Планиран хаос у Сребреници

Овај чланак је настао на основу западних медијских и извештаја тајних служби, извештаја УН, а многи од њих доводе у питање целу причу о Сребреници: ко је, зашто је, који су политички мотиви и, коначно, како је организован и починњен највећи ратни злочин у послератној Европи. Ужаси тих догађаја никога не амнестирају. Тешко је и замислити болесни ум који планира убијање толиког броја људи, само зарад доказа о нечијој кривици.

Како је и да ли је влада Алије Изетбеговића држала цивилно становништво Сребренице таоцем, подстицала Србе на напад на енклаву, а затим препустила цивилно становништво на милост и немилост нападу непријатеља? С друге стране, да ли је то само чин снисходљивости и покорности слабе владе у Сарајеву или је то део плана западних обавештајних служби!?

“У освит јула 1995., пада сребреничкa енклава, хиљаде муслиманских војника и војно способних мушкараца убијени су или нестали. Неки су заробљени и по кратком поступку погубљени од стране снага босанских Срба!?, а други су погинули у борби.“, један од стотине западних узвештаја.

Западне владе, медији, УН-е и Трибунал за ратне злочине у Хагу, упорно су заводили јавност о природи масакра, у исто време су остали нападно тихи о улози УН званичника у случају Сребреница, а муслиманска власт у Сарајеву је узела учешће у оркестрирању масакра. Или, тачније, није се противила њему.

Акаши, који је у то време био специјални изасланик генералног секретара УН у бившој Југославији, рекао је да су УН имале „ограничене могућности“ и нису могле спречити пад Сребренице. Он је изјавио Associated Press-у: „Било је стотину војника УН наспрам хиљаде српских!? војника. Шта смо могли да предузмемо?“

Према речима холандском батаљона мировних снага УН, који су били размештени у Сребреници, каже се да се „сасвим мало могло урадити“. Они су били овлашћени да позову ваздушне ударе, ако буде енклава нападнута; и када је нападнута, они заиста нису позвали ваздушне нападе, или су били блокирани од стране Уједињених нација све док није било прекасно.

Према присећаљу особља Холандског батаљона, „батаљон је рачунао на јаку ваздушну подршку … ваздушна подршка је затражена око 10.30 часова (11. јула 1995.). Онда, поред свих обећањима, УН и даље није успеле да обезбеде ваздушну силу.

У извјештају Холандског батаљона се наводи да, „И особље батаљона и остали су уверени да се пад енклаве може приписати очигледаном недостатаку подршке из ваздуха, ограничена непосредна ваздушна подршка није стигла док је битка заправо завршена“.

Чак и без помоћи УН, босанско-муслимански режим Алије Изетбеговића је могао интервенисати да се заустави пад енклаве, а накнадно и масакра, али је изабрао!? да то не учини.

Сефер Халиловић је био командант Армије БиХ током рата. Он је био највиши официр у Изетбеговићевој војсци и он је сведочио под заклетвом у Хашком трибуналу за ратне злочине у Хагу, да су команда 2. корпуса и Генералштаб знали када је операција на Сребреницу почела. Али, из низа сведочења људи који су били у Сребреници, како из војних, тако и политичких структура, можемо јасно видети да су тражили помоћ, како од команде 2. корпуса, тако и команде Генералштаба и председника Изетбеговића, али да је нису добили.

Да би се одговорило на питање да ли су имали снагу и средства да помогну и да дођу у помоћ Сребреници, мислим да су то имали.

Иако је Сребреница напуштена од стране својих наводних заштитника у УН и сопствене владе у Сарајеву, муслиманске снаге, са седиштем у Сребреници, требало је да буде у стању да бране енклаву сами. Уместо тога, 12. јула 1995., они су побегли из енклаве са остатком војно способних мушкараца и препустили Сребреничке жене, децу и старце на милост и немилост нападу снага босанских Срба!?

Иако су војни посматрачи УН (UNMOs) били сигурни у тачан број муслиманскog војног особља у Сребреници, они су веровали „да је најмање половина имала оружје, као и тешке митраљезе, лаке минобацаче и противтенковско оружје, укључујући и ракетне гранате и више савременог наоружања“.

