Обнова титоизма

Идеолошка конструкција по којој Европа нема алтернативу и афирмација ставова о титоизму подударају се, дакле, у два битна момента стварности. То су вишеструки процеси обнове ауторитаризма и непрестани процеси умањивања српских националних права.

Поштовани професоре Ломпар, недавно се појавила Ваша књига под именом „Дух самопорицања“. У њој – између осталог – указујете на појачавање већ устаљене тенденције подређивања српске културне политике хрватској културној политици: све у склопу тзв. југосфере као новог термина за већ виђену културну политику у доба титоизма. У чему је значај културне политике једне нације, каква је српска културна политика данас и шта заиста значи тај појам југосфера?
– Дуготрајни недостатак српске културне политике огледа се у свим подручјима јавне свести: и у политичком, и у пословном, и у медијском. То би могла бити актуелна последица опште и дуготрајне друштвене неуређености. Али, овај недостатак историјски можемо схватити и као плод дубоке пукотине у осећању националног идентитета, која је настала услед историјског наслеђа: померања са југа на север, са истока на запад, дуготрајног постојања у подунавском културном окружењу, настајања контактне културе са преовлађујућом православном и садржајном како исламском, тако и католичком компонентом. Настали у дугом трајању, ови моменти проблематизације националног идентитета добили су посебну снагу услед распростирања идејâ и идеологијâ југословенства и комунизма. Оне су се показале пресуднијим од укупног наслеђа, јер су деловале снагом модернизацијских историјских процеса.
Сáмо непостојање српске културне политике није, међутим, тек последица спонтаности, него и плод делатних и делотворних настојања. Јер, нема историјског и политичког стања које није резултанта дејстава сила којима је неопходно: баш у облику у ком постоји. Отуд непостојање српске културне политике погодује – као у сваком таквом случају – оним културним и политичким дејствима која имају корист од таквог стања ствари. Јер, наш проблем није у томе шта ће неко рећи, пошто свако говори оно што жели, већ је наш главни проблем садржан у сазнању о томе да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе становиште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују науштрб наших интереса.
У јавној свести постоји устаљена предрасуда о држави или култури као природним појавама: оне се поимају као Сунце или небо, којих ће бити шта год ми чинили или не чинили. Али, њих неће бити ако немамо вољу да их буде. То је као кућа, као породица, као живот – морамо стално да улажемо, често и без гаранција. Ко нам гарантује да ћемо живети када ујутру устанемо? За нас је, међутим, кључно да ли желимо да живимо или не, да ли устајемо или не. Није тачно да државе или културе мора бити: може и да их не буде. Јер, постоје конкретни интереси који су управљени на то да их не буде. Свет није постао никакво бесконфликтно подручје.
Слобода је предуслов сваког образовања свести о српском становишту. Чему тежи непрестано компромитовање демократског и националног садржаја јавне сцене, које доследно спроводи – кроз различите облике искључивања неистомишљеникâ – секуларно свештенство нашег времена? Оно циља на саму идеју слободе. Томе иде у сусрет непрестано наметање граничника српској интелектуалној свести: некад у име југословенства, сада у име регионалне сарадње и „југосфере“; некад у име комунистичке друштвене једнакости, сада у име европске тржишне ефикасности; некад у име комунистичког интернационализма, сада у име заједнице европских народа. У име неосвешћеног усвајања тих појмова, српска интелектуална свест треба да затвори очи пред искуственом и историјском евиденцијом: она треба да себи ускрати слободу сазнања и концептуализацију српске културне политике. У тим прећутним, скрајнутим и делотворним налозима – које непрестано оглашава секуларно свештенство – налази се одлучујући разлог за обнову титоистичког југословенства.

