зицер. Нису постојале никакве препреке између њега и циља, никакви нагиби терена који би могли да сметају, нити ветар или неке друге атмосферске прилике нису могли да утичу на прецизност хица. Са те позиције сви који су се нашли у дворишту зграде Владе били су као на длану – тврди наш саговорник и додаје да је зграда у Немањиној бр. 9 била идеална и због још неких разлога.

– Поменути објекат је био погођен за време бомбардовања 1999. године и практично напуштен, што је атентатору омогућавало лакше извлачење са места злочина. Поред тога, зграда је била повезана подземним тунелима са околним државним и војним објектима – тврде наши саговорници.

Лака мета

Пре атентата на премијера Зорана Ђинђића елиминисани сви прстенови обезбеђења осим личне пратње. Атентатор на Ђинђића инсистирао да не користи пригушивач како би изазвао метеж

Специјалац Хил, атентатор на премијера Србије Зорана Ђинђића, инсистирао је да приликом самог извршења задатка не користи пригушивач на својој пушци, каже за Курир извор близак обавештајним круговима. Он је ово захтевао на састанку одржаном 11. марта увече у вили сарадника британске обавештајне службе, који је био познат под псеудонимом Марко, у београдском приградском насељу Сурчин.

Иначе, према тврдњама наших извора, овај састанак представљао је последњу оперативну припрему пред акцију која је била предвиђена за 12. март.

– Хил је тражио да се не користи пригушивач, јер је сматрао да ће ефекат пуцња без њега бити такав да ће уз истовремене хице са друге две локације у потпуности збунити и дезоријентисати обезбеђење премијера Србије. Монктон се сложио са овим захтевом – каже наш саговорник.

Поред тога, на овом састанку су оперативци, који су се бавили праћењем покојног премијера, изнели своја сазнања.

– Изнети су сви детаљи о томе како функционише обезбеђење премијера Србије. Које су њихове рутине, како се постављају у одређеним ситуацијама, како функционишу сви прстенови обезбеђења. Највише пажње посвећено је првом пратиоцу Зорана Ђинђића Милану Веруовићу, који му је увек био најближи пратилац. Он је такође означен као мета коју треба елиминисати. Веруовић се увек кретао непосредно иза премијера, и сада када је Ђинђић био повређен и ходао на штакама, управо је он био тај који му је отварао врата, помагао да изађе из возила и носио његове личне ствари, документа, торбу и сл. Иначе, Ђинђић, иако је био повређен и на штакама, није дозвољавао да му било ко помаже при кретању. Атентатору је дозвољено да у зависности од распореда људи из Ђинђићеве пратње да знак за почетак акције – тврде наши саговорници.

Наши извори тврде да је логистичка припрема овог атентата била изведена беспрекорно.

– Елиминисани су сви прстенови обезбеђења око председника српске владе, осим оног последњег, његовог личног обезбеђења. Обавештајни прстен није функционисао, други прстен такође није функционисао и он је био заиста лака мета за такве професионалце – каже наш саговорник.

Финални договор

Атентатор Хил на састанку уочи убиства рекао присутнима да ће он донети одлуку у ком тренутку ће пуцати у премијера

На састанку у вили сарадника енглеске обавештајне службе „Марка” договорен је и начин како ће се атентатор и његови помагачи извући на безбедну локацију после завршеног посла, каже за Курир извор близак обавештајним круговима. План је био да се после атентата све три екипе са локација извуку возилима с ротационим светлима и упуте у правцу Новог Београда.

Према његовим речима, атентатор је брифован о свему. Оперативци и Монктон су га обавестили о свим важним параметрима неопходним за планирану акцију.

– Предочени су му досијеи свих чланова Ђинђићевог обезбеђења, па чак и самог премијера. У њима су били и њихови психолошки профили, анализа њиховог понашања… Предочени су му и сви подаци о метеоролошким приликама, падавинама, ветру, ваздушном притиску. Претпоставка њихових стручњака била је да ће време бити идеално за акцију – тврди наш саговорник.

Сви присутни на овом састанку имали су велико поверење у човека који је требало да буде извршилац атентата.

– Монктон је у једном тренутку рекао да све од њега зависи, да је управо Хил тај који одређује почетак акције и да све мора бити синхронизовано с њим – тврде наши извори.

Кад је погледао сва документа и неке снимке које су му били припремљени, атентатор је донео одлуку како ће поступити.

– Хил је обавестио присутне да ће он одабрати тренутак када ће пуцати и да ће то бити онда кад српски премијер буде био најмање покретан, односно кад буде био на вратима улаза бр. 5 у зграду Владе. Нагласио је да одмах после његовог хица симултано мора бити отворена ватра и из друга два снајперска гнезда и да стрелци морају елиминисати првог пратиоца Зорана Ђинђића, Милана Веруовића. Тако би се створио општи метеж, обезбеђење би било обезглављено и вероватно је да би изостала правовремена реакција – каже наш саговорник и додаје да је тада Монктон саопштио да постоји човек у згради Владе, њихов оперативац из најужег Ђинђићевог обезбеђења, који ће се у то време налазити баш на улазу бр. 5 и који има задатак да по процени ситуације евентуално „заврши посао”. Наши извори тврде да је атентатор Хил рекао да за то неће бити потребе.