Команда 2. корпуса Армије БиХ (АБиХ) припремила је извештај са детаљима Сребреничке операције пребацивања људи из Сребренице преко босанско-српске територије према Тузли. Њихов извештај је говорио: „Бројеви нису установљени када је формирана колона, али су неке процене да је број био од 10.000 до 15.000, укључујући и око 6.000 наоружаних војника, не рачунајући војнике из Жепе.“

Према војним посматрачима УН-а, у време овог напада снага Српске војске Дринског корпуса, у погледу ресурса и снаге јединица босанских Срба око Сребренице, познато је да је снагу чинило од 1000 до 3.000 пешадије, са око 20 тенкова као и артиљеријом и више система лансирних ракета. „Када је Сребреница пала, UNMO је проценио, да је локална бригада босанских Срба вероватно имала око 1.500 пешадије, укупно и заједно са појачањима из јединица стационираних у суседним областима, укупана снага српских снага око Сребренице, била је вероватно не мања од 2.000 војника.“

Чак и да они нису били напуштени од стране УН и сопствене владе, 6.000 наоружаних муслиманских војника требало да буде у стању да се одбрани од 1.000 до 3.000 људи српских војника.

Када су босански Срби напали енклаву, војни посматрачи УН су били запрепашћени чињеницом да муслиманска војска није покушала ни да је брани. У њиховом извештају они наводе: „АБиХ је имала предност у односу снага да брани енклаву посебно с обзиром на брдовит, шумовит карактер терена.“ Наставили су запрепашћење: „Војна предност, чини се, да је била на страни муслиманских браниоца да се барем држе за дуже време и да су нанели веће губитке српској војсци него што се верује.”

Међутим, изгледа да је руководство АБиХ стварно деловало против сопствених интереса у спровођењу успешне одбране.

Особље Холандског батаљона у Сребреници је било изненађено када муслиманске снаге у енклави нису искористиле понуђено оружје. У јутро 6. јула 1995. особље батаљона упознаоло је снаге босанске владе да, „уколико српска војска пређе границу енклаве, оружје на месту сакупљања у Сребреници ће бити ослобођено“.

Касније, када је ова ситуација заиста дошла, снаге босанске владе нису искористиле ову прилику – прилику, да искористе оружје са складишта.

О масакру се знало унапред

Изетбеговићева одлука да одбије Сребреничке позиве за помоћ и да је препусти на милост и немилост Војсци босанских Срба, је све више шокантана у светлу чињеницa да је његов режим знао шта ће се догодити ако би Сребреница пала. Они су били у потпуности свесни шта је у питању. Две године пре масакра, босански заменик премијера Златко Лагумдјија, рекао је новинарима из Лондонског Тимеса: „Ми ћемо бити сведоци великог масакра у Сребреници, ако она падне.“

Такође, УН су такође имале сазнање о томе шта ће се тамо десити. УН су изабрале да не делују 1995., иако су знале још од 1993. какав ће уследити масакр, ако би Сребреница пала.

Сведочећи у Трибуналу за ратне злочине у Хагу, бивши командант Заштитних снага УН у Босни, француски генерал Филип Моријон рекао је суду да је „Насер Орић [командант босанско-муслиманских војних снага у Сребреници] био ангажован у нападима у току божићних празника, уништавајући српска села и масакрирајући сво српско становништво. Ово је створило степен мржње који је већ био наглашен у региону“.

Рекао је: „Насер Орић, је господар рата који је владао терором у својој области и над самим муслиманским становништвом. Ја мислим да је схватио да се радило о правилу овог ужасног рата, да није могао дозволити себи да узме заробљенике. Према мом присећању, он није ни тражио изговор. Једноставно је била изјава: Нећу да ме ометају затвореници.“

Моријон је сведочио: „Био сам изненађен када су ме Срби одвели у село да ми покажу евакуацију тела становника који су бачени у јаму, селу у близини Братунца. А ово ме натерало да разумем степен до којеg је ова паклена ситуација крви и освете довела; до ситуације када сам се лично плашио да ће се десити најгоре, ако би Србима успело да уђу у енклаву и у Сребреницу“, рекао је, „Видео сам, степен апсолутне беде са правим ризиком од неколико десетина хиљада убијених.

