Ексклузивно:Транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству (Трећи део)

Београд – Ко је Марко?

Ноћ пре него што је Ђинђић убијен, Монктон наложио својим сарадницима да Чеду
Јовановића хитно врате из Италије у Београд

Касно увече 11. марта Ентони Монктон, шеф енглеске обавештајне службе на Балкану, у пратњи бројног обезбеђења, посетио је свог познаника и сарадника кога су Британци водили под шифром „Марко из Сурчина”, тврди наш извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, Марко је био успешан бизнисмен који је поседовао неколико фирми и био прилично добро упућен у политичка дешавања у Србији. Према незваничним информацијама, Марко из Сурчина имао је веома добре везе у Демократској странци и био изузетно близак са Чедомиром Јовановићем. Такође, Марко из Сурчина контролисао је мрежу обавештајаца и доушника који су се финансирали преко његових фирми.

Био је у добрим односима и с криминалним гангом из Сурчина, тврди наш извор и додаје како познанства са челним људима „сурчинског клана” датирају још из дечачких дана, а касније су кроз заједничке послове само ојачана.

Монктон се жалио свом пријатељу како је неко открио његову комуникацију са сарадницима и како му је живот угрожен. Све што су Монктон и Марко рекли један другом, оперативци службе безбедности су забележили, а Курир преноси део њиховог разговора.

Марко: Такву акцију не одрађују курве или неки просечни оперативци. Провући се поред обезбеђења које вас прати и осталих мера заштите?! То је уметност! Високообучени професионалци су у питању.

Монктон: Да, вероватно си у праву. Али то сада и није битно… Слушај… Предстоји акција у којој морате и ви да узмете учешће.
Марко: Знам. Већ су ме обавестили.

Монктон: Овде у Београду очекујемо неке проблеме. Провинцију је много лакше контролисати него Београд. Ја ћу бити ван града неколико дана, а можда и краће, зависи… па се онда враћам. Јеси ли се чуо са Чедом? Да није опет… знаш (смех)?

Марко: Чули смо се. Он је у Италији, наводно, неким послом… Ваљда за ове… Добар је он, само му треба неко да га балансира и води.

Монктон: Овде је све мобилно. Јави му да одмах дође и да буде поред нас неколико дана. Обезбеди му све што треба. Требаће нам сада.

Марко: Нема проблема. Сматрајте то завршеним. Још сутра ћу га довести овде…

Монктон: Само пожури, молим те.
Сусрет у ноћи
 ДБ.РС

Између 11. и 12. марта 2003. забележен још један сусрет Ентонија Монктона и Дејвида
Блека, на путу између два београдска насеља

1. Нејбор (ЦИА)

2. Монктон (МИ6)
У ноћи између 11. и 12. марта 2003. године на пустом путу између два београдска приградска насеља састали су се
Ентони Монктон и Дејвид Блек. Разлог за овакав касни састанак био је усаглашавање последњих детаља везаних за прву фазу планиране операције „Мач”, тврди наш саговорник близак обавештајним круговима.

Место за састанак одабрао је управо шеф британске обавештајне службе, који је сматрао да их на оваквом месту у то време нико неће моћи снимити. Управо из мера предострожности, тачно место на путу на ком је требало да се сретну није одређено, већ су изашли из возила, буквално, када су се колоне њихових блиндираних аутомобила сусреле на путу.

Монктон је имао посебно поверење у овакве врсте „случајних сусрета”, јер су, по његовом искуству, били веома сигурни. Ако би их неко пратио, било би му веома тешко да одреагује и успе да покрије целу деоницу и да сними њихов разговор, тврди наш саговорник и додаје како је разговор био кратак, али да су га и поред свих неповољних околности оперативци служби безбедности забележили.

Монктон: Дејвиде, како стоје ствари? Да ли све иде по плану?

Блек: Све иде по плану, жао ми је што смо морали да пређемо на план Б, али… није било другог избора.

