Ексклузивно:Транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству (Други део)

Београд – Ослабити Србију

09. јул 2008. ДБ.РС

Америчка политика према Србији и после смене Милошевића била је заснована на притисцима. Године 2001. у Стејт департменту одлучено да се Косову да независност и да се помажу сецесионистички покрети у Војводини и Санџаку

Београд – Америчка администрација 2001. године није искључивала могућност изазивања грађанског рата у Србији, јер није била задовољна брзином промене политичког система и процесом приватизације. Према информацијама које су прикупили српски обавештајци, кључне тачке америчке политике према Балкану биле су ослоњене управо на пројекат слабљења српске државе. Тај план требало је извести на неколико нивоа: економском, кроз процес приватизације и слабљења пољопривреде и других стратешких привредних грана, безбедносно, кроз слабљење и смањење оружане силе, и политичко, кроз уклањања неподобних људи из политичког живота.

На састанку Радне групе у америчком Стејт департменту у јуну 2000. године донесени су следећи закључци:

1) Наставити са притисцима на Србију.

2) Енергичније приступити идеји обликовања „Велике Албаније”. Убрзати припреме за осамостаљење Косова.

3) Подстрекивање и помагање сецесионистичких покрета у Војводини и Санџаку.

4) Не искључити, као крајњу меру, и изазивање грађанског рата у Србији.

5) Из политичког живота уклонити све политичаре из Милошевићевог времена.

6) Уклонити Војислава Коштуницу са политичке сцене.

7) Убрзати приватизацију стратешких предузећа у Србији, с посебним освртом на цементаре, железару у Смедереву, дуванску индустрију (фабрике у Врању и Нишу) и прехрамбену индустрију. Предност дати америчком капиталу.

8) Пољопривреду у Србији тако програмирати, да цела земља буде зависна од увоза пољопривредних производа.

9) Ограничити деловање шефа Координационог центра за Косово, јер се уступци око Копнене зоне безбедности више не могу толерисати. Ако је потребно, направити раздор у Влади Србије по питању рада Небојше Човића.

10) Заштитити црногорски политички врх, који је сецесионистички орјентисан, и политичаре из
Републике Српске који су лојални америчким интересима.

Притисак на Зорана Ђинђића

Премијер Ђинђић је приликом посете Америци критикован због несарадње са Хагом, неефикасног слабљења Социјалистичке партије Србије, прилагођавање Србије европском законодавству и споре и неефикасне приватизације. Од њега је тражено да се хитно Хашком суду изруче сви који су били у окружењу Слободана Милошевића и да се убрза реорганизација Војске и оружаних снага. Од премијера Србије је, такође, тражено да се број војника и количина наоружања сведу на мере које неће представљати било какву претњу земљама у окружењу. Другим речима, од Ђинђића је тражено да Србију доведе у инфериоран положај.

Листа уцена
10. јул 2008. ДБ.РС

Зорану Ђинђићу 2001. године испостављена листа захтева Американаца, на којој је на првом месту стајало да „Сартид“ не сме бити продат Немцима

Београд – „Сартид“ не сме бити продат Немцима, био је изричит захтев који је америчка администрација предочила тадашњем српском премијеру Зорану Ђинђићу у новембру 2001. године, приликом његове посете Вашингтону. Тада је председнику Владе Србије испостављена листа захтева, на којој је приватизација кључних и најпрофитабилнијих предузећа у Србији била на првом месту. Американци су захтевали да њихов капитал има приоритет у Србији када је у питању приватизација дуванске индустрије, металског комплекса, индустрије грађевинских материјала, хемијска индустрија.

Поред тога, Ђинђић је добио и захтев да се приватизација убрза, и за то је добио тачну динамику. Курир објављује списак захтева који су предати српском премијеру у новембру
2001. године.

1) Испитати законитост стицања имовине породице Карић, а посебно испитати пословање Астра банке и БК телевизије. Такође, испитати повезаност Карићевих финансијских малверзација са банкама из Русије.

2) Успорити и на крају елиминисати привредну сарадњу са Русијом и Кином и све усмерити ка земљама Европске уније.

3) Успорити и елиминисати сваки вид сарадње са Републиком Српском и Македонијом.

4) Перманентно стварати све врсте притисака, а нарочито медијски, на председника СРЈ, његову странку и његово окружење. Избор метода прилагодити околностима.

5) Укинути српске банке како би се отворио простор за стране банке.

6) Отписивање 51 одсто дуга према Париском клубу поверилаца мора бити искоришћено као предизборни адут.

7) Олакшати рад невладином сектору и избећи финансијску контролу њиховог пословања.

8) Пружити потпуну слободу ТВ станицама Б92 и Пинк. Омогућити и подстаћи њихово ширење.

Ордење уместо фреквенција

Приликом посете САД премијер Ђинђић је одржао предавање у вашингтонском Институту за мир. Том приликом неко од присутних је упитао премијера за ТВ Б92 и због чега је ситуација са појединим независним медијима у Србији, по неким оценама, тада била неповољнија него што је била у време Милошевићевог режима.

Ђинђић је оценио „иритирајућим“ наведено питање и закључио да неки људи траже привилегије.
„Они не желе закон, већ траже лиценцу како би постали национални ТВ канал, мада, у овом тренутку, они већ имају свој ТВ канал, и то без лиценце. Према томе, они раде илегално. Међутим, ми то прихватамо, јер и сви остали тако раде у Србији. Једино што ми чинимо јесте да не дајемо привилегије појединим медијима. Ако је неко био веома храбар у време Милошевића, даћемо му орден, али не ТВ канал. Канал ће добити путем тендера, и то на истој основи као и сви остали. Жао ми је, али то је принцип демократије и тржишне економије“, поручио је том приликом републички премијер Зоран Ђинђић.

Услов свих услова
11. јул 2008. ДБ.РС

Западне земље у више наврата током 2000. и 2001. године тражиле од власти у Београду да се Слободан Милошевић испоручи Хагу

Влади СРЈ је 11. октобра 2000. године се обратила главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте са захтевом да се Слободан Милошевић одмах испоручи Трибуналу! У захтеву је стајало: Слободан Милошевић се мора лишити слободе, јер постоји опасност да добије политички азил у Белорусији. Сматрајте да је хапшење бившег председника СРЈ приоритет над приоритетима.