Последње припреме

Једанаест специјалаца и атентатор Хил заузели позиције око зграде Владе 12. марта нешто пре 12 часова. Сви били повезани радио-везом

Ујутро 12. марта, око десет часова, 11 специјалаца и атентатор по имену Хил упутили су се на своје локације, тачно према плану који је до детаља разрађен претходне ноћи у вили сарадника британске обавештајне службе „Марка” у Сурчину, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, специјалци су са четири теренска аутомобила, уз пратњу возила која су припадала српској влади, пребачени до центра града, односно у околину Немањине улице, недалеко од зграде Владе.

– Сви су били повезани радио-везом са центром који је био смештен на другој локацији и који је пратио фреквенцију на којој су комуницирали чланови Ђинђићевог обезбеђења са људима из БИА-е и МУП-а. У сваком тренутку су знали где се налази председник Владе Србије и његова пратња – каже наш саговорник.

Наши извори тврде да је цела мрежа била постављена већ пре дванаест часова.

– Атентатор Хил је заузео своју позицију неколико минута пре 12 часова, на другом спрату зграде у Немањиној 9. Испред и око зграде било је распоређено још петоро људи који је требало да му буду оружана подршка уколико га у неком тренутку угрози обезбеђење премијера Србије или неко из зграде Владе, и да истовремено осигурају безбедно извлачење после извршеног задатка. Исти случај је био и у друга два снајперска гнезда – тврде наши саговорници.

Планери и извршиоци су рачунали на фактор изненађења и брзине, као и на опструкцију унутар БИА-е и МУП која је требало да у првим сатима потпуно паралише државне службе.

– Ипак, за сваки случај, оперативци МИ6 и људи које је контролисао „Марко” били су распоређени око објекта у којима се налазила полиција и војска и требало је да у случају потребе, односно ако неко из тих структура нешто покуша, брзо реагују – кажу наши извори.

Паковање доказа

Сат и по пре атентата на Зорана Ђинђића у зграду Владе смештена екипа форензичара чији је задатак био да место злочина преуреде по тачно утврђеном плану, пре него што истражни судија стигне на лице места

Већ у 11 часова, 12. марта, у близини зграде Владе Србије, али и у самој згради, била је стационирана екипа форензичара која је са неким људима из МУП и БИА требало одмах после атентата да изађе на лице места, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према речима нашег саговорника, њихов задатак био је да, у зависности од развоја ситуације, препарирају место злочина на онакав начин какав би највише одговарао даљим замислима креатора атентата на српског премијера Зорана Ђинђића.

– Требало је да се ови људи одмах после атентата нађу у дворишту Владе Србије и да све доказе, евентуалне остатке хитаца и друге трагове, уклоне и наместе на тачно одређени начин, пре но што би дежурни истражни судија изашао на лице места. Такође, њихов задатак био је да одуговлачењем и скретањем пажње омогуће атентатору Хилу и његовој логистичкој подршци да се безбедно извуку из околине Немањине улице – тврде наши саговорници.

Исти извори додају да су оперативци који су се налазили у самој згради Владе имали задатак да пруже подршку и евентуално извуку човека, блиског Ђинђићевог сарадника, који је имао задатак да буде у близини улаза бр. 5 и да, у случају да атентатор добро не обави посао, заврши започето.

– Задатак овог човека био је сасвим јасан. Он је требало први да притекне у помоћ погођеном премијеру, пошто је други хитац требало да онеспособи Ђинђићевог личног пратиоца Милана Веруовића. Остали чланови обезбеђења били су предалеко и најнормалније је било да се ту нађе најближи, у овом случају поменути сарадник српског премијера. У случају да је Ђинђић био лакше или теже рањен, односно, у случају да је атентатор Хил подбацио, он је требало да се побрине да српски премијер жив не стигне до операционог стола – каже наш саговорник и додаје да за тим није било потребе, јер је, према сазнањима које он има, Ђинђић на месту био мртав.

Атентат

Ђинђић је био лицем окренут масивним вратима и пружио руку да их отвори. У том тренутку атентатор отвара ватру и погађа српског премијера. Одмах се разлежу још два пуцња, тврди извор Курира

Догађаји у дворишту Владе Србије 12. марта од 12 часова до убиства премијера Зорана Ђинђића, о којима је Курир добио информације од извора блиских обавештајним круговима, разликују се од званичне верзије дешавања везаних за атентат.

По речима наших саговорника, у 12 часова и 14 минута оперативци су јавили да је премијер Србије Зоран Ђинђић кренуо ка згради Владе Србије. У 12 часова и 23 минута у двориште непредвиђено стиже министар просвете Гаша Кнежевић, који убрзо улази у зграду, док његов возач остаје у дворишту.

Неколико минута касније, тврди наш извор, у двориште зграде Владе улазе аутомобили у којима се налазе премијер Србије и његово обезбеђење. Возила се заустављају у дворишту и све се одвија према очекивањима организатора атентата.