Монктон: Није било другог избора… не разумем Зорана, како не види… Али то сада није битно!
Блек: Да, тим је стигао и смештен је на локацији. Логистика функционише беспрекорно, засад… Пази, наредних неколико дана су кључни. Ту морамо стећи иницијативу и предност…

Монктон: Не брини, ударне снаге акције су потпуно спремне и под контролом , само чекају наш знак!

Блек: Битан је и онај други део. Јавност мора бити смирена, да ли контролишемо медије?

Монктон: Наш човек има све под контролом. Он је врхунски професионалац у свом послу. Уопште не бринем да ће тај део функционисати.

Блек: А хоће ли наши људи у Влади урадити оно што треба? Увођење ванредног стања је много битно. Биће нам много лакше да завршимо започети посао. Ако то не ураде, биће много теже, руке ће нам бити везане, наши људи у МУП-у неће смети…

Монктон: Не брини, све је завршено. Пронаћи ћемо механизам како да то урадимо по важећим прописима.

Где је Чеда?

Ентони Монктон посетио свог сарадника Марка из Сурчина 12. марта. Обавештајца занимало да ли ће се Чедомир Јовановић вратити у Србију тог дана

Рано ујутро 12. марта 2003. године, Ентони Монктон је још једном посетио свог блиског сарадника из Сурчина, кога су Британци водили под шифрованим именом „Марко”. Енглеског обавештајца је занимало, пре свега, да ли ће се Чедомир Јовановић, близак сарадник покојног премијера Ђинђића, вратити у Србију, тврди добро информисан извор близак обавештајним круговима. Подсетимо само дан пре тога, према наводима наших извора, Монктон је тражио од Марка да се Јовановић под хитно врати у Београд, под изговором „да ће им бити потребан наредних неколико дана” и да је „добро да буде ту”. Чедомир Јовановић се у то време налазио на скијању у Италији.

Мере обезбеђења око виле у којој је становао Марко биле су подигнуте на највиши ниво. Око куће су шетали људи наоружани „дугим цевима” и чак ни полиција није смела да им приђе, тврди наш саговорник и додаје да је Монктон похвалио Марка због тога. У његовој кући, Енглез се осећао прилично сигурно.

Монктон: Да ли си пренео нашем младом пријатељу (мисли се на Чедомира Јовановића) да треба да се хитно врати у Београд?

Марко: Јесам. Пронашао сам га.

Монктон: И када долази? Надам се да схвата озбиљност ситуације!

Марко: Па, не баш. Прво је био одлучно против. Тврдио је да нема потребе да се врати за Београд, да је све у реду, да то што има, може да сачека његов повратак. Ја, наравно, нисам хтео да му кажем о чему се ради…
Монктон: Наравно, то је паметно. Треба комуникацију ограничити на усмену, након последњег развоја догађаја…

Марко: Онда сам му суптилно ставио да знања да, ако се не појави… Може свашта да се деси. Мислим да је схватио поруку. Он је млад и зато му треба толерисати доста ствари, али увек оне најбитније разуме…

Монктон: Да, да… Несумњиво се ради о најталентованијем политичару код вас. Молим те, обезбедите му све што је потребно и нека га твоји људи штите. Сместите га ван Београда и строго контролишите његово кретање. Он не сме ниједан покрет да направи, а да ти не знаш. Да ли зна шта је у плану Б?

Марко: Нема појма. Не брини, разуме се да ћемо га држати на оку.

Монктон: Реци ми, шта мислиш, како ће он реаговати када будемо склонили његове дојучерашње пријатеље? Ове из Земуна?

Марко: Он је прагматичан дечко. Разумеће… (смех). Ма, где се с њима спетљао… Ја им не бих опростио после онога када су нам минирали оне машине за асфалтирање.