Шта тачно подразумевате под појмом титоизма и како се тај начин мишљења обнавља данас?
– Титоизам – у овом хоризонту – одређују три чиниоца: недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе. Свих ових елемената има у модерној српској историји, али је њихова згуснутост у титоизму највећа. Јер, било је у модерној српској историји недемократских раздобља. Када су, међутим, била испуњена противсрпским садржајем, онда је било очигледно непостојање националне слободе: као у Хабзбуршкој монархији. Када је постојао распон веће или мање националне слободе – у Србији и Црној Гори – долазило је до већих или мањих померања, како у демократским, тако и у националним садржајима. Било је – у XX веку – и периода у којима је национална слобода подређена наднационалној државности, све до фаталног поистовећивања са њом: они су, пак, били испуњени демократским облицима власти и политиком споразума. Само је у титоизму трајао период у којем је – са већом или мањом снагом – дошло до концентрације недемократског стања, противсрпског кретања и привида слободе. Само је у титоизму готово институционализовано поунутрашњивање српске кривице као готове чињенице. Те форме као да се понављају у једнообразности налога да Европа нема алтернативу.
Идеолошка конструкција по којој Европа нема алтернативу и афирмација ставова о титоизму подударају се, дакле, у два битна момента стварности. То су вишеструки процеси обнове ауторитаризма и непрестани процеси умањивања српских националних права. Подељени у грађане који политички постоје и не постоје, у интелектуалце који су погодни за културни образац и оне који нису, па отуд бивају избрисани из јавне свести, несумњиво изложени сузбијању демократске компоненте друштва, осведочавамо се да поништавање слободе није бесциљна радња, него је напоредно са сузбијањем елементарних права српског народа. Сузбијање демократске свести праћено је сузбијањем било какве националне самосвести у нашим приликама и околностима.
Одлучујући је – као и увек – процес кристализације ових кретања, па је отуд толико наглашена потреба за пожељним културним обрасцем. Јер, оба настојања праћена су распростирањем и учвршћивањем једног истог духа у нашој јавној свести: духа самопорицања. Постоје три различита вида истог духовног кретања: на нивоу људских права одвија се сужавање слободâ и демократије; на нивоу националних права одиграва се већа или мања – како кад, како где – дискриминација српских националних права; на нивоу духовног кретања појављује се дух самопорицања као оно што обезбеђује и омогућује ове историјске процесе: како у актуелности, тако и у прошлости.
Путања овог духа није ограничена на садашњи тренутак, па је неопходно истражити облике његовог појављивања у прошлости, јер је потребно раскрити историјски ритам који бива омогућен непрестаним радом и преображењима духа самопорицања. Отуд у књизи Дух самопорицања не описујем само елементе какви су постојали у једном историјском периоду, нити анализирам само стање које су они успоставили, него желим да – кроз анализу прошлих и садашњих подударности – опишем једно константно настојање током српске историје двадесетог века. Оно има своје историјско утемељење и у претходним вековима, али је оно у двадесетом веку кристализовано у формама идеологијe – југословенство, комунизам – које су га претвориле у константу модерних времена у нас.
Будући да има ране стадијуме, који су створили подлогу за модерну кристализацију, веома је вероватно да ће ово настојање – које управо улази у фазу регионалних интеграција и „југосфере“ – бити присутно и у наредним временима, јер се дејства историјских сила које га условљавају, које структурирају историјске процесе, прибављајући актуелна идеолошка образложења, неумитно настављају: она су задати изазов наше историјске и националне егзистенције.
Уз стварање нових држава и нација на Балкану, паралелно тече и процес преименовања и цепања српског језика, а уз то следи и преименовање корпуса српске књижевности и културне баштине у целини. Због чега се угледни стручњаци који упозоравају на ту појаву без преседана маргинализују, називају „великосрпским националистима“, поборницима теорије завере, а они који ћутке прихватају такво фалсификовање, чак га и подржавају, добијају епитет објективних интелектуалаца?
– Када се земља налази у колонијално-окупационим условима, постоје два облика отпора: институције и појединци. Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају.
Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. Оне су инертне и под директном контролом власти која нема довољно мудрости да учини оно што мора, али ни да сачува све што може да сачува. Јер, њој недостаје мудрост да разликује те две ствари. Уместо тога, она – као у титоизму – води непрестани идеолошко-политички обрачун са сопственом јавношћу. Када је реч о појединцима, могућност за њихово деловање је сведена на глас вапијућег у пустињи. У тако недемократским условима, пропагандисти имају главну реч. Тако је елита постала врло коруптивна и ступила у прединтелектуално стање свести.

Важите за врсног зналца историје српске књижевности, проучавали сте, између осталих, дело великог Његоша, и у појединим текстовима  помињете и случај Ивана Мажуранића тј. спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“, који заиста делује као ексцес у контексту хрватске књижевности. У уским филолошким круговима, међу студентима и професорима књижевности, повремено су изражаване сумње у ауторство спева. Каква су Ваша сазнања по том питању?
– Није спорно Мажуранићево ауторство Смрти Смаил-аге Ченгића. Кључно је питање: шта нам  – у хоризонту културне политике – о природи хрватске културе говори сазнање о томе да је централно дело те културе Смрт Смаил-аге Ченгића. То питање готово да никад не бива постављено. Зашто? Зато што цензура културне мреже – у коју је смештен појам идентитета – не допушта да се оно појави: то је плод истрајног деловања хрватске културне политике. Јер, то питање би могло довести у сумњу монолитну представу о хрватском културном идентитету, оно би могло проблематизовати само устројство хрватске културе.
Ако реална тема омогућава култури да препозна класика, како каже Френк Кермоуд, како је једна таква тема као што је убиство Смаил-аге Ченгића постала репрезентант једне културе као што је хрватска? По мотиву убиства тиранина сличан Мажуранићевом спеву, Шилеров Виљем Тел поседује и други битан мотив који га одређује у класичном смислу. То убиство, наиме, обележава нужан пут ка заснивању једне заједнице, ка формирању државе: Швајцарске. Тај мотив изостаје с разлогом у Смрти Смаил-аге Ченгића. Јер, како би се убиство Ченгић-аге могло повезати са хрватском заједницом? За разлику од Мажуранићевог спева, Горски вијенац испуњава оба момента за класично дело једне културе: као и Виљем Тел.