Само неколико дана касније америчка администрација се обратила српској влади са захтевом да се што хитније заврше кадровске промене у Војсци Југославије. „Небојша Павковић не би требало да остане на месту начелника Генералштаба Војске Југославије. Такође, треба уклонити све који су починили ратне злочине на Косову, у Хрватској и Босни! Реорганизовати војну обавештајну службу, као и ресоре државне и јавне безбедности. Даља упутства ће пренети амбасадор Монтгомери”, писало је на захтеву који је из Вашингтона прослеђен у Београд.

Ни Британци нису мировали. Премијер владе Тони Блер 12. новембра 2000. године обратио се српској влади са захтевом да се ни случајно не дозволи дословна примена Резолуције 1244 у вези са проблемом Косова. „Не сме се ни помишљати на повратак дела југословенске војске и полиције на Косово, јер би њихово присуство повећало политичке тензије између ОВК и снага Кфора. Генерале Павковића и Лазаревића одмах послати у Хаг, јер су наши обавештајци дошли до непобитних доказа да су припадници Војске Југославије учествовали у убијању Албанаца у околини Пећи”, тражио је Тони Блер.

Медлин Олбрајт је 18. децембра 2000. године тражила од америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија да притисне Владу Србије да испоручи Милошевића Хагу. Олбрајтова је наложила да се Ђинђићу постави питање зашто допушта да се доказани ратни злочинац Ратко Младић слободно шета Београдом и да се финансијска помоћ Србији услови хапшењем Милошевића.

Пауелов захтев Ђинђићу

Државни секретар САД Колин Пауел је 26. септембра 2001. године затражио од премијера Србије Зорана Ђинђића да се Војска под хитно реформише. „Ништа није учињено да се генерали Павковић и Лазаревић развласте, па је Војска Југославије још у рукама оних који су чинили ратне злочине. Нећемо учествовати на донаторској конференцији уколико се дотле не ухапси и испоручи Трибуналу у Хагу Слободан Милошевић. Шаљем вам официра за везу који ће координирати рад сведока сарадника, Трибунала и наших оперативаца”, написао
је том приликом државни секретар САД.

Мистер проценат
12. јул 2008. ДБ.РС

Монтгомери: С приватизацијом се стало јер су се намножили они који траже проценте, па многи кажу да Србија за министре има „мистер проценте“

Америчка администрација није била задовољна темпом приватизације и степеном корупције у Србији у време Ђинђићеве владе. Овакав закључак може се извући ако се анализирају поруке америчких представника у Србији и званичника администрације у Вашингтону, попут транскрипта разговора између Строуба Талбота, високог службеника Стејт департмента задуженог за Балкан, и америчког амбасадора у Србији Вилијама Монтгомерија.

Разговор је вођен непосредно после хапшења службеника ЦИА Дејвида Нејбора у мотелу „Шарић” на Ибарској магистрали. Нејбор је у мотелу ручао с потпредседником српске владе и некадашњим начелником Генералштаба Момчилом Перишићем, који је такође ухапшен.

Талбот: Биле, како се допустила толика непажња па да Џон (Нејбор) упадне у припремљену клопку?“

Монтгомери: С многим појединостима нисам упознат, јер се допустила самосталност у деловању, али по ономе што ми је пренето, веза доушника је откривена и он је пренео када ће се Џон састати с Перишићем и на ком месту.

Талбот: Све треба активирати како би се избегло суђење Џону. Одмах затражите пријем код премијера Ђинђића.

Монтгомери: Добио сам гаранције од министра Михајловића, Кораћа, Чеде и Милових посланика да ће се пресећи афера, али за Нејбора треба тражити друга решења.

Талбот: Да ли се зна каква је реакција генерала Крге, он је близак с Томићем, али и с
Павковићем. На војну обавештајну службу није се обратила потребна пажња.

Монтгомери: Нејбора само склонили и све је преузео Дејвид (Блек), који је одмах наредио да се престане са сарадњом доушника из кабинета неких министара. Исто тако је тражио додатне људске ресурсе како би се појачала безбедност амбасаде и њеног особља.

Талбот: Ђинђићева позиција је такође уздрмана, јер се афером доказало да ми не бирамо средства и начине да остваримо своје циљеве. Какви су резултати групе из „Галупа” која се бави расположењем јавног мњења у Србији? Шта о свему кажу гости ваше Лин?

Монтгомери: Зоран је добро уздрман, и после изручења Милошевића и овог инцидента његова популарност је нагло опала. Сам је крив за све што га је снашло, јер је поред себе поставио бескорисне људе од којих већина само мисли како да се што пре обогати. С приватизацијом се стало, јер су се намножили они који траже проценте за себе, па многи кажу да Србија за министре има „мистер проценте”.

Последње што се чуло на снимљеном разговору била је порука Талбота:

Талбот: Вероватно ће председник Буш позвати премијера Ђинђића чим се прашина буде слегла.

Контакт с Душаном Спасојевићем

Један од оперативаца из штаба Ентонија Монткона обавио је поверљиви разговор са шефом земунског криминалног клана Душаном Спасојевићем Шиптаром крајем јуна 2002. године. Тако је забележено у извештају овог оперативца. Касније се испоставило да директног разговора није било, већ да је енглески обавештајац написао неколико питања, на која је тражио одговоре, док је посредник био извесни Мујо Скендеровић. Једно од питања односило се на евентуално помагање у откривању Нејбора од стране Алије Делимустафића
и његових људи.

Одговоре које је добио припадник МИ6 били су уопштени и толико неконкретни да их не треба ни наводити.

Срозавање Србије
13. јул 2008. ДБ.РС

Хашим Тачи и Весли Кларк на састанку 2001. године планирали разоружавање српске војске

Крајем августа 2001. године у Приштини су се састали некада главнокомандујући НАТО генерал Весли Кларк и вођа терористичке ОВК Хашим Тачи. Основна тема њиховог разговора била је ситуација у Србији, политичке прилике у Београду, и нарочито Војска Југославије и српска полиција. Тачија је пре свега интересовало шта Запад планира да уради да би војно ослабио Србију.

Све што су разговарали Кларк и Тачи обавештајци су снимили, и Курир објављује најзанимљивије делове овог разговора.

Кларк: Не брините, све иде по плану. Министарство одбране Југославије свешће тешко наоружање у планиране оквире. Мора се уништити још најмање 250 тенкова Т-84 и избацити из употребе 42 вишецевна бацача ракета.

Тачи: То је јако битно, они нам не смеју ниједног тренутка бити претња, никада нећемо имати мирну ситуацију овде ако је Србија јака.