Монктон: Имаћете свој моменат за освету… Не брините.
Стиже Чеда

Дванаестог марта око 11 часова Марко из Сурчина, сарадник Ентонија Монктона, обавестио је свог шефа да је Чедомир Јовановић на путу из Италије ка Београду

Дванаестог марта у девет часова и 42 минута на београдски аеродром је слетео авион у којем су се налазили криминалистички техничари и експерти из Визбадена.
Њихов лет није смео бити забележен, а за то су се у контроли летења побринули људи из Владе Србије, открива саговорник Курира близак обавештајним круговима, и додаје да су одмах по слетању путници авиона укрцани у блиндиране џипове са затамњеним стаклима и одвезени на непознату локацију у Београду. Пут овој колони крчила су возила са упаљеним ротационим светлима.

У 10 часова и 30 минута истог дана, у двориште виле сарадника Ентонија Монктона, који је вођен под шифрованим именом „Марко”, у Сурчину, ушла је колона аутомобила. На улазу их је дочекао лично Марко, а из возила су изашла два мушкарца, Ентони Монктон и човек средњег раста и плаве косе, који до тада није никада примећен у њиховом друштву, каже наш извор. Ушли су кућу и упутили се у собу у којој се налазио велики радни сто. Соба је била са источне стране куће. Разговор који су водили снимили су оперативци служби безбедности.

Монктон: Рекао сам ти да се видимо убрзо! (смех) Марко: Да, само нисам очекивао да ће бити овако брзо. Монктон: Како стоје ствари? Шта је са Чедом?
Марко: Долази. У овом тренутку је већ негде на пола пута до Београда. Послали смо специјалан авион по њега. Врло брзо ће бити ту!

Монктон: Да ли сте урадили све… Пази, он мора имати савршену причу… Он је у Италији… Званично… То је врло битно! Разумете! Нико не сме да посумња.
Марко: Наравно, не брините. Урадили смо све што је потребно. Ваши људи су урадили сјајну ствар. Изгледаће као да до сада није напустио Италију. Ми смо клонирали његову картицу, на коју ће се јављати да изгледа као да је још у Италији… Знаш, као да је на њиховој мобилној мрежи… Ако га буде звао Зоран или неко из Владе, или странке… небитно… Он ће за то време бити овде… Мислим да је разумео шта ће се отприлике десити…

Монктон: Нисам ни сумњао, он је паметан момак. Пази, он мора „из Италије”, телефоном, одмах да затражи од својих из странке и из ДОС-а увођење ванредног стања.

Марко: У реду. Биће тако. Разуме он ситуацију.
Списак за одстрел!

Неколико сати пре убиства Ђинђића донета је одлука о уклањању „земунског клана“, најјаче криминалне групе у Србији

У другом делу разговора који су, према тврдњама наших саговорника, водили Ентони Монктон, шеф британске обавештајне службе за Србију, и његов сарадник
„Марко“ из Сурчина, централно место заузима „земунски клан“ и његове вође Душан
Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум.

Из њиховог разговора може се претпоставити да је требало да Шиптар и Кум одиграју неку улогу у предстојећој полицијској акцији, али се у једном тренутку одустало и неко је донео одлуку да се они не ухвате живи – тврди наш извор близак обавештајним круговима.

Монктон: Одређен је круг људи, инсајдера, који ће синхронизовано откривати злодела Легије и других који ће бити оптужени. Елиминисањем „земунског клана“ скидамо бреме одговорности с многих у Влади Србије. Жртвена јагњад, то је њихова улога у овом тренутку!

Марко: Мислим да ће се опирати! Већ неко време су у дубокој илегали.

Монктон: Не брини, наћи ћемо их већ. Без обзира на то колико новца имају и ко је све до сада стајао иза њих. Кад их добро нагазимо… Ипак, једну ствар сам научио о овој земљи. Овде се све може купити. Да човек нестане или да се појави, сасвим свеједно, неће имати куда. Испливаће на површину.

Марко: Какав је план? Шта ћемо са њима?