Страховао сам да Срби, локални Срби, Срби из Братунца, све милиције, да су они хтели да се освете за све што се приписује Насеру Орићу. То није било само Насеру Орићу, коме су желели да се освете, они су хтели да се освете за своје мртве на православни Божић.

Они су били у том пакленом кругу освете. Не само мушкарци, жене, целокупно становништво било је обухваћено овим догађајима. То није болест страха да је инфицирано целокупно становништво Босне и Херцеговине, страх да доминирају, да буду елиминисани, то је чиста мржња.”

Након саслушања његовог сведочења, председавајући судија је питао Моријона: „Да ли тим кажете, према томе, генерале, да оно што се догодило 1995., је била директна реакција на оно што је Насер Орић урадио Србима пре две године?“ А сведок је одговорио: „Да да, часни Суде, убеђен сам у то.“

Према извештају Холандског батаљона, српске војне јединице око Сребренице су 1995. биле углавном попуњене избеглицама босанских Срба који су раније живели у енклави.

Војници, који су на крају починили масакр, у јулу 1995. су унапред жртвовани. Због тога што је генерал Моријон знао шта ће се десити уколико би Срби ушли у Сребреницу, он је покушао да цивилно становништво евакуише на сигурно, али је био спречен у томе од муслиманске власти 19. Априла 1993. – две године пре масакра.

Ројтерс и Њујорк Тајмс су известили да: „Данас су власти у Сребреници одбиле да омогуће цивилима да буду евакуисани из опкољеног муслиманског града“, рекао је званичник Уједињених нација. Управо смо добили потврду да босанске власти у Сребреници неће дозволити било какаву евакуација „, изјавио је у Београду портпарол Високог комесара УН за избеглице.”

Он је рекао да муслиманске власти нису дале разлог за блокирање операције и да могу да оду.

Током његовог сведочења, Моријон је навео: „Да сам био у стању да евакуишем све оне који су хтели да то учине у време када сам интервенисао у Сребреници, могли смо засигурно сачувати велики број људских живота.“

Наставио је, „Бошњаци су користили присуство њиховог становништва да задрже пажњу света фокусираног на њихову трегедију, они су спречили евакуацију из Сребренице … власти Изетбеговића су биле те које су устале против евакуације оних према Тузли, за све оне који су желели да оду, а било је много оних који су желели да оду“.

Истовремено, са неуспелим напорима Моријона да евакуише цивилно становништва из Сребренице, Савет Безбедности одредио је Сребреницу као „заштићену зону УН“, у априлу 1993. године.

Као такозвана „заштићена зона“, Сребреница је требало да буде демилитаризована. Дана 8. маја 1993. Ратко Младић, у име Срба и Сефер Халиловић, у име муслимана, потписали су споразум о демилитаризацији Сребренице у присуству генерала Моријона.

Према условима споразума, сва оружја у енклави требало је да се ставе под контролу УН; заузврат, УН су биле одговоране за безбедност енклаве. То је тако било, како су ствари биле на папиру, али стварни живот је био другачији.

Муслимани нису демилитаризовали Сребреницу, већ су користили такозвану, “заштићену зону“, као базу из које треба да нападају Срску војску и околна српска села.

Две недеље пре пада енклаве, муслимански војници из Сребренице напали су небрањено српско село, 26. јуна 1995. У 4:30, су напали заселак Вишњица у близини Сребренице; паљење кућа, убијање стоке, и протеривање српских цивила који су бежали спасавајући голе животе.

Завере ретко остају тајна, па ни Сребреница није изузетак. Иако западни медији одбијају да разговарају о било чијој улози у овоме, осим Српској, неки муслимански званичници су проговорили.

Ибран Мустафић је био члан оснивачкке скупштине странке Алије Изетбеговића, члан босанског парламента и становник Сребренице. Године 1996., рекао је за Сарајевску Слободну Босну, „Издаја Сребренице била је свесно припремљена. На жалост, босанско Председништво и Војна команда су били умешани у тај посао, ако желите имена, лако ћете схватити сами. Ја сам схватио ситуацију у Сребреници, а можете да ми верујете на реч, да, само нисам био спречен од стране групе криминалаца, много више становника Сребренице би данас било живо.