Кларк: Потпуно смо свесни тога и радимо све као што вам је и саопштено раније. Њихов оружани потенцијал биће сведен на такву меру, да више никада неће моћи војно да вас угрозе.

Тачи: Да, али…

Кларк: Погледајте само шта се десило с њиховом авијацијом, авиони су приземљени јер нема керозина. Њихови војници немају основне услове за борбену обуку. Ми морамо да знамо где је сваки метак потрошен, наши људи који су код њих као саветници држе ствар
под контролом.

Тачи: То је Ок, али још увек ништа није урађено да се расформирају њихове специјалне јединице у војсци и у полицији, а они су нам у време рата овде правили највећи проблем. Ви то добро знате, али сигурно да је таква ситуација била у Хрватској и у Босни.

Кларк: Тај проблем ће бити решен, оно што ви морате да урадите је да преусмерите део средстава преко Маурицијуса за лоби групе у Вашингтону које раде на вашој ствари (Кларк мисли на независност Косова).

Тачи: То није спорно…

Кларк: Колико новца из црних фондова можете да одвојите у овом тренутку?

Тачи: Сигурно пола милиона… за сада.

Кларк: То је Ок, за сада… Како вам и даље иду ти послови? Да ли црногорске власти сарађују?

Тачи: Иде добро преко њихових лука, роба иде ка Италији и западној Европи (Тачи мисли на опојне наркотике који се производе на Косову). Нисмо имали велике заплене у задње време… задовољни смо.

Кларк: Драго ми је да то чујем.

Пријатељство из Рамбујеа

Кларк и Хашим Тачи имали су јако успешну сарадњу, која датира још од Рамбујеа, када је овог криминалца Мадлен Олбрајт промовисала у новог албанског лидера. Њихови контакти су учестали и превазилазе чист пословни однос. У то време, међутим, основна окупација Веслија Кларка, поред ситуације у Србији, била је и приватизација на Косову.

Сарадници

Тачи: Влаховић, Ђелић и Динкић потпуно разумеју овај наш посао и са њима немамо никаквих проблема

У наставку разговора бивши главнокомандујући НАТО Весли Кларк и садашњи премијер Косова Хашим Тачи разговарају о политичким приликама у Србији, као и стварању независне државе Косово.

Кларк: У једном тренутку, а тај моменат није далеко, неће бити значајног противљења са српске стране, а и ако га буде, не треба придавати никакав значај интервенцијама из Београда. Брзо ћемо створити независно Косово, а затим још брже ујединити све делове у којима живе Албанци.

Тачи: Када је то… Мислим, када то можемо да очекујемо?

Кларк: Схватите, то је процес, а за процес треба времена. Будите сигурни да ћемо циљеве које смо зацртали и остварити.

Тачи: Разумем, али ово све траје дуго и, знате, финансијски нас то јако исцрпљује. Наша економија не функционише, па се углавном ослањамо на црне фондове и наше људе у иностранству.

Кларк: Будите опрезни с тим вашим црним фондовима. Јасно ми је да морате тако да се финансирате, аки цела ствар полако превазилази нормалне оквире. Постајете прегломазни, бодете очи, у једном тренутку нећемо моћи то више да толеришемо.

Тачи: Баш зато инсистирамо да се све убрза.

Кларк: Ништа не брините… Сада ми реците шта се дешава са приватизацијом на Косову? Како привремена влада сарађује са Комисијом за приватизацију?

Тачи: Мислим да је то добро, а то ће вам вероватно и они потврдити. Београд нам прави проблем око својине, али неки људи у њиховој влади су разумели о чему се ради.

Кларк: То је добро.

Тачи: Влаховић, Ђелић, Динкић потпуно разумеју овај наш посао и са њима немамо никаквих проблема. Чак су нам неколико пута изашли у сусрет.

Кларк: Рудно богатство Косова је велико и уз паметна улагања користи ће имати сви. Косовари пре свега, али и цео регион. Наш приоритет је да контролишемо тај ресурс и Београд ту неће правити никакве сметње. Ми ћемо наставити да у Србији подстичемо оне снаге које имају млак приступ питању Косова. Видећете, само је време у питању.

Тачи: Бојим се да су људи код нас нестрпљиви. Ми засад контролишемо ситуацију, али све је под великим знаком питања.

Сценарио за Балкан

Жак Клајн: НВО у Београду највише чине за нашу ствар. Они су најупорнији поводом Сребренице, али то није довољно! Бојим се да ће и неке оптужнице против Срба бити доведене у питање!

У мају 2002. године у Вашингтону је одржан састанак којем су присуствовали сви руководиоци одељења за Европу Стејт департмента. Главна тема разговора била је ситуација на Балкану. Поред америчких званичника, на састанак су позвани и високи представник за БиХ Жак Клајн и главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте.

За многе чиновнике који су присуствовали овом састанку позив главној тужитељки Трибунала био је велико изненађење, јер није било уобичајено да скупу на овако високом политичком нивоу присуствује и неко њеног ранга.

Клајн: Имамо велики проблем поводом Сребренице. Полако се отварају и друге димензије овог случаја. Морамо уложити додатне напоре и извршити притисак на медије у Босни и окружењу да се ова тема задржи у договореним оквирима.

Непознат глас: Да. Имаћемо то у виду!

Клајн: У Србији, али и у Хрватској… али у Србији нарочито. Медији извештавају о случају Сребренице другачије. Ствара се јавно мњење које је… С друге стране, НВО у Београду највише чине за нашу ствар. Они су најупорнији поводом Сребренице, али то није довољно! Бојим се да ће и неке оптужнице против Срба бити доведене у питање!

Дел Понте: Све се чини да Младић и Караџић избегну одговорност за геноцид. Међународне снаге на терену не чине довољно да се они ухапсе. Они, једноставно, не чине довољно. Њихова реакција константно касни.

Непознат глас: Како то мислите?

Дел Понте: Када смо неколико пута имали дојаву о њиховим скровиштима, они су каснили
са акцијом. Хватање Младића и Караџића мора бити приоритет над приоритетима. Углед суда као институције је у питању.

Непознат глас: Да…

Дел Понте: Не постоји комуникација на терену, мислим да смо потпуно заказали. Нисмо у стању да их лоцирамо.

Клајн: Углавном се налазе на терену Босне. Повремено прелазе у суседне земље, Србију и Црну Гору.

Непознат глас: Србија ће временом постајати све кооперативнија.