Монктон: Види, пошто смо проваљени за план А, и кад Ђинђић није пристао да да зелено светло за операцију, немамо много избора. Они ће нам послужити да оптуже Коштуницу, радикале и ове људе које треба…

Марко: Да ли постоји списак!
Монктон: Наравно. Неких тридесетак људи, размишљамо и о ликвидацији, не би било лоше… Они треба да кажу „ми смо то радили по њиховом налогу“, у камере да кажу, и онда…

Марко: Разумем. А после тога?

Монктон: После тога постаће незгодни сведоци којих се треба решити. Без много размишљања.

Марко: За њих разумем, али шта ћете с политичарима? Њих не можете убити тек тако! Они имају странке, чланство… Јавност ће се питати…

Монктон: Не, не, Марко, не разумеш… Створиће се таква атмосфера у јавности преко медија, који ће бити у потпуности под нашом контролом. Ови политичари ће бити означени као шефови криминалцима, значи, и они су криминалци и то, замисли, криминалци који ће пружити
отпор при хапшењу. Згодно, зар не!

Марко: Да, разумем. Али има ту једна ствар. Душан је све посете Шилеровој снимао. Али баш све. Има ту разних људи, и наших нарочито. Он је то чак и користио да уцењује неке политичаре и пословне људе… Ми сада не знамо где су те касете, зар не?

Монктон: Део је код њих, а део су оставили код поузданих људи. Оне за нас најбитније су код њих… тако да… Имали смо то у виду!

Прва замена

За наследника Зорана Ђинђића западне силе одредиле су Зорана Живковића

Само неколико сати пре него што је 12. марта ликвидиран српски премијер Зоран Ђинђић, Ентони Монктон, шеф британске тајне службе за Србију, открио је свом сараднику „Марку” из Сурчина ко је њихов фаворит за место премијера, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Из транскрипта разговора ове двојице, који је вођен у Марковој кући, види се да је управо то била једна од кључних тема.

Монктон је том приликом саопштио Марку да ће Ђинђића, који није пристао да да одобрење за акцију у којој би се похапсили сви политички противници режима, заменити Зоран Живковић. Такође, рекао је да је основни њихов интерес у наступајућем периоду пре свега економски. Односно, приватизација стратешких предузећа у Србији – тврди наш саговорник.

Марко: Али шта ако није све код њих? Шта ако је још неко…хмм, заинтересован… дошао до тих снимака?
Монктон: Мислим да није… За сваки случај, одлучили смо да срушимо њихову базу у Шилеровој. Изгледаће мало чудно, пошто тамо већ неко време ниво активности није као раније, али…

Марко: Да, биће чудно.

Монктон: Чеда мора енергично да затражи увођење ванредног стања. Одмах ће га подржати Поповић (Беба), Кораћ, Наташа Мићић, Владан Батић, Зоран Живковић, Јањушевић, Милић, Мићуновић… најважније је да процес хапшења ових буде дуготрајан, јер се само тако јавност припрема за одлуке које нам одговарају. Кад будемо објавили њихове фотографије, рачунамо да ће се многи од њих одмах разбежати, што је и план. Медији
морају сваки дан бити бомбардовани информацијама о њиховим криминалним делима. Јавност мора бити припремана у том смеру, па ће њихова ликвидација и ликвидација њихових политичких инспиратора бити сагледана као неопходност. Разумеш?

Марко: Јасно ми је.

Монктон: И не сме бити контраудара… Појачаћемо обезбеђење око људи који су са нама. Зато смо убацили доста наших у целу акцију. Скоро 400 врхунски обучених људи. Ништа се не бојте! Жандармерија мора масовним хапшењима утерати страх у кости и осећање несигурности. Знате, ништа боље од опште хистерије у овом тренутку не може да нам помогне у каналисању наших циљева. И што хистерија буде већа, већа је вероватноћа да ћемо остварити постављене циљеве. Знаш, у Лондону и Вашингтону уопште не искључују опцију изазивања грађанског рата у овом тренутку! Наравно, контролисаног интензитета.

Марко: Уф… То је мало радикално, али…

Монктон: Можда јесте из ваше перспективе… Из наше сигурно није!