– Ђинђић с напором излази из аутомобила, прелази неколико метара и приближава се улазу бр. 5 у зграду Владе Србије. Милан Веруовић је тик иза њега с ташном у руци. Део премијерове пратње остао је у возилима. Из свог гнезда у Немањиној 9 атентатор Хил има савршен преглед ситуације. Ђинђић је био лицем окренут масивним вратима и пружио је руку да их отвори. У том тренутку, док су се врата лагано отварала, атентатор отвара ватру и погађа српског премијера. Одмах потом разлежу се још два пуцња. Ђинђић пада лицем према поду у ходнику зграде, тако да му само ноге вире напоље – каже извор Курира и додаје да је други хитац погодио премијеровог пратиоца Милана Веруовића.

– Иако је био рањен и на земљи, Веруовић је покушао да се подигне и помогне погођеном Ђинђићу. У дворишту је потпуни хаос, обезбеђење српског премијера покушава да се организује и у том тренутку неко довикује „Пуца се из Немањине!”– каже наш саговорник.

Он истиче да је Зоран Ђинђић био мртав пре него што је пао на земљу. Лежао је на улазу у ходник зграде Владе Србије на стомаку. Лице му је било тик уз први степеник, а лева рука испод тела.

Намештаљка

Оперативци ЦИА и МИ6, као форензичари с легитимацијама државних органа Србије, уклањају доказе са места злочина. Дежурни истражни судија стиже тек пола сата после убиства, тврди извор Курира

Посебне екипе оперативаца ЦИА и МИ6, који су се према плану организатора атентата налазили у згради Владе Србије одмах пошто је беживотно тело српског премијера одвезено у правцу Ургентног центра, излазе на лице места и започињу асанацију, каже за Курир добро обавештен извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, користећи метеж настао после атентата, оперативци су обавили свој задатак, пошто нико од људи из обезбеђења зграде није ништа посумњао нити поставио питање ко су ти људи, пошто су сви имали уредне пропуснице и легитимације званичних државних органа.

– Минути пролазе, у дворишту зграде Владе Србије постаје све живље. Екипа форензичара излази на лице места. Нико још не позива дежурног истражног судију. Тек 24 минута после убиства почиње увиђај. Оперативци у улози форензичара чине све да се уклоне докази са лица места. Један од њих чак брише крв са жардињере – каже наш саговорник.

С обзиром на то да дежурни истражни судија долази на лице места са закашњењем од
24 минута, истражитељи му сугеришу да је у премијера Ђинђића пуцано из зграде у Гепратовој улици и цела истрага се сели тамо. У канцеларији на другом спрату налазе доказе да је пуцано са тог места – ћебад, опушке цигарета…

Према тврдњама наших извора, ове доказе је на том месту подметнула логистичка подршка атентаторима и они су послужили као главни доказ, и цела истрага, а касније и оптужница, базирана је на „чињеници” да је на премијера пуцано из Гепратове.

– Све је у тој оптужници могуће објаснити, осим те чињенице. Сведоци имају различита виђења. Да ли су била два или три пуцња… Али сви се слажу да је премијер Србије пао лицем према земљи, што значи да је могао бити погођен само из зграде у Немањиној 9.

Без журбе

Атентатор Хил и помоћни стрелци безбедно су напустили локације с којих су пуцали на премијера и у возилима с ротационим светлима упутили се према Сурчину. Полиција блокирала град тек пошто су они били на сигурном

Одмах после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, атентатор Хил и друга два стрелца, који су се налазили у зградама у Гепратовој и у Бирчаниновој улици бр. 6, са својим помагачима и логистичком подршком евакуисани су са места злочина – каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према речима нашег саговорника, тројица снајпериста и њихови помагачи су одмах после атентата у возилима с ротационим светлима напустили локације на којима су се налазили и упутили у правцу београдског приградског насеља Сурчин.

– Из сигурне куће у овом насељу атентатор Хил је пребачен на аеродром, одакле је, снабдевен уредним дипломатским путним исправама, безбедно напустио српску престоницу и одлетео у правцу Лондона. У наредних неколико сати и његови помагачи напустили су Србију, такође с дипломатским пасошима – тврди наш саговорник.

Исти извор наводи да је атентатору и његовим помагачима потпуно ишла на руку тотална дезорганизованост српске полиције.

– Наравно, све је било унапред испланирано, и у МУП Србије су постојали људи чији је задатак био да се у тренутку кад је била потребна хитра реакција деси нешто непредвиђено и да полиција закаже. Тако се десило да је град био блокиран тек пошто су атентатори безбедно напустили место злочина. Све је каснило. Од екипе за увиђај до истражног судије. Потпуно конфузне информације по питању здравственог стања премијера и недостатак званичних података чак и према државним органима који су морали, по природи свог посла, да буду обавештени, довели су до хаоса. Није логично да светске новинске агенције пре наших званичних органа емитују вест да је Зоран Ђинђић мртав и да се чак и неки министри из медија информишу шта се дешава испред зграде Владе Србије. Све је то касније јако добро искоришћено у истрази и писању оптужнице, као и у заташкавању позадине атентата – тврде наши извори.

Васељенска ТВ