После 120 минута клиничке смрти, враћена у живот

ЈОВАНКА Неговановић (30) из Аранђеловца има много разлога кад каже: „Срећна сам, хвала лекарима“. Јер, да би преживела расцеп грудне аорте и крвних судова врата, требало је стварно много среће – да на време стигне у болницу и да је у операциони блок уведе тим спреман да изведе изузетно компликован захват. А из хируршке сале Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ изведена је после седам сати, као пацијент који је најдуже одржаван у клиничкој смрти – пуних 120 минута!

То је оно што ову, иначе увек ризичну и тешку операцију, сврстава међу раритете и у врхунској медицини, за којом, генерално, здравство у Србији заостаје.

– Нисам знала да сам болесна. Спремала сам, 13. септембра ујутро, сина за предшколско кад ме је одједном заболело у грудима. Као да ме неко пробада ножем све до плећке. У аранђеловачкој болници тражили смо упут за Крагујевац, одакле су ме послали за Београд – прича Јованка за „Новости“.

Пошто је у фирми у којој је радила проглашена за технолошки вишак, после пола године остала је без здравственог осигурања.

– У Београду нико није питао за здравствену књижицу. Рекли су да је сваки минут драгоцен и да ме хитно пошаљу. У санитету сам само мислила на сина Филипа и да ли ћу стићи жива.

У „Дедиње“ је стигла животно угрожена. Докторка Љиљана Јововић прегледом ултразвуком брзо је поставила дијагнозу. Са „поцепаном“ грудном аортом и крвним судовима врата за Јованку је време цурило као песак кроз прсте. Сваког минута ризик од фаталног исхода повећавао се за пет одсто.

Доктор Слободан Мићовић, кардиоваскуларни хирург, није имао дилему да ће ово бити дуг и компликован захват, а исход неизвестан. Јер, у прва 24 сата од расцепа аорте подлегне више од половине пацијената.

Кад је видела др Мићовића, Јованка је изговорила само једну реченицу: „Докторе, спасите ми живот да видим сина!“ Доктор је узвратио: „Ништа не брини. Кад се пробудиш, бићеш као нова и видећеш сина.“ То ју је умирило.

– Била је то драматична операција – прича др Мићовић.- Да бисмо урадили реконструкцију аорте и крвних судова врата, морали смо пацијенткињу да уведемо у клиничку смрт и потпуно прекинемо циркулацију.

Анестезију је водио др Синиша Јагодић, а др Мићовићу је помагао васкуларни хирург др Душан Бабић.

– Пацијенти се у клиничкој смрти током операције, по методи коју је 90-их година прошлог века у Америци усавршио, а онда нас обучио професор др Бошко Ђукановић, директор Института „Дедиње“, обично одржавају од 30 до 45 минута – објашњава наш саговорник. – Случај је, међутим, био толико компликован да нам је требало много дуже да оштећену аорту и крвне судове заменимо вештачким. Били смо свесни да клиничку смрт која дуго траје прати велики ризик да пацијент упадне у кому или да доживи мождани удар. Другог избора, ипак, нисмо имали.

Како мозак без крви не може да издржи дуже од три минута, доктор је применио посебну методу протекције централног нервног система. То је научио у Аустралији и пре две године почео да практитује у Институту „Дедиње“:

– Пацијент се хлади до 18 степени Целзијусових и потпуно се прекида циркулација. Катетери се уводе у крвне судове мозга и хладном крвљу храни централни нервни систем.

Драма је трајала пуних седам сати, а на јутарњем састанку лекари из „Дедиња“, који су др Мићовићу били професори, рекли су само: „Браво.“

– Овако компликовани захвати успешно се раде само у неколико центара у свету: у Немачкој, Белгији, САД, па и тамо 30 одсто пацијената током операције доживи мождани удар – каже др Мићовић. – Институт „Дедиње“ је овде референтна установа за аортну хирургију. Годишње урадимо више од 100 операција на усходној аорти и аортном луку, међу којима је десетак компликованих, али никада до сада пацијента нисмо тако дуго држали у клиничкој смрти.

Јованка се пробудила само два сата после захвата, као да операција није била толико ризична.

– Кад сам отворила очи, прва мисао ми је била: „Изгледа да је доктор био у праву. Преживела сам“. А онда сам поред кревета видела његово насмејано лице. Никад нећу успети довољно да му захвалим.

СВЕ ВИШЕ ОБОЛЕЛИХ ОТАЦ Јованке Неговановић умро је у 36. години од расцепа грудне аорте. Чињеница да је и код ње дошло до пуцања овог крвног суда указује на породичну предиспозицију за ову патологију. Др Слободан Мићовић наглашава да би сви који у породици имају аортну болест редовно морали да иду на ЕХО кардиографију, јер расцеп аорте у највећем броју случајева завршава фатално. Последњих година ова патологија све је учесталија, посебно код младих људи.

НОВОСТИ