Марко: Ко ће бити нови премијер? Претпостављам да Зоран више…

Монктон: Биће Зоран… али Живковић (смех). Он је схватио да темпо остварења наших економских интереса мора бити бржи. Пре свега, приватизација. Прво ћемо завршити приватизацију железаре. Немци ће се мало љутити, јер им је Ђинђић нешто обећао, али… шта сад. Живот није фер. Разумеће.
Зауставити Русију

Сви лидери у Србији морају имати јасно проевропско и проамеричко опредељење, став је шефа енглеске обавештајне службе за Србију

Ентони Монктон је свом сараднику Марку из Сурчина, само пар сати пре атентата на Зорана Ђинђића, открио и део планова западних обавештајних служби везаних за дугорочну будућност Србије, тврде за Курир саговорници блиски обавештајним круговима. Монктон је открио и кога Лондон и Вашингтон виде као будуће политичке лидере Србије, шта су њихова очекивања, али, најбитније, још једном је потврдио да им је примарни интерес искључиво економски.

Курир преноси део њиховог разговора, који су забележили оперативци служби безбедности.

Марко: Не верујем да ће имати баш пуно разумевања. Ипак је у игри велики новац, чак и за нас и за њих!

Монктон: Не брини за њих. Они ће већ знати где им је место. Мислили су да могу баш све у Србији преко Зорана, без договора са нама. Не може то тако. Ипак, мора да се зна ко је главни! Не могу они да узму све. Прво ћемо завршити Железару у Смедереву, а онда
ће на ред доћи и цементаре, па индустрије хране, пиваре, уљаре. Има ту доста. С Војводином треба бити обазрив. Мислим…

Марко: Када размислим, Живковић уопште није лоше решење.

Монктон: Па, да. Али то је само привремено решење. Има ту још кандидата. Ми и Вашингтон видимо ту још неке људе у будућности. На пример овај твој млади штићеник – Чеда. За њега имамо велике планове у будућности. Наравно, ако буде паметан. Или Тадић. Американци њега виде као будућег лидера ове земље.
Марко: Њега! Зоран нема неко нарочито мишљење о њему. Једном ми је чак рекао да је неспособан и да је идеалиста. Он је сада у партији потпуно скрајнут.

Монктон: Да, али га људи цене. Не прате га корупционашке афере. Грађани га доживљавају као позитивног лика. Његов отац је угледан професор. Педигре! То је некад за политику јако битно.

Марко: Не знам. Мени опет делује безлично.

Монктон: Види, доћи ћемо у фазу када нам имена неће бити битна. То ће све бити један исти калуп. Код свих политичара у Србији мора доминирати јасна проевропска и проамеричка оријентација. Све остало: партије, идеологија… – све је то мање битно. У нашим центрима, кроз едукацију и усавршавање, они ће се упознавати с нашим циљевима, од којих неће бити одступања. Они најупорнији и квалитетнији ће нас пратити, остали ће одустајати успут. То је потпуно природно. Знаш, сви ви Срби имате једну црту. Из неког разлога, који ја не могу да разумем, а верујем ни ти, волите Русе. То је таква глупост! Никада, али веруј ми, никада нећемо дозволити било какав продор Русије на Балкан! Никада! Нема говора о било каквом економском повезивању Србије и Русије. То је утопија. Русија је предалеко и нема шансе да заустави ширење НАТО.

Марко: Чини ми се да је стигао наш пријатељ.

Сложене коцкице

Ентони Монктон захтевао од Чеде Јовановића да он први затражи увођење ванреног стања у Србији

У једном тренутку састанка у вили сарадника енглеске обавештајне службе, Марка из Сурчина, придружио се Чедомир Јовановић, тврди извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, Јовановић је допутовао тајним летом из иностранства, где је боравио на одмору. Његов повратак изричито је захтевао шеф енглеске обавештајне службе за Србију Ентони Монктон. Наши извори тврде да је управо њему била намењена значајна улога у предстојећој полицијској акцији, која је требало да отпочне тих дана.