Дел Понте: Коштуница је највећи проблем у Београду. Он се енергично противи нашим плановима. Колико је правио хаос око изручења Милошевића… али то смо успели да завршимо. То је била најбитнија ствар за нас… Милошевић је централна ствар.

Аболирање Харадинаја
ДБ.РС

Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Агим Чеку су људи које Американци виде као лидере новог Косова у наредних двадесет година

У наставку састанка кључну улогу одиграо је високи службеник ЦИА Боб Хејден, који је званичницима на састанку објаснио који су то приоритети америчке спољне политике према овом делу Балкана, као и шта ће агенција за коју ради конкретно предузети када је реч о Србији.

Непознат глас: Господине Хејдене, имате ли ви нешто да додате?

Хејден: Мислим да би присутне требало упознати са планом наших активности на терену у наредном периоду… Мислим, говорим о неком временском оквиру од неколико година, највише пет… Прво, на листи наших приоритета централно место заузима Косово. Пре свега морамо убрзати припреме за проглашење независности. Ту мислим на правне проблеме и у овом делу очекујемо велику помоћ. Рамуш Харадинај, Агим Чеку и Хашим Тачи су људи које ми видимо као лидере новог Косова у наредних 20 година…

Дел Понте: То ће бити… То је тешко… Ми радимо на оптужници против Харадинаја. Постоје докази да је учествовао у убиству цивила на Косову…

Хејден: Верујемо да ћемо заједнички пронаћи неко решење… Даље, у кратком периоду морамо створити ефикасну војну силу на Косову која би била у стању да се одупре агресији из Београда. На терену… одлучујућу реч у командовању у међународним снагама, и војним и полицијским, морају имати амерички инструктори. Имаћемо константан проблем са ситуацијом у Косовској Митровици. Нећемо дозволити да се тај град претвори у Берлин, подељен на два дела. Ако буде било потребе, проблем ћемо решити… једнострано.

Непознат глас: Шта ћемо са суседима?

Хејден: Суседи ће се сложити. Али и ту ће бити неких промена. Пре проглашења независности Косова, Црна Гора ће постати независна држава. Такође, полицију Црне Горе треба оспособити да се одупре евентуалном покушају војне интервенције из Србије. Посебно треба

појачати границу са Србијом и контролисати је. С друге стране, треба појачати притисак у… Морате да схватите, кључно је: Србија се мора што више ослабити.

Непознат глас: То је несумњиво.

Хејден: Драго ми је да делимо мишљење… Значи, морамо подржавати сецесионистичке покрете у самој Србији. Пре свега у Војводини. Морамо помоћи онима који траже да ова српска покрајина добије прерогативе државе. Од политичких до културних покрета и охрабривати улазак оваквих идеја у све политичке опције у Србији.

Непријатељ Но.1
17. јул 2008. ДБ.РС

Кривицу за то што Караџић и Младић нису ухапшени треба свалити на југословенску војску, полицију и власти у Београду

Америчка администрација је још 2002. године означила Војислава Коштуницу као највећу препреку остварењу њихових интереса у Србији. На састанку одржаном у јулу 2002. године у Вашингтону ову констатацију изнео је високи чиновник у ЦИА Боб Хејден. Поред њега састанку су присуствовали и челници америчког Стејт департмента задужени за Европу и Балкан, као и високи представник за БиХ Жак Клајн и главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте.

Хејден: Војислав Коштуница је највећа претња реализацији наших интереса у Србији. Ми не смемо дозволити његово јачање и морамо осујетити његов долазак на било коју одговорну функцију.

Дел Понте: Још једном морам да нагласим да ми јако тешко налазимо заједнички језик са Коштуницом и његовим окружењем. Он је највећа кочница у сарадњи Југославије са Хагом.

Хејден: Коштуница је превише тврд политичар да би био добар за нас. Он се највише противио обрачуну са старим кадровима у тајној полицији и војној обавештајној служби. Његови људи и он контролишу војску у потпуности, и то треба искористити.

Непознат глас: Како то мислите?

Хејден: Врло једноставно. Кривицу зашто Караџић и Младић нису ухапшени треба свалити на југословенску војску, полицију и власти у Београду. Тако ћемо имати простор за стални притисак према њима. Коштуница не дозвољава да се очисте службе безбедности, онда људи из тих служби крију хашке оптуженике… Крајње једноставно!

Непознат глас: Разумем…

Хејден: Морамо наставити са дисолуцијом српских оружаних снага. Војску Југославије треба ослободити од кадрова који су били на командним местима у време ратова током деведесетих. То је кључна ствар! Морамо и у буџетским мерама слабити војску, односно вршити константан притисак на владу у Београду да умањи средства које одваја за потребе војске.

Дел Понте: Ми ту можемо помоћи, доста… Мислим… кроз подизање нових оптужница…

Хејден: И ми вама можемо бити од користи… (смех)… Не брините… Даље, морамо уништити и потенцијале њихових специјалних јединица у оквиру полиције и тајне полиције. „Црвене беретке”, специјална јединица тајне полиције, морају бити распуштене. Жандармерија, која ће постати нова специјална јединица МУП, мора бити инфериорна у односу на сличне јединице у окружењу. Тиме ће се борбена моћ Србије у региону свести на разумне мере.

Непознат глас: Не смемо дозволити ни другима да превише ојачају. И то би могло да нам створи проблем у будућности.

Хејден: Наравно… Не брините… У Босни, Црној Гори, Хрватској, Косову имамо потпуну контролу. На Балкану ће увек бити довољно оружја и усијаних глава, ако нам буде био потребан нови ратни сукоб. Али никада више ниједна страна неће бити толико моћна.

Отрежњење
18. јул 2008. ДБ.РС

После друге званичне посете САД Зоран Ђинђић, потпуно разочаран, схватио праве намере америчке администрације према Србији

Приликом друге посете САД, у јуну 2002. године, српском премијеру Зорану Ђинђићу у Вашингтону је показан папир који је он морао да прочита, али није имао право да коментарише! Како Курир сазнаје, на том папиру, у виду обавезних упутстава, биле су написане тезе које су одредиле судбину овог дела света у годинама које су следиле. Постојање ових документа, у свом сведочењу пред хашким трибуналом 24.11.2004. године, потврдио је и руски генерал Ивашов.

