Љубав за вјечност

Има таквих љубави: вољене особе једна другој знају свашта да ураде, живот међусобно загорчавају, али кад дође стани-пани, увијек су ту једна за другу. Такав је случај, показује вријеме, однос између свјетовног и духовног поглавара Црне Горе, премијера Мила Ђукановића и митрополита Амфилохија Радовића. Велики се догађаји очекују. У Подгорици ће 7. октобра бити освештан Саборни храм Васкрсења Христовог.

,,У присуству више патријарха на челу са васељенским Вартоломејом и московским Кирилом, представницима православне цркве, кардинала из Римске цркве и високим званицама из европских држава, освештаћемо наш храм. Не можемо дозволити да просимо, већ морамо и да дајемо Европи оно што је најзначајније – свједочанство хришћанског идентитета и допринос европској и свјетској култури и цивилизацији”, објаснио је љетос митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Нагласио је да ће држава ,,што је и потпуно природно” допринијети да освећење саборног храма добије праве димензије, које пристоје Црној Гори.

У циљу операционализације читаве ствари, кажу Мониторови поуздани извори, Амфилохије и Ђукановић су се недавно срели у згради владе. Премијер је митрополита дочекао на паркингу, срдачности, лише љубљења руке, није фалило. Кад се ствар на том нивоу договори, остало је техника: Филип Вујановић, сва је прилика, биће инсталиран и на мјесто предсједника организационог одбора, државна телевизија уредно ће извјештавати, највјероватније и директно преносити свечаност.

Са митрополитове стране разлози за обнову љубави су јасни. Прослава треба да изгледа што боље, да се што даље чује, а фалило је и нешто пара.

Премијерови разлози слојевитији су. Влада му је све непопуларнија, красне приче о развитку у све су већем раскораку са ситуацијом у новчаницима његових поданика. Избора ће бити – ако не других, локалних на прољеће, извјесно. У главном граду његова партија изгубила је на претходним локалним и на прошлогодишњим парламентарним изборима. Кандидат владајуће странке на предсједничким изборима Филип Вујановић добио је преко пет хиљада гласова мање од опозиционог кандидата Миодрага Лекића. У таквој ситуацији, не би лоше дошло, мало православља и мало српства.

Уосталом, премијерове заслуге за ницање Храма, неспорне су.

,,Служи на част Влади да су негдје до 1997.године, захваљујући уговору између Владе и Дирекције за јавне радове и ондашњем и садашњем премијеру Милу Ђукановићу, груби радови Храма урађени”, фино је објаснио митрополит Амфилохије. Његови сарадници прецизирали су да је Влада уложила ондашњих близу два милиона марака. Земљиште на ком је храм главни град је поклонио, комуналије, колико се зна, никад нијесу плаћене.

Храм се гради ево двадесет година. Камен темељац освештао је 9. августа 1993. патријарх цариградски и васељенски Вартоломеј. Био је то државни догађај. Побједа, тада једини дневни лист, објашњавала је да ће капија храма имати два звоника – један посвећен Стефану Немањи, други светом Јовану Владимиру. Савршено се уклапало у тадашњу државну политику црногорског имена и српског презимена овдашњег народа.

Предсједник владе Мило Ђукановић нашао се митрополиту Амфилохију и у вријеме покушаја обнављања Црногорске православне цркве. Архимандрит Антоније Абрамовић на Лучиндан 31. октобра 1993. на збору је на Цетињу проглашен за духовног поглавара Црногораца православне вјероисповијести.

,,Наши преци су имали своју Цркву. Ми имамо нашу цркву која је од Светог Саве на овом простору. Зато, поштујући друге вјере, не видим разлога, оправдања ни потребе за новом црквом”, поручивао је тада свеприсутни Светозар Маровић.

Влада, на челу са Милом Ђукановићем, преко Министарства унутрашњих послова, била је много конкретнија. Саопштили су да је Служба државне безбједности ,,у посједу сазнања” и докумената о ,,настраним активностима” Антонија Абрамовића, те да је исти избјегао кривичну одговорност због ,,специфичних односа са разним обавјештајним службама”. Сматрали су обавезом да о томе обавијесте јавност, ,,а посебно оне који буду жељели да господину Абрамовићу пољубе руку”. Документи, наравно, никад нијесу објављени.

Вријеме да митрополит узврати стигло је у вријеме раскола у ДПС-у. Тихо је стао на Ђукановићеву, заправо је било важно да не стане на страну Момира Булатовића. У априлу 1997. предсједник црногорске Владе Мило Ђукановић обишао је у друштву митрополита градилиште Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Обиласку је претходио премијеров разговор са митрополитом који је, како смо незванично сазнали, трајао ,,око сат времена”, писала је тада Наша борба. Било је то друго појављивање у јавности премијера Ђукановића након драматичне суједнице Главног одбора ДПС-а, на којој је премијерова струја остала у мањини. Сусрет је протумачен као јавна подршка митрополита Ђукановићу. То се не заборавља.