Марко: Еј, добро је да си стигао. Како си путовао?

Чеда Јовановић: Добро. Шта се дешава?

Марко: Ништа, ево баш сада причамо… Данас креће операција „Мач”. Ти знаш…
Чеда Јовановић: Знам шта је то… Мислим, не знам детаље, али… Знам да је било говора о томе…

Монктон: Видите, операција „Мач” је замишљена да се у потпуности обрачунамо са нашим противницима, и политичким… и оним друге врсте. Што се јавности тиче, замишљена је као полицијска акција која ће се обрачунати са организованим криминалним групама. Акцију ће водити ваша полиција, оперативно, док ће све контролисати наши људи. Свако од нас ће имати свој задатак, па и ви… Елиминисаћемо Коштуницу и…

Чеда Јовановић: У реду, шта каже Зоран?

Марко: Зоран није дао одобрење да акција крене.

Чеда Јовановић: Уххх… Откуд…

Монктон: То сада и није толико битно. Идемо даље без њега!… Није разумео!

Марко: Треба да знаш, ови из Земуна ће бити уклоњени.

Чеда Јовановић: Зашто?

Монктон: Постоји интерес… то је све што треба да знате. Постоји тренутак када је неко кориснији мртав него жив. Они ће нам користити, јер ћемо преко њих направити политичку везу са Коштуницом и његовим окружењем.

Марко: Они су отишли толико далеко да више нема повратка. Зна се где је ком место, и нема преласка у интересне сфере, не ради се само о новцу!

Чеда Јовановић: Знам, али да ипак не грешите по питању Шиптара и Кума. Шиптар је тврд. Не верујем да га можете сломити… А осим тога, они и не познају Коштуницу лично. То сигурно знам… Видели су их само на сликама и телевизији.

Монктон: То није битно. Битно је у шта ће народ поверовати.

Марко: Ти мораш енергично захтевати да се уведе ванредно стање. Не брини, имаћеш подршку у Влади у осталим политичким странкама, али ти мораш бити напред. Разумеш?

Монктон: Да, управо тако… То је ваша улога и концентришите се на то.

Чеда Јовановић: Ок, схватио сам. Нема проблема.

Марко: Ослони се на Бебу (Поповића). Он ће из сенке одрадити највећи део посла.
Режисери

Камере ТВ Б92 нису се случајно нашле испред зграде Владе Србије у тренутку кад је убијен Зоран Ђинђић

Камере Телевизије Б92 које су снимиле убиство Зорана Ђинђића нису се на месту злочина нашле случајно, каже за Курир добро обавештен извор близак полицијским круговима.

Према његовим речима, појављивање камера ТВ Б92 било је унапред планирано и није било случајно, како је то презентовано српској јавности. Наиме, званична верзија гласи: камерман телевизије Б92 је пуким случајем, снимајући зграду Владе, „вођен професионалним инстинктом“ снимио читав догађај.

Наводно, све то је урадио снимајући камером са рамена. Међутим, када се снимци и фотографије добро изанализирају, може се видети да је према угловима и растојањима са којих је снимак начињен вероватније да је снимано из зграде преко пута Владе и не са рамена, него са статива, тврди наш саговорник и додаје да су цео догађај снимале бар две камере, судећи и према другим снимцима и фотографијама које су се појавиле у јавности. Наш извор даље наводи да је циљ ове акције била „додатна драматизација јавног мњења“.

– Овај препарирани снимак требало је да уз даноноћно емитовање произведе масовни шок код становништва. Да је убиство изведено без присуства камера, без слике, огорчење јавног мњења било би пролазно. Јавна ликвидација политичара згодан је начин да се уз вешту припрему истрага усмери у одговарајућем смеру. Е сад, зашто је изабрана баш Телевизија Б92, показаће време! – закључује наш саговорник.
Питања за Б92:
1. Да ли су камере ваше телевизије заиста биле постављене на поменутим зградама?