Према нашим изворима, на поменутом папиру, који је српском премијеру показан пред члановима америчког Савета за националну безбедност, писало је да америчка спољна политика има за циљ да се у наредних неколико година доврши процес распада Југославије до авнојевских граница, односно да Црна Гора, Косово и, на крају, Војводина добију самосталност у односу на Београд. Такође, документ је садржао и делове који се односе на процес приватизације у Србији, који је до краја дефинисао америчке приоритете у том погледу, пре свега у односу на стратешку индустрију – железару у Смедереву, фабрике дувана у Нишу и Врању, цементаре, прехрамбену индустрију…

Какав је утисак ова посета оставила на премијера Ђинђића, говори и чињеница да су његови најближи сарадници, који су га пратили током посете Вашингтону, после тога говорили да је тамо отишао пун оптимизма, а да се вратио потиштен и разочаран. Пријем на који је српски премијер наишао у САД био је много хладнији него приликом његове прве посете. Српску делегацију су шетали од подсекретара до подсекретара Стејт департмента, да би се само на неколико минута, чисто протоколарно, Ђинђић видео са председником Бушом. Примио га је и државни секретар, али је такође био прилично резервисан и било је јасно да једва чека да му види леђа.

Дубоко разочарање

Када су излазили из зграде Стејт департмента, пошто је Ђинђићу предочен документ, српски премијер обратио се свом пратиоцу из обезбеђења речима:
– Мислио сам да им је стало да дође до промене власти у Србији, а сада видим да они само руше Србију, свуда и на свим нивоима.

Страни фактор
19. јул 2008. ДБ.РС

Луковић: Пола Владе је наша клијентела. Свратите овде после 10 увече да видите како је, ко ће све доћи и какве ће рибе бити ту…

Десет дана пре убиства Зорана Ђинђића обавештајци су снимили разговор Милета Луковића Кума и енглеског бизнисмена, у ствари агента британске обавештајне службе који се представио као Џулијус Ричардсон! Енглески обавештајац је дошао у Шилерову на препоруку бизнисмена из БиХ који је сарађивао са „земунцима“, као послован човек са добрим везама у Лондону, али и Пакистану и Авганистану, а који поред тога послује и на Балкану. Разговор је вођен на српском језику и био је прилично отворен и искрен, што је у великој мери изненадило госта, који није очекивао да ће овако брзо стећи поверење саговорника.

Другог човека „земунског клана“ занимало је пре свега како је могуће трансферисати велике новчане суме на Кајманска острва и затим даље, свуда по свету, док је Британца занимало мање-више све. Почев од тога чиме се бави „екипа“ из Земуна, какве везе има са политичким круговима… Одговори које је добио запањили су британског обавештајца и он је то навео у свом извештају.

Курир објављује транскрипт разговора Милета Луковића Кума и Џулијуса Ричардсона, разговора за који упућени кажу да је можда дошао главе Куму и његовом шефу Душану Спасојевићу Шиптару.

Луковић: Авганистан живи од дроге. Кока је тамо јефтина… Исто је и у Пакистану… и код нас на Косову. Ту у сваком селу има по једна лабораторија.

Ричардсон: Како стојите са властима? Да ли вам праве проблеме? Јесу ли спремни да вам прогледају кроз прсте?

Луковић (кроз смех): Пола владе је наша клијентела. Свратите овде после 10 увече да видите како је, ко ће све доћи и какве ће рибе бити ту. Све сам врх. Па, нас су Французи ухапсили
да би нас вратили и извукли нас из затвора, јер смо им требали. Ми смо ту да одрадимо шкакљиве послове.

Ричардсон: Радо ћу свратити. Кажите ми да ли се увече игра покер? Нисам неки пасионирани играч, али радо бих утрошио мало времена и новца ако су игра и друштво добри.

Луковић: Ма, имамо људе за све. Има коцке, пића, најбољих риба у граду, све пробрани гости. Ово је најбоље место за зезање за одабране људе. Видиш ово место… Ово нема ни на Дедињу. А све смо сами направили. Од нуле. Сад пара има ко плеве…

Ричардсон: Посао иде добро?

Луковић: Никад боље. Дроге има свуда на улици и никад није била јефтинија. Сада је то модерно. Мада ја то не волим…

Ковање „Сабље”
20. јул 2008. ДБ.РС

Одлуку о покретању акције у којој је српска полиција требало да се обрачуна са организованим криминалом и политичким противницима донели челни људи британске и америчке обавештајне службе на Балкану

У београдском хотелу „Мажестик” 07. марта. 2003. године састали су се Ентони Монктон, шеф британске обавештајне службе за Балкан, и његов колега из ЦИА Дејвид Блек. Састанак је одржан свега неколико дана пре убиства српског премијера Зорана Ђинђића и дан након повратка Дејвида Блека из Беча.

У главном граду Аустрије први човек ЦИА у Србији сусрео се са својим надређеним
Строубом Талботом, који му је пренео инструкције из Вашингтона о покретању операције
„Мач”. Из садржаја њиховог разговора да се наслутити да је ова акција у ствари требало да подстакнесрпску полицију да се обрачуна са организованим криминалом, али и са политичким противницима тадашње владајуће гарнитуре. Из ове акције, под знатно другачијим околностима, настала је и полицијска акција „Сабља”.

Такође, приметно је да су двојица обавештајаца добро упознати са приликама у српском МУП и Државној безбедности, штавише, да контролишу добар део функционисања ових институција. Ово, наравно, и није нека тајна пошто је српској јавности позната сарадња британске и српске полиције на формирању специјалних екипа попут „Поскока” и УБПОК, за борбу против организованог криминала. О овим активностима говорили су и тада челни људи полиције.

Читав разговор је снимљен и Курир преноси његову садржину.

Монктон: Како је било?

Блек: Лепо. Био сам два дана тамо, али време ме није послужило. Падала је киша. Строуб баш није био расположен за неке необавезне приче, а Дојч се појавио накратко… Обезбедио нам је место састанка, рекао да има неких неодложних обавеза и изгубио се…

Монктон: Шта су одлучили?

Блек: Крећемо са операцијом „Мач”. Значи, све како је договорено. Циљ акције уклонити препреке… политичке, пре свега… Значи ДСС, радикали и социјалисти. Као што знаш, операција је подељена на три сегмента, с тим што ћемо се сада концентрисати само на план А. План Б и Ц засад нису у нашем фокусу, јер ако све буде ишло како треба са планом А, ове друге две варијанте неће ни бити потребне.

Монктон: У реду. Ми смо спремни за сваку акцију, али боље је да операцију носе ови из Државне безбедности, а да ми само логистички делујемо, односно да повежемо активности на терену. Како Војску искључити из свега?