Да сам добио наредбу да нападнем Српску војску из демилитаризоване зоне, ја бих одбио ту наредбу без размишљања и тражио бих од особа, која је то наредила, доведе своју породицу у Сребреницу, тако да бих му могао дати пиштољ и пустио бих му да изведе напад из демилитаризоване зоне. Знао сам да су ти срамни, прорачунати потези водили мој народ у катастрофу.”

Мотив за издају сопственог народа

Године 1998., ратни шеф полиције за Сребреницу, Хакија Мехољић је рекао сарајевским новинама Дани да је у септембру 1993. Изетбеговић рекао: „Знате, ја сам понудио Бил Клинтону у априлу, да српске – четничке снаге, уђу у Сребреницу и изврше покољ 5.000 муслимана, тако да би због тога била војна интервенција.“

Мехољићева изјава потврђује и извештај генералног секретара УН-а о паду Сребренице, који каже да „Су се представници Бошњачке заједнице окупили у Сарајеву 28. и 29. септембра (1993.) да гласају о мировном пакету. Делегација Бошњака из Сребренице је довежена у Сарајево УНПРОФОР-овим хеликоптером да би учествала у расправи. Пре састанка, делегација се састала приватно са председником Изетбеговићем, који им је рекао да постоје српски предлози размене Сребренице и Жепе за територије око Сарајева”.

Делегација се супротставила идеји и о том предмету се није даље расправљао. Неки преживели чланови сребреничке делегације изјавили су да им је председник Изетбеговић, такође рекао да је сазнао да је НАТО интервенција у Босни и Херзеговинавини само могућа, ако би Срби провалили у Сребреницу и убили најмање 5.000 њених становника. Председник Изетбеговић је касније одлучно демантовао давање те изјаве.

Свакако да изгледа да је Алија Изетбеговић подстрекавао масакр против сопственог народа у Сребреници, јер је желео да НАТО интервенише у његово име у овом босанском рату.

Изетбеговићев режим изазвао је Србе!?, чинећи масакар против њих; блокирајући евакуацију цивилног становништва, организујући нападе из заштићене зоне, а када је коначно очекивана српска освета дошла, његов режим је напустио Сребреницу са пуним сазнањем о томе какве би могле бити последице.

Истина је ружна. Срби су погубили!? непријатељске заробљенике кршећи Женевску конвенцију, муслимани су их, у пропагандне сврхе, намерно подстицали на то, УН су допустиле да се то све догоди, иако су имали начина и средства да то зауставе, НАТО је био увучен у улогу муслиманског ратног ваздухопловства, а западне владе и медији су лагали око целе ствари. Крајњи резултат свега тога је да су хиљаде људи умрли непотребно.

Кривична одговорност

Током 2004., Суд УН за ратне злочине у Хагу, осудио је Србина генерала Радислава Крстића за помагање и подржавање „геноцида“ у Сребреници и изрекао му казну од 35 година затвора. Крстић није учествовао у наредби, па чак ни знао да се масакр дешавао.

У ствари, Крстић је специјално наредио да се никакво зло не сме догодити муслиманским цивилима.

Међународни суд је пресудио: „Било је непотребно Претресном већу да закључи да је Радислав Крстић, у ствари, био свестан да су се та друга кривична дјела починила; било је довољно да је појава догађаја била предвидљива да су се ти други злочини у ствари десили.“

Сребренички масакр био је предвидљив и за босанско-муслиманске власти као и за УН. Они су такође имали могућност и обавезу да спрече масакр, али, ни једни ни други, то нису учинили. Човек мора да се запита о интегритету судског процеса око Сребренице и како је неко попут Крстића одговоран, а да остали нису.

Човек, такође мора да се запита да ли настаје сукоб интереса када трибунал УН спроводи истрагу, прави чињеничне закључке, и утврђује кривичну одговорност у вези са догађајима у којима су и УН-е тако дубоко умешане, као што је било у Сребреници.

Пропуст УН, да се демилитаризује енклава или спречи њен колапс, а касније и масакр, када је постојала могућност да то учини, свакако намеће питање да ли су ти пропусти били намерни или не.

Миленко Вишњић / milenkovisnjic