Реагујући у часопису Православље на ставове Добрице Ћосића који је у књизи У туђем веку написао да је ,,митрополит Амфилохије идеолошким антагонизмом подстакао раскол црногорски, па је јавном подршком Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе”, епископ Атанасије Јевтић биљежи: ,,Овде нећу бранити Амфилохија, само наводим податак: у време пред изборе Мило Ђукановић је лично – свакако лукаво – дошао у Цетињски манастир и Амфилохије га примио, док је Момир Булатовић тражио да му митрополит Амфилохије дође у вилу на Горици, на што му је митрополит одговорио да, ако већ неће да дође у Цетињски манастир, нека дође у Манастир Дајбабе да се тамо сусретну, што Булатовић није прихватио”. Мора човјек знати кад треба да се поклони.

На протестима због признања Косова 2009. митрополит Амфилохије је, како је тврдила Управа полиција изговарајући реченицу – Све је у божјим, а сад у вашим рукама – изазвао нереде. Лидер ПЗП-а Небојша Медојевић оптужио је митрополита да је својим говором нанио штету опозиционом протесту.

,,Поштујући његову бригу за националне интересе и уз сво уважавање његове црквене функције, мислим да је наступ Амфилохија био аутогол опозицији. Да би Црна Гора заиста ушла у фазу демократије и промјена неопходно је да са јавне сцене оду два главна лика – протагониста Ђукановић и митрополит Амфилохије”, казао је Медојевић.

У вријеме док је био докон, кад није био премијер него предсједник ДПС-а, Мило Ђукановић се помало занимао црногорским идентитетом. Отварајући ВИ конгрес ДПС-а рекао је да ће ДПС подстицати обједињавање православних вјерника у једну цркву. Објаснио је да Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је дио Српске православне цркве , чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност.

,,Ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве”, казао је Ђукановић.

Ипак, није заборавио да напомене да је Митрополија црногорско-приморска у важним политичким тренуцима била конструктивна по политичку стабилност Црне Горе у интересу њеног правилног демократског усмјерења који су је довели до стабилности и независности. Посебно је поменуо 1997. и 2006. годину.

У вријеме референдума Митрополија је реаговала на програмске циљеве ДПС-а. Казали су да је ,,потпуно депласирано и политички штетно”, да једна политичка партија у свој програм уписује отворене ставове о канонском устројству Цркве. ,,Митрополија Црногорско-приморска има пуно морално право да упозори на ту аномалију, јер је управо она, заједно са другим православним епархијама на тлу Црне Горе, без икаквих коментара испратила референдумски процес 2006. године, поштујући слободну вољу црногорских грађана и њихово мишљење о државно-правном статусу Црне Горе.” Политичари су, нагласила је митрополија, дужни да поштују и афирмишу слободу вјерујућих људи и свештенства да одлучују о канонском и организационом устројству цркве. Укратко – цару царево, богу божје.

Ђукановић је касније објаснио да је ствар око обједињавања православаца била само смјерница за дјеловање чланова његове партије који су вјерници, никако мијешање у црквене послове. Никад није објашњено како би се обједнињавање православља имало извести. Рецимо: уз помоћ Црногорске православне цркве, или успостављањем ,,независне” митрополије, са Амфилохијем на челу. Исто тако се прецизно не зна какав су утицај њежни односи између Ђукановића и Српске напредне странке на челу са Томиславом Николићем допринијели отопљавању односа између митрополита и премијера.

Као бонус у компјутерским игрицама, овдашња јавност редовно добија разна замешатељства у односима државе и цркве. Једном држава тражи да се црква региструје по закону, па митрополит, дао га Бог рјечитог, узврати: ред би било да се нова држава, коју ми признајемо, региструје код цркве Божје, код Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Кад јој падне на памет, или кад треба одвратити пажњу од нечег важног, држава пробуди инспекције које кажу да треба макнути цркву са Румије или потегне питање власништва над каквом парцелом. Митрополит прокуне кад кога треба. И гради.

Кад љубав и све друго прође, остаће оно што је градио Амфилохије, на сваком крају Црне Горе. Премијер је далеко иза митрополита, некако га је више запало растурање, разарање и распродавање. Како ће их историја забиљежити зависиће, као и увијек, од тога ко је буде писао. Како тренутно ствари стоје ратни хушкачи нијесу били ни један ни други.

Miloš BAKIĆ / http://monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=4640%3Aljubav-ya-vjenost&catid=3158%3Abroj-1196&Itemid=4415