Блек: Жандармерија ће операционализовати акцију. Сугерисало се да Гури и Сретен Лукић буду ударне игле. Они су погодни за овакву врсту посла јер им је за вратом Хаг.
„Поскок” не треба много експонирати, јер тамо има много непоузданих и сумњивих. Михајловића ћеш ти упознати са основним смерницама операције, док је Бил добио задатак да о свему обавести премијера Ђинђића.

Монктон: Ако ово завршимо како треба, имаћемо стабилност у Србији на дужи рок. Треба се припремити и на евентуалне протесте грађана на улицама… Срби су чудни, буне се кад то нико од њих не очекује. После последњих иступа не можемо више бити сигурни ни у Ђинђића. Како реагује Строуб на онај његов испад у Бањалуци?

Спискови за „Сабљу”
21. јул 2008. ДБ.РС

Акција „Сабља” дуго и пажљиво планирана, а спискове за хапшење састављали страни агенти

За акцију „Сабља” прављени су посебни спискови за хапшења, у чијем су састављању кључну улогу одиграли енглески и амерички обавештајци! Овакав закључак може се извести из транскрипта разговора који су 07. марта 2003. водили први човек ЦИА за Балкан Дејвид Блек и његов колега из МИ6 Ентони Монктон.

Поред спискова, њих двојица су се бавили и конкретним организационим питањима везаним за предстојећу полицијску акцију.

Блек: Сви су разочарани у Вашингтону, највише Стејт департмент. Не верују да је неко у стању да се тако неповољно изјашњава о нашој политици. Видећемо, можда ћемо, ако његов одговор буде… Од Ђинђићевог одговора зависи да ли ћемо морати да пређемо на варијанту Б или Ц.

Монктон: Не треба искључити ни опцију ванредног стања. Председница скупштине неће правити проблеме. Ако не буде све ишло глатко, не можемо искључити ни крајњу опцију…

Блек: Ја ћу нашима наложити да направе спискове и … ако је маса обезглављена, неће бити проблем и јавно мњење ће се брзо помирити са учињеним. Наравно, медије такође треба припремити за новонастале догађаје. Мислим да ту наши људи држе ствари под контролом. Михајловић неће правити проблем, али ми смо ти који ћемо морати да проценимо када смо постигли ефекат и када је крај репресивним мерама. Морамо интезивирати праћење кључних људи са списка. Ускоро ће нам стићи и додатна појачања из Мађарске, Аустрије и Белгије… и тимови за логистичку подршку… Све ће бити спремно до 10. марта.

Монктон: За специјалне задатке ангажоваћемо и Марка из Сурчина. Његови знају да буду ефикасни и сурови кад затреба.

Блек: У првом удару морамо елиминисати сваку могућност да се на нашу акцију одговори. Сви људи који нису под контролом у службама безбедности морају бити склоњени. Не сме се тактизирати или бити селективан. Списак постоји и по њему се може радити, али брзо и енергично.Треба заузети све осетљиве позиције у граду и радити без пардона. Ђинђић није хтео да смири Србију и сада ћемо ми то учинити, али на дужи период.

Монктон: Непознаница је једино црква. Нисам сигуран како ће они реаговати… Наравно, постоји стална опасност од могућег насиља, пошто у Србији постоји много нерегистрованог оружја код грађана. А имамо и много људи који имају борбено искуство на ратиштима…
То може представљати проблем… Југ Србије може бити незгодан због близине Косова.

Блек: Команда НАТО је добила упутства како да реагују њене јединице у земљама у окружењу. Борбена готовост на Косову већ је подигнута на виши ниво. Србија ће бити херметички затворена и зато треба ограничити кретање страних новинара који неповољно извештавају о нашим потезима. Посебно треба надзирати дипломате у Београду, а нарочито Русе!

Сурчинци замењују земунце
22. јул 2008. ДБ.РС

Основни циљ акције “Сабља” био обрачун с политичким противницима ДОС и преузимање наркотржишта на Балкану

Обрачунати се с политичким противницима владајуће гарнитуре и преузети тржиште трговине дрогом били су основни циљеви акције „Сабља”, иза које су стајали представници две стране обавештајне службе, Дејвид Блек и Ентони Монктон. Целу акцију требало је да на терену оперативно изведе српска полиција, чији је врх у то време био под контролом британске и америчке обавештајне службе.

Монктон: Како ће (Чедомир) Јовановић прихватити уклањање својих пријатеља? Неће му бити лако, јер мора да направи заокрет од 180 степени. Треба преусмерити и токове трговине дрогом кад склонимо екипу из Земуна. Не би било лоше да ови из Сурчина преузму те послове.

Блек: Све ће доћи на своје место кад се оконча ова деликатна операција. Замишљена је перфектно, а на нама је да је изведемо како треба. Сви ће прихватити чишћење политичких противника, у то не треба имати сумње. Војска се мора у потпуности изоловати из ових догађаја.

Монктон: Знамо ли друге варијанте акције… јер се мора на време предвидети… Војску ћемо лако затворити по касарнама, јер су се многи официри већ декларисали за нашу страну, али је велика непознаница Кула. „Црвене беретке” су добро наоружане и трениране. Легија је изгубио место команданта јединице, али су његови корени ту дубоко међу људством.

Не постоји формација која им се у Србији може супротставити. Видео сам и досијее Легије и
Маричића које су радили наши стручњаци… Анализа личности…

Блек: Да, ради се о опасним људима, али помало недораслим ситуацији…

Монктон: Када сам разговарао с (Вилијамом) Вокером, увек је истицао да је био импресиониран овом формацијом на терену. Каже да су добри!

Блек: Он их је видео на Косову… Мало сам размишљао о бази Бондстил на Косову и, евентуално, са базама на Копаонику и Старој планини… Како бисмо онда доминирали… У праву су наши стратези кад кажу да је Србија кључ Истока.

Монктон: Да, тако добра земља на тако добром месту… Али, нажалост… сами су криви… Највише ме погодило у Ђинђићевом интервјуу у Бањалуци када је рекао да му сметају честе посете наших амбасадора и људи из обавештајних служби. А није рекао да смо ми у Владу Србије углавном долазили на позив његових министара. Ми смо им организовали власт и државу… Каква незахвалност!

Блек: Без нас би стали за десет дана.

