Свети Јосиф Темишварски – рашчињени светитељ и екуменизам његовог доба

(Унија је мајка екуменизма – Увод)

Свети Јосиф Темишварски је светитељ српског порекла који је био епископ у граду Темишвару у време великог притиска и насиља римокатолика који су покушавали да поунијате православне, мало насиљем, мало обећањима. Свети Јосиф се нашао тамо где је метода насиља била доминантна, на простору које је често потпадало под аустроугарско царство, најкатоличкије од свих царстава. Са друге стране, метода обећавања била је доминантна на другом простору, простору Пећке патријаршије под отоманским јармом. Патријарху у Пећи стизали су дарови са обећањем, да, ако прихвати унију Аустрија ће ослободити читаву Србију од османлија и српском народу ће засијати слобода.

Јерес екуменизма која сада постоји, тада није био присутна. Овакву, седмоглаву аждају, екуменизам, могао је да измисли само овај најпрепреденији од свих векова, двадесети век. Ипак, велике сличности између унијатства и екуменизма постоје. Унијатство је лукаво домишљање како што «безболније» превeрити православне и привести их у покорност архијеретику папи. Овде римокатолицизам одступа од максималистичке тежње да се православни потпуно преобрате и прихвате модус организације и богослужења римокатолика. Папа православнима унијом нуди да и даље служе по свом «бизантијском» обреду, oставља им обрисе аутономије, али под условом да прихвате његову теологију и њега као идола у храму римокатолицизма. Папа православнима даје чак и оно што не дозвољава својим свештеницима тако упорно, а то је да се жене и да имају породице. Ово није мало снисхођење. Погледајмо данас, и поред познате чињенице да су римокатолички свештеници све само не девственици, и поред толико педофилских скандала, папизам не дозвољава да му се дирне у институцију обавезног свештеничког целибата. Зашто? Ваљда због тога, што један човек без породичних обавеза, на првом месту има свој дуг према армији у којој војује, тј. према римокатоличкој «цркви», тако да је мобилнији и ватренији у спољашњем служењу папизму, а успутни паралелни живот је, ипак, нешто само «успутно». Уосталом, у бескрупулозној државној идеологији каква је она ватиканска, корумпиран свештеник може бити «користан», јер га виши редовници и редови имају у шаци.

Али, прагматични дух римокатолицизма ће и брак «опростити» бившим православним свештеницима уколико прихвате јединство са папом.

Римокатолички екуменизам је један корак даље у тзв. «попуштању» православнима ради постизања међусобног јединства. У екуменизму се везе и општење постижу чак пре брака православних са папом. Ако је унија брак папе са ћопавом младом (екс-православцима који и даље имају своје особености, мутантима који нису мутирали баш до краја), екуменизам је ванбрачна веза. Настоји се на заједничкој молитви, на заједничким конференцијама нпр. о угроженој животној средини, људским правима, мировним иницијативама… Оваквим конференцијама, заиста, није циљ спашавање животне средине, побољшање људских права, мир у свету, оваквим конференцијама, циљ је дружење и приближавање учесника, тј. њихово учешће на заједничком послу. Заједничким молитвама, никакав «бог» се не призива у помоћ, већ се опет медитира јединство са надом да ће отупети имунитет православних и да ће заносни дух који влада на оваквим «молитвама» да их коначно понесе. Отуда су овакве молитве и овакви догађаји зачињени сентименталношћу и мелодрамским заплетима.

Има православних који се са појавама екуменизма сусретну, поразговарају са екуменистима и заобиђу их. Они остају православни иако се сусретну са блудницом. Одлазе после сусрета светлог лика, јер су учинили само по заповести Господњој «Имајте са свима мир колико до вас стоји». Додуше, оваквих је мало, а у наше време скоро и да их нема. За пример да се сусрео са појавом екуменизма, али јој није подлегао, имамо св. владику Николаја (Велимировића). Он је присутствовао сесији у Еванстону 1954., али екумениста није постао. Православни су после сусрета са представницима јереси дали заједничку изјаву:

«Ми смо обавезни да изразимо наше дубоко убеђење да је света Православна Црква једина сачувала у пуноћи и неповређености веру која је једном предата светима.»

Ипак, имајући у виду горњи пример, не треба сметнути са ума ни следећу напомену из Св. Писма:

«Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се“ (Тит.3,10)

Ове речи Светог Писма се без скрупуле газе, свакодневно, не од неупућених, већ од оних који су завршили високе теолошке школе и носе највише црквене титуле. На овај начин они не сведоче веру, већ сведоче да су мутирали, од православца су еволуирали (или девалвирали) у екуменисту.

Екуменизам је јерес пар екселанс. Чак и да православни не потпише унију, он је, учешћем у екуменизму, пао у јерес. Својим актом признао је једнакост Цркве са јересју, што се противи деветом члану Символа Вере: «Верујем…у једну свету саборну и апостолску Цркву». Екумениста је пао у јерес јер он на делу показује да верује макар у две «цркве», а у случајевима када су присутни представници више јереси и у више од две.  Постоје, већ, генерације јерараха који су учествовали у екуменистичкој јереси али никад нису постали де факто јединствени са римокатоличким и другим јеретицима. Може се рећи да су и поред живљења духом екуменизма завршили свој живот, ипак, као православни. А, да ли је заиста тако? Да ли су они, иако нису потписали акт уније, остали православни?

У време св. Јосифа Темишварског постојало је слично искушење екуменизму, искушење уније. Сам Јосиф морао је бити у свом времену борац против уније, и то, бескомпромисни борац. И можда је због тог епитета «бескомпромисни» имао да буде обележен, не само од римокатолика, већ и од православних, али «компромисних», као њихов непријатељ. Св. Јосиф је имао једног великог непријатеља, о коме се у црквеној историји не говори као о унијату, већ као о православном угледном и добром српском патријарху. Реч је о патријарху Пајсију (Јањевцу), књигољупцу, вредном путнику од манастира до манастира, од парохије до парохије по српској земљи, ради утврђења вере православне. Како је онда дошло до тога да ова два добра пастира постану толики непријатељи да су патријарх Пајсије и сабрање епископа око њега Јосифа уклањали са престола Темишварске епархије у више наврата. Морало се уклањање понављати, иначе, у више наврата, пошто је п. Пајсије уклањао, а Јосиф остајао непослушан црквеним телима и одлуку сматрао безаконом. И не само то, већ се говори о томе да је св. Јосиф желео да уклони патријарха Пајсија са престола патријарха. Какав бунтовник!… А опет, тај «бунтовник» је светитељ Православне Цркве, онај којега Црква Православна препоручује као углед вернима.

Шта је то што је ова два јерарха «посвађало»? Овим питањем, као и питањем уније и издаје Православља од неких српских епископа бавићемо се у следећем низу текстова везаних за историју покушаја Ватикана да се православни поунијате.

«Уразумите нас, што можете, јер Вама је све могуће: да ли добро држимо, оно што нам је предано од Светих Апостола и Светих Сабора, да би били једно стадо и један пастир.», патријарх српски Пајсије (Јањевац) папи Урбану VIII, уз oбећање да ће га уписати у поменик “име светиње твоје“, тј. папине.

Наставиће се…

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”