Учинак је, међутим, битно различит: упркос разнородности историјских, језичких и културних традиција, имамо монолитну представу о хрватској култури, коју однекуд очитује Смрт Смаил-аге Ченгића, док се Горски вијенац, посвећен „праху оца Србије“, издваја из српске културе и претвара у њој супротстављену чињеницу. Како то објаснити? Искуством титоистичког југословенства. Постоје показатељи како су – приликом стварања Бановине Хрватске, 1939. године – сви католици рачунати у Хрвате, док су сви православци рачунати у Србе: муслимани су посматрани као посебна целина. Титоистичко југословенство озаконило је све процесе унификације који се односе на Хрвате, па је нестало Срба католика и Буњеваца, док је истовремено подстицало све процесе дезинтеграције Срба, прогласивши нове нације: Македонце и Црногорце. Такво југословенство је за Хрвате било интегративна сила, док је на Србе деловало дезинтегративно. То је резултат једног далекосежног кретања: за хрватску културну политику, југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, средство које води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминацијског. Отуд аксиом хрватске културне политике гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско.
За српску културну политику, југословенство је увек било циљ којем су подређени сви елементи самоостварења. Отуд је настала српска тежња за поистовећивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били подложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали супротном процесу: настајању кроз Југославију. Нестанком Југославије, Срби бивају затечени у нестајању. Из те ситуације неопходно је осмислити српско становиште.
Више пута сте истакли да је Црњански наш највећи писац, у време када та чињеница још није била општеприхваћена и када су проучаваоци његовог дела „боловали“ од идеолошки укалупљених предрасуда, али његови текстови из предратног часописа „Идеје“ и даље су под идеолошком критиком. Зашто?
– Питање о српском становишту поставио је – у контексту непрестане југословенске кризе, у години 1934, са дубинским осећањем за фаталност историјских токова којима је био сведок – Милош Црњански. Он је уочио да постоји читав један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као препрека управљена против свести о српском становишту. Отуд је неопходно отклонити тај пропагандистички нанос, да би се уопште могли назрети могући садржаји свести о српском становишту. Шта то значи? Потребно је – каже Црњански – гледати на ствари „без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба“, без наметнуте симетрије по којој се „сваки проблем поставља […] у знаку словенштине и хрватства“, док је „са друге стране забрањено […] гледати га са српског становишта“.
Неопходно је, дакле, уклонити ове вишедеценијске предрасуде које се употребљавају као ментални блокатори у јавној свести. Јер, оне се по аутоматизму активирају на најмањи импулс српске културне политике, да би се очувао систем непрекорачивих опозиција, систем наводно нерешивих противречности између Србије и Европе, између српских националних права и модерних историјских токова: лажни систем који кристализује једну давнашњу сугестију и претвара је у делотворно начело јавног мишљења, циљано нас онемогућавајући да рационално осветлимо српско становиште.
У околностима у којима је Црњански наглашавао неодложност постојања српског становишта у разумевању и процењивању историјских и политичких прилика као да је било више повољних него ограничавајућих момената. У садашњим околностима – као последица распада Југославије – појавио се културни вакуум. Али, лишена културне политике, наша држава не извлачи никакву корист из сазнања о тренутном одсуству надзиратеља, о отвореном простору културне слободе. Јер, ако смо због Југославије морали да прећуткујемо историјске и културне чињенице, зашто бисмо сада то морали? Отуд је природно да се образује – како каже Црњански – „политика која би била ни мало наметљива, ни мало насилна, али чисто српска“: она би била посвећена „не Србијанцима, него Србима“. Њену најширу основу оличава српска културна политика, као што је у њеном језгру – српско становиште.

О Црњанском и Његошу

Мило Ломпар је аутор више значајних књига о Црњанском и о Његошу. Добио је бројне награде, међу којима су и „Станислав Винавер“ (1995), „Ђорђе Јовановић“ (2000) и „Лаза Костић“ (2004). У кратком периоду, од септембра 2005. до марта 2006, био је генерални директор„Политике АД“. За председника Задужбине Милоша Црњанског изабран је 2007. године. Професор је на Филолошком факултету у Београду, где предаје Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба.

Разговор водила: Маја Радонић / Геополитика