2. Ако јесу, да ли су постојале само две или их је било више?

3. Да ли је снимак који је емитован на ТВ Б92 и на коме се види погођени премијер снимљен неком од камера које су се, наводно, налазиле на зградама, или га је снимио ваш камерман који се налазио у непосредној близини зграде Владе?

4. Да ли је приказани снимак једини на коме се види тренутак кад је погођени премијер убачен у аутомобил, или, евентуално, постоји још неки који су камере ТВ Б92 снимиле?

Ово су питања која смо јуче поставили ТВ Б92 с намером да од њих добијемо коментар поводом нових сазнања о спорном снимку, али до закључења данашњег броја на њих нико није одговорио.

НАГРАЂИВАНИ СНИМАК

Аутор снимка убиства премијера Зорана Ђинђића испред Владе Србије 12. марта 2003. је Младен Васић, сниматељ ТВ Б92. Удружење новинара Србије Васићу је крајем децембра те исте године доделило годишњу награду „Лаза Костић“ за најбољи снимак године. Повод за награду био је управо снимак атентата на премијера Ђинђића. Поменути снимак био је најемитованији током акције „Сабља“ и после ње.
Шифра КОЛИВС

Дванаестог марта 2003. године у 12 часова Дејвид Блек обавестио Ентонија
Моинктона да почињу са трећом фазом операције КОЛИВС

Дванаестог марта 2003. године у 12 часова Дејвид Блек је позвао Ентонија Монктона и саопштио му да се улази у завршну фазу операције КОЛИВС, односно на његову трећу фазу ВС, тврди за Курир добро обавештен извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, контакти двојице обавештајаца били су знатно проређени, а нарочито након што су ухваћени и снимљени њихови разговори у београдском хотелу
„Мажестик”. Међутим, овај пут до телефонског контакта је дошло на иницијативу америчког обавештајца. Њих двојица су сигурно били свесни да ће се њихов разговор снимити, али их очигледно није било брига за то, каже наш саговорник и додаје да то вероватно говори да је операција коју су спремали била у фази у којој је више ништа не може зауставити.

Читав разговор Ентонија Монктона и Дејвида Блека оперативци безбедносних служби су снимили и Курир објављује транскрипт разговора.

Блек: Је ли све у реду?

Монктон: Да, све је у реду. Ја сам ван (Монктон се у том тренутку налазио код свог пријатеља и сарадника Марка из Сурчина)… Моји кажу да је све у најбољем реду.

Блек: И код нас је Ок. Све иде по плану. КОЛИВС је дошао до краја. Прелазимо на фазу три. ВС?

Монктон: У реду ВС, разумео!

Блек: Срећно!

Монктон: Срећно!

Тајна комуникација Енглеза и Американаца

Шифра КОЛИВС је била дуго коришћена у комуникацији између британских и америчких обавештајаца у Србији, али њено значење је дуго времена остало тајна.

– Они су је заиста често користили, нарочито у 2002. и 2003. години. Наши оперативци су стално у свом раду наилазили на КОЛИВС, али су имали потешкоћа да је дешифрују. Чак су нам и Руси неколико пута сигнализирали постојање ове шифре. Претпостављамо да су и они наилазили на њу, а с обзиром на то да су је они сретали, било је разумно претпоставити да је

68
КОЛИВС нека велика операција. Да се радило о Србији, у почетку никоме није падало на памет, тврди наш саговорник и додаје да су је, нажалост, дешифровали превише касно.

Према његовим речима, КОЛИВС је скраћеница, састављена од прва два слова топонима КОпаоник, ЛИмес, и ВС, за коју се претпоставља да је сатављена од првих слова речи Влада Србије.

– Нажалост, ово смо схватили тек неколико дана после убиства Зорана Ђинђића. КО се односило на симулацију атентата при повратку с Копаоника, ЛИмес се односио на покушај код истоимене Спортске хале на Новом Београду, док је ВС била завршна фаза операције – тврди наш саговорник.

Васељенска ТВ