Монктон: Ми смо им организовали све послове. Полиција и државна безбедност су реформисане под нашом контролом и сад сасвим пристојно функционишу. Душан се у почетку није најбоље сналазио, али је он једини који и сада слуша шта да ради… Ови други су дигли носеве и глуме неке експерте… Чеда је најгори од свих, јер је превише отишао на другу страну…

Русија спречила крвопролиће
23. јул 2008. ДБ.РС

Москва упозорила Вашингтон, Брисел и Лондон да зна за планове њихових тајних служби да се у акцији „Сабља“ насилним методама уништи опозиција у Србији

Руска обавештајна служба спречила је да се операција „Сабља” у Србији претвори у крваву освету над политичким неистомишљеницима, сазнаје Курир од извора блиских обавештајним круговима у Београду. Према првобитном плану за ову акцију, политички лидери опозиције, пре свега Војислав Коштуница, требало је да се нађу иза решетака. Међутим, иако је у операцији „Сабља” ухапшено 12.000 људи, од којих већина без
ваљаног правног основа, због чега је држава касније исплатила милионске одштете, до обрачуна с врхом опозиционих политичких партија ипак није дошло и Србија није прешла ивицу грађанског рата.

Наиме, када су почетком марта службе безбедности документовале два разговора која су водили први човек ЦИА за Балкан Дејвид Блек и његов колега из британске обавештајне службе Ентони Монктон, оперативци нису имали идеју шта да ураде са целим случајем пошто су сумњали да су њихове службе по вертикали „пробушене” и под контролом страних агентура.

– Донета је одлука да се сви подаци из ове операције предају представнику руске службе у Београду. Међутим, на састанку с тим човеком, када му је саопштено да поседујемо податке да се спрема велико крвопролиће у Србији и да је снимљен разговор Монктона и Блека, одговорио нам је да му је то познато, јер су и његови снимили део разговора Монтгомерија и Талбота – каже наш саговорник и додаје: „Рус нам је рекао да је све прослеђено у Москву и да се чекају даља упуства”.

Када су руске власти званичним каналима саопштили Вашингтону, Лондону и Бриселу да им је позната операција уклањања политичких противника власти у Србији, међу организаторима операције настала је паника.

Оперативци служби безбедности успели су да сниме још један разговор Монктона и Блека, иако су они за ту прилику поставили такво обезбеђење по свим „прстеновима”, од обавештајног до физичког, да је то изгледало као немогућа мисија. Сусрет је био врло кратак и конспиративан. Том приликом је Блек рекао Монктону: „Како се открило све када смо само нас двојица били упућени у појединости?”

Монктон: Не знам, али сад није ни битно… Проваљена је фаза А. Шта сад?

Блек: Прелазимо на фазу Б, а по потреби и на Ц! Убудуће ћемо комуницирати… онако!

Монктон: У реду. Чувајте се.

Знали за атентат
24. јул 2008. ДБ.РС

Политички врх западних земаља пре убиства премијера Ђинђића знао да се у Србији нешто спрема

Западне земље су знале већ почетком марта 2003. године да се у Србији нешто спрема, тврде наши извори блиски обавештајним круговима. Према њиховим наводима, акцију „Сабља“ су испланирали и координирали оперативци западних обавештајних служби у Србији, док су „извођачи радова“ биле српске снаге безбедности.

– Потврду оперативних сазнања, до којих се дошло праћењем челних људи енглеске и америчке обавештајне службе на Балкану Ентонија Монктона и Дејвида Блека, да се спрема операција која треба да се разрачуна с политичким противницима у Србији, добили смо и од иностраних извора – тврди наш саговорник и додаје да им је у томе помогла руска служба.

Према наводима наших извора, српским службама безбедности већ почетком марта пренете су поруке да се нешто догађа. Тако су из Брисела обавештени да је 1. марта у главном штабу НАТО издата наредба да се ваздушни надзор територије над Србијом појача употребом још два авиона типа АВАКС, који би били у стању да прате све електронске комуникације на тлу. Већ 3. марта из Македоније је прослеђено обавештење да је једна британска бригада из састава НАТО контингента у овој земљи добила наређење да се размести дуж границе са Србијом.

Из Будимпеште је прослеђено да су две ескадриле ловаца Ф-18 стављене у стање борбене готовости. Оперативци из Босне су јавили да је 5. марта командант Сфора добио упуства да се војници не пуштају на одсуства и да им се укину чак и дневне дозволе за удаљавање из базе. Два дана касније Сфор добија наредбу о повећању борбене готовости на највиши ниво.

Истовремено, у Београду је примећено да се појачава број људи у дипломатским представништвима у Србији, нарочито у амбасадама Бугарске, Румуније и Мађарске. Наше службе су известиле политички врх о овој појави уз закључак да се присуство обавештајаца у српској престоници појачава и да се нешто велико спрема.

У западним медијима, у којима су до тог тренутка доминирале теме о кризи власти у
Србији, одједном је престало да се пише о томе, што је протумачено као припрема терена.

Провера

Четири дана пре убиства Зорана Ђинђића, Дејвид Блек, кључни човек ЦИА за Балкан, затражио је хитан састанак са својим колегом Ентонијем Монктоном. Кад су се сусрели, Блек је тражио од Монктона да преко Душана Михајловића провери да ли је обезбеђење око зграде Владе Србије појачано и да ли су неки специјалци распоређени у том рејону. Монктон је после неколико дана колеги послао одречан одговор.

Лов на вештице
25. јул 2008. ДБ.РС

Зоран Ђинђић био против тога да се акција против организованог криминала претвори у обрачун с политичким противницима.

Зоран Ђинђић није хтео да дозволи да се полицијска акција претвори у обрачун с политичким противницима, сазнаје Курир. Судећи по разговору који је 9. марта 2003. године председник српске владе водио са својим министром унутрашњих послова, а коју су снимили оперативци безбедносних служби, Ђинђић није желео да се обрачун с организованим криминалом претвори у „лов на вештице“. Курир преноси транскрипте овог разговора.

Рано ујутро, тог 9. марта, министра полиције Душана Михајловића телефоном је позвао Ентони Монктон, главни човек британске обавештајне службе за Србију. Монктон је био кратак и званичан: „Тражите одобрење од премијера Ђинђића да започнемо са операцијом ‘Мач’“!

Министар унутрашњих послова убрзо је затражио хитан пријем код премијера. Разговор који је вођен у Ђинђићевом кабинету је снимљен.

Михајловић: Звао ме, овај… Ентони, знаш… Креће операција „Мач“, и они траже одобрење од тебе!

