Убити учитеље и попове

МАСОВНИ покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“.

План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине и ближе околине Глине. На састанку је закључено да се пређе на планско ликвидирање Срба, Жидова и „непоћудних елемената“ у НДХ. Саветовању је присуствовао и усташки министар правосуђа др Мирко Пук (родом из Глине), који је, такође, заговарао прогон Срба.

Тако је и Едо Лончарић, котарски предстојник из Слуња, рекао православном свештенику Нику Комадини, пароху из Раковице у слуњском срезу, са којим је био добар пријатељ, да се „у Хрватској ради на потпуном уништењу православља, и да је он почетком маја 1941. примио наређење да се стрељају сви српски свештеници и учитељи на подручју његовог среза“. И Илија Перић, бележник из Вукманића, у срезу Војнић, у одсуству усташког повереника за општину, примио је окружницу усташког Министарства унутрашњих дела, у којој се, између осталог, „наређује усташким повереницима и властима да Срби који живе на територији Хрватске, сви до једног, морају бити поубијани“.

На тајним састанцима, уз помоћ поверљивих окружница, усташке власти су наређивале и припремале покоље Срба. Истина, чиниле су то и јавно, на зборовима и конференцијама, преко штампе и радија. Тако је др Милован Занић, председник Усташког законодавног повереништва, на великој јавној усташкој скупштини у Новој Градишки, одржаној 1. јуна 1941, рекао пред целим скупом: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима…“

Многи сачувани документи сведоче о злоделима усташа. Почетком маја 1941. издато је наређење да се стрељају сви српски попови и учитељи, после покоља у селу Гудовцу код Бјеловара (29. априла 1941). Следећи масовни покољ српског становништва у НДХ извршен је 6. маја у Благају, селу на Кордуну, где је убијено више од 500 људи, 11/12. маја у Глини, поклано је око 300 Срба, у Требињу је 1. јуна на јавним местима стрељано 10 Срба.

Од маја до 22. јуна у Мостару је убијено 160 свештеника, занатлија, јавних и културних радника, чиновника и највише радника српске националности. Сви су бачени у Неретву или у јаму код Читлука. После тога усташе су похватале још око 500 Срба из Мостара и околних места, затвориле их у окружни затвор и до краја јуна убиле 300 ухапшених. У Гацку, Фазлагића Кули и Борчу до 1. јуна биле су формиране усташке јединице које су од почетка ангажоване на „чишћењу“ граничног појаса према Црној Гори. Ноћу, између 1. и 2. јуна, у гатачком срезу су извршили претрес села Степен, Пржине, Церница и Заграци, наводно, „ради проналажења скривеног и непреданог оружја и војничке опреме“. Том приликом је убијено 12 људи из села Заграци.

Један од најстрашнијих усташких злочина у источној Херцеговини извршен је у селу Коритама код Гацка. Ноћу, између 1. и 2. јуна, блокирали су село и похапсили готово све људе да би их између 4. и 5. јуна побили маљевима или живе побацали у јаму звану Голубњача. У том злочину ликвидирано је 140 људи из овог села и 23 из села Заграца и ближе околине. У јаму, дубоку преко 30 метара, усташе су на лешеве бацале камење и ручне бомбе. И у таквом паклу неколико људи је, ипак, избегло смрт. Они ће касније сведочити о мрачном злочину људи помућеног ума, верски и национално заслепљених.

Четвртог јуна у послеподневним сатима почеле су последње припреме за злочин. Крешо (Херман Тоногал) је наредио да се сви затвореници повежу. За то су допремљени посебни колутови жице. Из Автовца је довезен камион, власништво трговца Мума Хасанбеговића. Неколико километара од Корита према Кобљој глави, поред цесте, раније је пронађена јама. Специјални гвоздени маљ, којим су жртве убијане, усташе су донеле још када су дошле у Гацко.

За непосредне извршиоце злочина усташки повереник је одабрао двадесетак претежно млађих усташа. Почело је одмах, с вечери. Из дома су изводили по петнаестак људи, тукући их и кундачећи, трпали су их на камион и под јаким обезбеђењем одвозили до јаме. Тамо их је чекао усташки повереник Крешо са десетак непосредних извршиоца. Зликовци су их приводили над јаму, ударали маљем, а затим отискивали у дубину. Чуо се и покоји пуцањ. После сваке групе у јаму су бачене једне до две бомбе. До јутра је у јаму бачен и последњи затвореник из Соколског дома у Коритама.

Од тог јутра Голубија јама ће се звати Корићка, надалеко позната по злочину, који се те ноћи одиграо.

НЕКИ СУ ПРЕЖИВЕЛИ У ЗВАНИЧНОМ извештају оружничког крила из Билеће од 25. јуна 1941. о овом пише: „… Ноћу 4. липња 1941. године побијено је од стране усташког повјереника за котар Гацко г. Хермана Тоногала 140 људи села Корита, котара Гацко, код Голубље јаме више самог села, која је дубока око 30 метара, па су поубијани онда у ту јаму бачени. Неки од њих, који су у ту јаму бачени, нису били мртви, па су се из исте спасили и онда о томе обавјестили своје сељане и друга села. Из Корита је заплијењено 5294 грла крупне и ситне стоке, која је раздата разним муслиманским селима котара Гацко на чување, од које се коље за потребе усташког стана у котару гатачком…“

(Наставиће се)

НОВОСТИ