Госпођа министарка о којој Нушић ни сањао није

Теза друге епизоде „Инсајдера“ почива на наивној и неистинитој претпоставци да би цена гаса за грађане Србије била нижа, када би се из посла избацили посредници.

У знаменитом комаду Бранислава Нушића, Живка Поповић покушава да преуда своју већ удату ћерку Дару за кожарског трговца Ристу Тодоровића, почасног конзула „Никарагуе“, на сличан начин као што данас нова госпођа министарка „Инсајдером“ покушава да преуда Србију за енергетске интересе ЕУ. Након траљавог почетка новог серијала „Инсајдера“ посвећеног Јужном току, заснованог на претпоставкама уместо на потврђеним чињеницама, наставак нас уводи у нови круг нагађања без потврде.

Да нема посредника у куповини руског гаса, саопштавају аутори у најновијем „Инсајдеру“, цена руског гаса била би за грађане Србије знатно нижа. У закључку емисије, министарка Зорана Михајловић чак каже да ту измишљену разлику у цени плаћају грађани Србије. Истине ради, треба знати да то ни приближно није тачно.

Цена гаса одређује се дугорочно, сложеном рачуницом која укључује много параметара. Конкретно, Србија је марта ове године са руским партнерима потписала десетогодишњи уговор о испоруци гаса. Одређено је да почетна цена руског гаса за Србију кошта 399 долара, што је европски просек и донекле повољна цена за мало тржиште какво је Србија. Међутим, цена из уговора осцилира у зависности од кретања цена нафте на светском тржишту, а не од маржи посредника. Већ приликом потписивања поменутог споразума, било је најављено да ће цена извесно спласнути на око 370 долара.

Главном сведоку „Инсајдера“, министарки Зорани Михајловић, уопште притом не смета да ради по споразумима са руским партнерима, које на сав глас критикује из петних жила. Да се разумемо, овде се не ради о делимичном, него о комплетном неслагању са енергетским споразумима Србије са Руском Федерацијом, које је Зорана Михајловић својевремено назвала и незаконитим.

У таквим случајевима, елементарна етика налаже подношење оставке и каснију проверу личног става на изборима, тим пре што је странка Зоране Михајловић места у Народној скупштини, па тиме посредно и у влади, изборила на основу обећања о сарадњи са Русијом. Нарочито након што је јесенас, према тврдњама председника Томислава Николића, сама покушала да преиначи гасни споразум државе Србије са Русијом.

Не треба заборавити ни озбиљне оптужбе, изречене у медијима, да је мотив њеног министарства увођење Европске банке за обнову и развој у послове Србија-гаса. Сам директор Србија-гаса, Душан Бајатовић, више пута је изјављивао тим поводом да је управо то разлог инсистирања Зоране Михајловић на „реструктурирању“ те команије. Реструктурирање би, по њему, подразумевало издвајање здравих повезаних привредних друштава Србија-гаса и њихово пребацивање у компанију Транс-гас.

Новац Европске банке за обнову и развој обично прате политички услови. Неки од тих услова могли би потенцијално да угрозе Јужни ток, оценио је Бајатовић 15. маја ове године у изјави датој РТВ, додајући да није сигуран да ће Гаспром радо гледати на те услове. У том колоплету интереса треба тражити мотиве „Инсајдера“, али и намеру министарке да новцем из европских фондова гради гасовод ка Бугарској.

У „Инсајдеру“ је све речено, осим суштине. Европски пројекат, гасовод „Набуко“, који је требало да парира Јужном току, постоји само у промотивним материјалима ЕУ. Чак и у њима он широко заобилази Србију, упркос гографским погодностима. Једино што Србија може да постигне одустајањем од тога да буде транзитна земља на траси Јужног тока и то под лажном идејом ослобађања од енергетске зависности ид Русије, јесте стицање стауса слепог црева на непостојећем европском гасоводу.

Бранко Жујовић / Глас Русије