Ђинђић: Какав „Мач“. Опет нешто… да ли су они нормални! Стално!… Доста више… Човече, морам да вежбам како бих се ослободио штака!

Михајловић: Па, … па… Хмм… (пауза). Њихова је идеја да нас, ехм, овај, ослободе баласта… политичког… мислим нааа радикале, социјалисте и, овај… Коштуницу!

Ђинђић: А како то они мисле. То је тек тако. Па није ово Јужна Америка! Нека банана држава! Као да ја то не бих волео! Али како? Они делују у оквиру постојећих прописа! То што они мисле да ураде је чисто безакоње! Не може то тако! Боље је да се ми овде пошибамо, ако треба и очи једни другима да повадимо, него да се они мешају! Почистити организовани криминал то је Ок, ово друго никако! Рекао сам им не може са нама више тако… нисмо ми стока. Морају да нас поштују!

Михајловић: Немој, Зоране… Треба их саслушати, требаће нам они још. Мислим…шта је поента…

Ђинђић: Еј, оставимо то за сутра… Треба размислити о последицама такве акције. Лако је пустити нарогушене жандаре да хапсе и убијају, а шта ћемо сутра. Шта ће светско јавно мњење рећи кад сазна да се бавимо затварањем политичких противника. Три дана ће ћутати, а четвртог ће нас одрати у медијима. Може тај њихов план да нам се обије о главу. Пусти то… Чућемо се сутра!

Тврд орах!
26. јул 2008. ДБ.РС

Поднећу оставку, али нећу дозволити терор Жандармерије! Није Србија банана република, поручио је Ђинђић амбасадору САД Монтгомерију

Министар Михајловић поново је посетио председника српске владе Зорана Ђинђића 11. марта око девет часова ујутру, у његовом кабинету у Немањиној 11. Овог пута разговор је био врло кратак.

Михајловић: Како ти је здравље данас?

Ђинђић: Да, да… Боље је…

Михајловић: Овај, ја сам мислио… Знаш…хмм…

Ђинђић: Види… То како су они замислили неће ићи. Ми смо демократију у Србију увели 5. октобра. Пренеси им да не одобравам акцију…

Михајловић: Чекај, овај….немој да си, ухммм… на крај срца. Мислим, може бити и неке политичке користи из свега тога!

Ђинђић: Не, не… Доста је било. Пренеси им тачно овако: „Не одобравам акцију и спреман сам да поднесем оставку ако се то од мене тражи. Терор Жандармерије не дозвољавам, није ово банана република!”.

Михајловић: Добро, овај… Пусти да то одлежи још неко време, да се… Сачекајмо, нешто ће искрснути у међувремену!

Ђинђић: Не разумеш. У вези са овим ја нећу променити мишљење и моја одлука је дефинитивна, па свидело се то њима или не. Не занима ме! После Бањалуке окомили су се на мене као да сам сам црни ђаво. Само постављају неке услове. Морају да схвате да ми нисмо Занзибар и да ја нећу дозволити да се о мени говори као о човеку који је хапсио своје политичке противнике.

После овог сусрета Михајловић је оклевао да пренесе реакцију премијера Ђинђића, али га је касније тог дана телефоном позвао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери.

Монтгомери: Докле се стигло са припремама? Ми чекамо почетак акције вечерас! Моји кажу да је остало само да Зоран одобри! Шта се дешава, је л’ дато одобрење?

Михајловић: Није!

Монтгомери: Како није? Шта није у реду? Не разумем!

Михајловић: Није дато одобрење…

Монтгомери: Како није дато? Само Зоран треба да…

Михајловић: Зоран, није дао… ухм…

Монтгомери: Поновите… Зоран није дао шта?

Михајловић: Да, овај… Он каже да то не дозвољава, и да ће… ухм… ако се то од њега тражи, поднети оставку! Био је одлучан! Ја сам покушао да га убедим, али није вредело.

Монтгомери: Да, разумео сам. Океј, пријатан дан.

Тајанствени лет
27. јул 2008. ДБ.РС

Само дан пре него што је убијен Зоран Ђинђић, на аеродром слетео авион из
Будимпеште чији долазак није забележила контрола лета

Године 2003, 11. марта у 14 часова, у просторијама британске амбасаде одржан је састанак коме су присуствовали Дејвид Блек, шеф америчке обавештајне службе за Балкан, и његов колега Ентони Монктон. Циљ овог сусрета био је оперативно спровођење плана „Мач”, односно његове прве фазе. Место састанка је сугерисао лично Дејвид Блек, који је имао поверења у обезбеђење британске амбасаде.

Ипак, и поред свих мера безбедности, оперативци безбедносних служби дошли су до снимка разговора двојице обавештајаца, додуше на крајње невероватан начин. Наиме, како Курир сазнаје од извора блискимх обавештајним круговима, до снимка њиховог разговора дошло се преко босанске обавештајне службе АИД. Сурењивост и ривалитет две највеће обавештајне службе на свету, ЦИА и МИ6, довела је до тога да снимак разговора Блека и Монктона заврши у рукама људи Ал Саида Носаира, муслиманског фанатика стационираног у Тузли и више него очигледно повезаног с исламском терористичком мрежом Ал Каидом. Он предаје снимке оперативцима босанске службе, не слутећи да они истовремено раде за још једну службу.

Разговор двојице обавештајаца био је веома кратак.

Монктон: Зоран није пристао да одобри акцију?

Блек: Нажалост, није.

Монктон: Невероватно?! Не могу да верујем да не види колико је то добро за њега. Шта се десило са њим?

Блек: Не знам. Чак је рекао да је спреман да понуди оставку на место премијера и да се повуче, ако то од њега буде тражено.

Монктон: То уопште не личи на њега. Шта ћемо даље?

Блек: Варијанта А отпада. Значи, прелазимо на реализацију плана Б, а одмах затим, значи у најкраћем року, и плана Ц. Јасно ти је који су ваши задаци?

Монктон: Наравно. Одмах крећемо.

Блек: Срећно.

Монктон: Срећно.

Одмах после састанка са Монктоном, наводи наш извор, Дејвид Блек је хеликоптером пребачен у Будимпешту.

Из главног града Мађарске вратио се истог дана, авионом, чији лет није смео бити званично забележен. Заједно с њим у летелици је било још дванаест мушкараца у цивилу. Сви они су директно са аеродрома блиндираним возилима пребачени на непознату локацију у Београду – тврди наш саговорник.

Васељенска ТВ