Шта с Косовом?

Прво, морамо схватити да повратак јужне покрајине под суверенитет Србије није једина опција. Има земаља које су биле присиљене да се кроз историју одричу делова својих територија. Најчешће, због пораза у рату. Рецимо, Мађарска је остала без две трећине земље након Велике војне. Ипак, у свом срцу, мало је Мађара који то и данас прихватају.Уколико нека српска власт пристане на независност Косова посредно (на пример, непротивљењем столици у Уједињеним нацијама) или непосредно прихвати независност Косова, онда је оно готова ствар. Уколико то прихвати и народ, гласањем за странке које овим путем иду, а то су све у српској скупштини, нарочито предвођене СНС-ом, с изузетком ДСС и вапарламентарних СРС и Двери, онда је и народ прихватио независно Косово и тиме би ствар била армирана.

Погледајмо сад могућост да се народ побуни и на изборима, или друкчије, отера ову антисрпску власт. Нова влада би, најпре, морала да уклони претње које Устави суд обесхрабрују да у складу са својом дужношћу делује. Ако би тај суд утврдио неуставност Боркових и Алекових потписа, следило би хапшење Вучића, Николића, Дачића, Стефановића, Тадића и свих оних који су у том процесу учествовали, те њихова осуда у складу са законом, за очекивати је на дугогодишњу робију.

Тако би Србија јасно показала да за њу велеиздајнички потписи не важе. Онда би се прогласила окупација и чекало боље време, читај слабљење Америке и западњака. У том периоду, на сваки начин јачати армију и привреду. Ово је могуће искључиво сарадњом с међународним блоком супротстваљеним америчкој хегемонији, најпре с Русијом. За оснажење привреде, од мени позантих, најубедљивије и најспроводљивије, делује предлог Ненада Поповића, потпредседика ДСС.

Како ничија до зоре није горела, сва је прилика, неће ни америчка, а до тада, кључно јесте очување српског живља на Космету. У погодном тренутку (кад утрне америчка свећа), војска би ушла у привремено окупиране делове КиМ с већинским српским становиштвом (Север) и ту се утврдила. Народ би одушевљено прихватио ослободиоце. У сарадњи с међународним пријатељима, наше би обавештајне службе имале задатак да припремају прилике за ослобађање и других делова Косова и Метохије. Нешто као хрватска агресија на РСК (Бљесак, Олуја) с тим што ово не би била агресија, већ ослобођење. Специјалне службе би имале инструкције да, по угледу на Мосад, правди приведу арнаутске прваке (Тачи, Харадинај, Чеку итд. ).

Јасно је да овај процес није ни брз ни известан. Уколико би пак било по нашој вољи, па се у догледно време Србија вратила у пуном капацитету на целу територију КиМ, морало би се приступити исељавању свих оних људи који нису имали пријављено пребивалиште у покрајини пре агресије Нато пакта. Сви купопродајни уговори за некретнине од агресије на овамо, имали би се прогласити ништавним. По узору на Израел, требало би градити (обнављати?!) српска насеља у рубним подручјима која разграничавају већинско српско од арбанашког становништва. Оним Србима и неалбанцима који би прихватили живот у тим местима, ваљало би омогућити најбоље материјалне услове у земљи.

Нико нормалан не прижељкује рат, јер исти доноси много несреће чак и народу победиоцу, стога би требало деловати стрпљиво, као Кина на Тајвану. Војним ударима прибегавати само када је извесно да се могу спровести брзо, ефикасно и уз минимум губитака. Није важно колико би година или децеинја операција трајала.

Битно је да почне!

Остоја Симетић / Српски културни клуб