“Западнобалканска шесторка”: Турска у мислима

Идеја о стварању “западнобалканске шесторке (Western Balkan Six) коју је обзнанио министар иностраних послова Црне Горе Игор Лукшић, нимало шаљиво није прихваћена од стране балканских и уопште европских политичара. Низ политичара и стручњака у овом види покушај стварања “нове Југославије” и покушај супротстављања Европској Унији. Претпоставља се да ће у “шесторку” ући Србија, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина, Албанија и Косово, али та организација може бити отворена и за друге земље у региону. Шеф црногорског спољнополитичког министарства пожурио је одмах да се оправда на страницама регионалне штампе, како је он “неправилно интерпретиран”. По његовим речима, он није говорио о стварању организације као противтеже ЕУ, већ само као о “везивном ткиву” у односима региона Западног Балкана према ЕУ.[1]По његовим речима “западнобалканска шесторка” ће се бавити уједињеним залагањима у области инфраструктуре и у области борбе са организованим криминалом, као и “смањењем трошкова економских транзиција”.

Слична уверавања нису све успела убедити. Највише су се забринули лидери косметских Албанаца. Када је постало јасно да је иницијатива Црне Горе наишла на хладан пријем у Словенији и Хрватској, у Приштини су почели са уверавањима да би у том регионалном блоку доминирала Србија. Међутим, по подацима којима располажемо, идеја о стварању “западнобалканске шесторке” наишла је на позитивну реакцију комесара ЕУ за проширење Штефана Филеа. Што се тиче области о уједињењу напора њених чланица, треба рећи да у пројекту не фигурира само “борба против организованог криминала”, већ и стварање јединствене парламентарне скупштине, заједничког тржишта и јединственог образовног система.[2]

Нешто јаснију слику требало је да пружи неформални сусрет министара иностраних послова земаља-чланица на маргинама актуелног заседања Генералне Скупштине УН у Њујорку. Међутим, овај сусрет је завршен без икаквих конкретних одлука. Једини реалан резултат постало је фиксирање намере министара да се још једном сусретну ради разматрања конкретних питања. Штавише, по речима шефа “косовске дипломатије” Енвера Хоџаја, сама идеја о “западној” шесторки није добила подршку већине министара. Позиција саме Приштине у овом тренутку огледа се у подршци таквој регионалној сарадњи која би имала неформални карактер и која не би подразумевала никакав институционално-извршни карактер”.[3]

Шта онда у овом тренутку подржава европски комесар Штефан Филе? По информацијама којима располажемо, Европска комисија у иницијативу о заједници коју је изнела Црна Гора, улаже потпуно конретан садржај. Разуме се, никаква “нова Југославија”, нарочито уколико би била под утицајем Србије, није потребна Бриселу. “Западнобалканска шесторка” треба да на регионалном нивоу изрази јасну приврженост својих чланова идеји о неопходности европских интеграција. То ће омогућити да се кроз престонице Балкана “провуче” позиција о приоритету енергетских, инфраструктурних, приватизационих и других пројеката који се реализују под патронатом ЕУ, са њиховим истовременим отказивањем од приоритетне сарадње са другим светским играчима – у првом реду са Русијом. Поред тога, формат “шесторке” представљаће још један инструмент за принуду Србије да призна самопроглашено Косово. На крају, нова заједница може у перспективи успешно да буде “уписана” у постојеће НАТО структуре и пројекте и да буде позвана да ојача војно-политичке позиције Североатланске алијансе на стратешком правцу југо-источне Европе.

Полазећи од горе наведеног и принципијелно поздрављајући интеграционе иницијативе у региону, према иницијативи Подгорице се треба односити са опрезом. У историји узајамних односа ЕУ и Балкана у последњих петнаестак година већ смо имали примере – споља наизглед привлачних – регионалних пројеката. Од Пакта за стабилност југо-источне Европе који је 1999. године презентован у Сарајеву, до покушаја стварања у региону слободног трговинског и безвизног пространства. Међутим, сви ови пројекти су у пракси углавном следили геополитичке циљеве. Они су представљали параван за напоре ЕУ да од простора Балкана изолује Русију и друге за Брисел неповољне играче. Између осталог, управо под параваном Пакта за стабилност, финансирана је изградња институција самопроглашене косовске државности.

Да ли ће учесници данашње “западнобалканске шесторке” (разуме се, уколико она заиста и буде створена) успети да се ослободе сличне “ненаметљиве контроле” и покушати да реализују пројекте у духу историјске идеје “Балкан – балканским народима”? Шансе за тако нешто постоје. Међутим, то је могуће само уколико престонице Балкана успеју да изађу изван оквира координата евроатланских интеграција.

Међутим, око проблема који разматрамо јавља се још једно питање: у којој фази стварања ће се “западнобалканској шесторки” прикључити и Турска? Имајући у виду тренутно неуморно учвршћивање трговачко-економског присуства Анкаре у региону западног Балкана, реализација идеје новог балканског савеза по њеним руководством – само представља питање тренутка. И ту Београд не би смео да гаји никакве илузије. Према подацима министарства финансија Турске, најзначајније турске инвестиције усмерене су на простор Босне и Херцеговине, док је у том погледу Србија на последњем месту. Трговинска размена између Анкаре и Приштине само током 2008-2009. године (то јест, након самопроглашене независности Косова), скоро да је удвостручена. Са 90,8 милиона евра током 2008, размена је порасла на 158,9 милиона евра током 2009. године. После Италије и Грчке, Турска је и у Албанији највећи инвеститор. У Босни и Херцеговини Турска је четврти инвеститор – после Аустрије, Словеније и Немачке. Што се тиче Србије, она је у погледу реалних турских инвестиција још увек на нивоу декларација о намерама. А најзначајније инвестиције предвиђају се за Рашку област (турски назив Санџак – прим. прев.).[4] Прелазак интеграционих процеса на Балкану под Турско окриље, неминовно ће створити нове геополитичке реалности – у том контексту и троугао Брисел – Вашинтон – Анкара.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе