НАИВНО ЈЕ ОЧЕКИВАЊЕ ДА ЈЕ ОТКЛОЊЕНА КОСОВСКА КОМПОНЕНТА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ

Политичари је могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, јер смо постигли јединство на идеји националне издаје

У вашој књизи Дух самопорицања бавите се, између осталог, феноменом некритичког самооптуживања код Срба. Сматрате ли да је тај „дух самопорицања“ много опаснији по будућност српског народа од напада и оптуживања која долазе „са стране“?

— Реч је о једном историјском ритму који је преовлађујући у нашој укупној – и друштвеној, и државној, и културној – политици читав двадесети век. Покушавам да га опишем као феномен дугог трајања. Такви феномени – како уче историчари које називају аналистима – одвијају се у дубинским слојевима друштва и трају без обзира на идеолошке рационализације: они се, дакле, могу простирати кроз различита друштвена уређења и могу употребљвати чак и супротстављена идеолошка образложења у различитим временима. Зар нисмо посматрали – у протеклих двадесет година – како исти људи који су подржавали једнопартијски поредак, клицали самоуправном социјализму и политици несврстаности, одједном почињу да заговарају либерални поредак, вишепартијски систем и европску безалтернативност? Њихов комунизам постао је њихово европејство.

Интелектуалци често играју улогу контролора историјског процеса: они пропуштају неке људе у јавни простор, док неке људе непрестано искључују из њега. Само зато што су сматрали да постоји морално упориште које им омогућава да јавно апелују да – осуђен на девет месеци затвора зато што је рекао да уставни амандмани из 1971. године претварају Југославију у географски појам – Михаило Ђурић буде помилован, само због тога, неколико професора и асистената је – добивши оцену о морално-политичкој неподобности – истерано са Правног факултета у Београду: у периоду између 1973. и 1975. године. Један од наставника који су гласали да се избаце са Правног факултета људи за које је писало да су стручни, али да нису морално-политички подобни да буду професори, један од оних који је прионуо уз идеолошку дискриминацију, био је – часни Војин Димитријевић.

Тако је човек који је – у једнопартијској диктатури, у 1975. години – прионуо уз вишеструку дискриминацију људи, само зато што су они настојали да Михаило Ђурић буде помилован, постао – у новим околностима вишепартијског света, у 1990. години – проценитељ политичке коректности у нас: сада у име демократије и људских права. Он је, дакле, оцењивао људе у име морално-политичке подобности, да би – када је комунизам отпловио у ропотарницу историје – наставио да даје оцене у име људских права. Зар то не показује како се дискриминација непрестано протеже из једног у други систем, како су њени носиоци свагда исти људи, док се само мењају идеолошка образложења?

Ако желите да схватите шта они чине, шта бране и чему теже, погледајте шта оспоравају: ако се оно шта оспоравају подудара у два у свему различита друштвена поретка (социјализам – капитализам, једнопартијски поредак – вишепартијски систем), онда је тај невидљиви континуитет у ствари истински историјски ритам. У оба случаја су на удару српска национална права. Тако су комунисти постали глобалисти: борба против српских националних права у комунизму учинила их је ослобођеним одговорности за историјски дебакл комунизма и употребљивим за садашњи распоред историјских сила.

Моменат у којем схватања и налоге страних сила и интереса почнемо некритички да рационализујемо у својој јавној свести јесте моменат самопорицања. То не значи да треба затомити критичку и самокритичку свест. Оне су неопходне да бисмо могли разликовати сопствене мане и огрешења од наметнутих и идеологизованих кривица. Уколико идеологизована кривица постане преовлађујући вектор јавне свести, уколико не развијемо организационе форме супротстављања, уколико не обновимо и унапредимо средишњи појам српске политике у деветнаестом веку – то је појам српског становишта – налазимо се на путу да учинимо дух самопорицања делатним духом наше јавне свести: с обе стране Дрине и у Црној Гори. Основна формула духа самопорицања гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Куленовић, као Лубарда – временом престало да буде српско. Он има своје културне и политичке садржаје: надолази обнова југосфере, у чијем средишту пребива хрватска доминација.

Да ли је самооптуживање феномен који је карактеристичан само за Србе када говоримо о народима који су некада заједно живјели у Југославији?

— То није спонтан процес. Српска кривица је регулативни појам, којим се намеће самооптуживање као прикладан облик јавне свести. Она је као појам формирана после Првог светског рата, као резултат немачког оспоравања одговорности за тај рат, да би – са промењеним идеолошким предзнаком, али са истим распоредом делатних сила – осванула у комунистичкој идеологији. Тада је носила име великосрпске хегемоније: прво је обухватала сам српски народ, да би – због потреба Коминтерне – временом почела именовати великосрпску буржоазију. У складу са том идеологијом био је уређен поредак титоистичке Југославије.

Ако педесет година употребљавате један појам, онда он постаје саморазумљив и непроблематичан: и за припаднике српског народа, и за друге народе у титоистичкој Југославији. Зашто би они сами себе – у таквом распореду околности – оптуживали? Како да Срби себе не виде као оптужене када је у школи, на партијским конгресима, у Титовим говорима, непрестано на делу појам великосрпске хегемоније?

Трећи облик српске кривице везан је за распад титоистичке Југославије: били смо криви и због њеног настанка и због њеног нестанка. То показује да српска кривица припада оној врсти појмова које можемо – по угледу на Ернста Топича – назвати „празним формама“, јер се непрестано пуни различитим идеолошким садржајима и остаје делотворна.

Тек темељним разрачунавањем са овим идеолошким наметањем, тек самосвесним заступањем српског становишта као легитимног и европског облика нашег политичког деловања, тек наглашавањем да без присуства српског становишта нема плуралистичког и демократског политичког система (какав је то демократски систем у којем је једна мирољубива и ненасилна политика унапред искључена?), можемо поступно и без великих нада у тренутни успех покушати да поправимо историјски положај српског народа.

Шта је, по вашем мишљењу, главни узрок моралног посрнућа српског народа? Да ли је томе допринела идеја југословенства, „великосрпски национализам“, како га називају наше дојучерашње комшије из заједничке државе, или нешто друго?

— Свакако да главни чинилац проистиче из идеологије и праксе титоистичког југословенства. Јер, она – услед своје временске близине, дужине свог трајања, вештачких но делотворних засада у различитим формама живота – још увек најдалекосежније одјекује у највише глава. Она је настала спајањем идеологијâ југословенства и комунистичког учења о великосрпској хегемонији. Карактерише је распоред политичких сила, околности и актера у чијем је средишту хрватска доминација. Титоистичко југословенство је продужетак и разгранавање облика аустријског југословенства.

У том смислу на историјску судбину српског народа снажно утиче културна и симболичка, па тек потом привредна и државна, употреба хабзбуршке константе. Она је постављена као најделотворнији чинилац при неутралисању српског фактора унутар балканског решења источног питања: то је питање о судбини европске Турске. Природно је да се она протеже како на разумевање узрока за избијање Првог светског рата, питање одговорности за тај рат, обликовање Принципове историјске фигуре, тако и на наше данашње околности. Та питања никад нису замрла. Самопорицање почиње ако некритички усвојимо оно што се данас намеће када је реч о одговорности за Први светски рат. Јер то обезбеђује потпуну деструкцију моралног основа српског народа – све до деградације косовског завета и Обилићевог подвига – и медијско актуелизовање у правцу садашње српске одговорности.

Сва су та питања била на дневном реду и тридесетих година двадесетог века. Тада је – за разлику од садашњих историчара, пропагандиста и писаца – Владимир Ћоровић написао огромну књигу о одговорности за Први светски рат. У њој је – на основу аутентичних докумената и извора – показао да нестанак Србије представља историјску константу у плановима Аустро-Угарске. Историјске чињенице нас упућују на сазнање о опстанку Србије као реалној теми свих њених активности у време владе краља Петра И. „’Треба активисати и сконцентрисати сву снагу народну у том једном циљу, да се брани опстанак, самостални државни живот Србије’, писао је у једном приватном писму 7. марта 1904. М. Миловановић Н. Пашићу, ’све је друго сад и сва унутрашња политика и сређивање финансија и подизање економско, од узгреднога значаја. Ако будемо живи и здрави за све ће бити времена доцније, кад ова олуја прође.’“ Да ли је искусни и мирољубиви српски државник претеривао у опису реалних и животних тешкоћа?

У плану грофа Голуховског, аустријског министра спољних послова, прављеном за сусрет аустријског и немачког цара у септембру 1903. године, решење балканског питања подразумева „слабу Србију“. То – као „политички програм Балплаца“ – понавља аустријски представник у Цариграду. У писму Конрада фон Хецендорфа, начелника аустријског Генералштаба, од 18. децембра 1907, као крајњи циљ у балканском решењу именована је „анексија Србије“. Он то понавља у мемоару поднесеном цару 3. априла 1909. године и у мемоару поднесеном престолонаследнику 15. децембра 1909. године. Тог мишљења је и високи немачки дипломата у берлинском акту од 18. фебруара 1910. године. Једна од четири основне тачке аустријске балканске политике, како је обликује аустријски министар Леополд Берхтолд, гласи: „Ниедерхалтунг Сербиенс“. Ни српске победе у балканским ратовима не мењају ништа у основном погледу на балканско решење, па Конрад фон Хецендорф – у мемоару од 28. октобра 1912. године – предлаже да Србија „изгуби своју самосталност и да своју судбину потчини вођству Хабсбуршке монархије“. То је – понавља неуморно – срж аустријског балканског решења. У њему „Србија би се имала просто поделити: Санџак и западну Србију требало би добити Аустрија, нишки и пиротски крај Бугарска, а источни део Србије између Мораве и Тимока Румунија“. Ту је поделу поновио и у писму од 28. маја 1912. године и у аудијенцији код престолонаследника од 2. јануара 1913. године. Не само да је нестанак Србије реална чињеница у нацртима балканског решења него – у речима секретара бугарског краља Фердинанда од 20. априла 1913. године – та судбина обухвата и српски народ: „Тај народ мора ишчезнути, иначе неће бити мира”. Начелник бечког Министарства иностраних дела, бивши посланик у Београду, гроф Форгач говорио је – у лето 1913. године – „да би радо на свакој соби у Министарству над врата ставио натпис: деленда ест Сербиа, јер је он ’уништење Србије сматрао као основни услов за опстанак Монархије’.“

Зашто секуларно свештенство непрестано уклања из видног поља ову реалну чињеницу? Зато што она открива колико је бесмислена пропагандна употреба сарајевског атентата. Ако је бесмислена, то не значи да је – у садашњим приликама – неефикасна. Јер лаж је ефикасна. Несумњиво историјски осведочена у бројним документима, понављана у различитим приликама, ова безусловна и беспризивна усредсређеност на нестанак Србије показује да ниједна од бројних слабости, условљених неуравнотеженим историјским развојем, бројним друштвеним противречностима и сукобима, недовољно заснованим процесом модернизације Србије као карактеристично балканске земље, није узрок њеног одсудног посртања, него је то неотклоњива спољна тежња да нестане не само српске државе него и српског народа.

Ако је у години 1936. Ћоровићева књига склоњена из јавности, ако је нестало њеног енглеског превода, ако је претежни део њеног тиража уништен, ако није прештампана за све време титоистичке Југославије, него је објављена у малом тиражу 1992, ако нико данас – када је толико актуелна – не жели да обнови њено присуство у јавној свести нити да има слуха за њене аргументе, онда је на делу дух самопорицања у различитим политичким системима. Не треба се чудити што је морална дезоријентација нашег света узела толики замах.

Како коментаришете стварање нових језика на овим просторима?

— У лингвистичком и историјском смислу – то је бесмислено. Ако су сви Срби говорили штокавским наречјем, које је у основи српског језика, како они штокавци који се одређују као Срби и живе ван Србије не говоре српским језиком? Али култура није само природна него и вештачка чињеница: она се уређује, мења, преиначава. Садашње настојање је резултат историјске и идеолошке рационализације основне формуле самопорицања: све што је српско треба свести на србијанско, да би оно што се не именује као србијанско – језик Срба у Далмацији, Хрватској, Славонији, Босни, Херцеговини, Црној Гори – временом престало да се именује као српско. То је унутрашња путања поступка однарођавања. Не треба заборавити да је она институционализована у Уставу СР Хрватске из 1974. године. Ако је то била авангарда, зашто би поступци у Црној Гори – после 2006. године – стремили другом циљу?

Отуд је кључно да српска културна политика истраје на максими да сви Срби говоре српским језиком. То значи да историјска и лингвистичка питања – у практичној страни ствари – треба оставити по страни, да се треба усредсредити на практична и универзална права српског народа. Ако Хрват у Суботици има институционално право да говори хрватским језиком, зашто Србин у Вуковару нема институционално право да говори српским језиком и да пише ћирилицом? То питање је постављено у мојој књизи 2011. године. Данашњи – с јесени 2013. године – догађаји из Вуковара, у којем се разбијају ћириличне табле, у земљи која је члан Европске уније, у Европској унији која на те насилне поступке остаје нема, показују колико је питање које поставља моја књига актуелно, јер почива на идеји о људским правима: само ту идеју примењује и на Србе. Али ти догађаји показују и колико садашња српска политика – коју предводе председници СНС и СПС – наставља утрвеном стазом самопорицања. У Србији се, дакле, променила власт, али се није променио режим.

Да ли Европска унија заиста нема алтернативу, како често можемо да чујемо од бројних српских политичара?

— Одлучујуће је да схватимо шта та формула подразумева. У времену у којем настаје титоистичка Југославија, 1945. година је проглашена за нулту тачку. Тада је прописано сазнање о рату у којем су сви југословенски народи чинили злочине. То сазнање је било идеолошки профилисано, јер је спречавало да се утврди ко је, када и под чијим окриљем, као и над ким, посезао за облицима насиља, све до геноцида. Оно је, међутим, истовремено објашњавало да је свеколики узрок била наводна великосрпска хегемонија у Краљевини Југославији. Сада секуларно свештенство за нулту тачку проглашава 2000 годину. Оно прописује сазнање о ратовима деведесетих, у којима су сви југословенски народи чинили злочине, али је српска страна рата убедљиво најодговорнија.

Ова нулта тачка – овако одабрана, кроз арбитрарно и селективно приказану прошлост – јесте важна као стајна тачка пројектоване будућности. Јер она спречава да се уочи континуитет самопорицања у српској историји XX века. Од велике важности – за секуларно свештенство – јесте неутралисање сваке јавне свести о том континуитету зато што је на делу настојање да се он продужи.

У том обнављању ритма самопорицања одлучујуће место припада хрватској доминацији у свакој могућој југословенској конфигурацији. За ту доминацију, пак, нужан је трансцендентни (онај изнад историјских и животних реалности) фактор који омогућава сáму доминацију унутар задате конфигурације. Као што су идеологија КПЈ и арбитрарна Титова улога представљале онај трансцендентни чинилац који је трајно обезбеђивао и унапређивао хрватску доминацију у титоистичкој Југославији, тако се сада обликује представа о Европској унији као трансцендентни фактор, који треба да обезбеди хрватску доминацију у наредном времену. То је истински смисао формуле Европа нема алтернативу.

Отуд је од одлучујућег значаја да афирмишемо политику у чијем је средишту српско становиште. Јер, то је наша политика која је обележила читав деветнаести век. Она полази са универзалног тла, баштини европске вредности и питање о српским правима интонира као универзално питање: ако људска права важе за све људе, да ли она важе и за Србе? У Вуковару, у Црној Гори? Тек са тим питањем можемо открити у чему је смисао формуле о Европској унији која нема алтернативу.

Како се српски народ налази у колонијално-окупационом стању, како то стање неће скоро престати, неопходно је непрестано – посебно у подручју културне политике – указивати на универзалне аспекте занемаривања српских права. Не треба очекивати тренутне позитивне одзиве. Али сáмо указивање на занемаривање универзалних аспеката српских националних права открива нам у чему је разлика између европских вредности – које подразумевају српска национална права – и европских интереса – који налажу занемаривање тих права. У тој разлици пребива аутентично подручје и за критику непрестане идеологизације наше јавне свести, чији је магистрални израз формула о Европи која нема алтернативу, и за практичне поступке српске политике.

Да ли вјерујете у државни, национални и духовни опоравак српског народа, узимајући у обзир трагичне догађаје из блиске прошлости. Могу ли Срби и Србија да „преболе“ Косово и Метохију?

— Косовски мит, завет и опредељење, представљају стожерну нит српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности. Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српској књижевности. Отуд широка лепеза могућих значења косовске традиције представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, јер би нестало саме српске културе. То ни не треба напуштати, јер су европске вредности у нас везане за ту традицију: средњовековни записи о Косовском боју, њихова спиритуалност и метафизичка дикција, величанствена епска артикулација народног гуслара, синтеза свих тих традиција у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сјају косовске традиције – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана је с животом скопчана“), Андрићева историјска имагинација и лирска рефлексија Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали?

Косовска компонента српске политике је њена непроменљива константа у свим временима. И када је Косово било у српској држава, и када је било окупирано: као што је сада окупацију извршио НАТО-пакт. Отуд је наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они је могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, јер смо постигли политичко јединство на идеји националне издаје.

Да бисмо могли да кренемо на вијугави, неизвесни, трновити пут опоравка после тешког историјског пораза у XX веку, неопходно је да нађемо продуктивни одговор на западни историјски изазов. У том одговору би у средишту требало да буде српско становиште, као скуп одлука које подразумевају строги национални егоизам, да би отуд проистекла српска културна политика, као најшира подлога националне самосвести.

Мило Ломпар / Нови Стандард