Србија заборавља генија

Наш научник Милутин Миланковић још увек је познатији и признатији у свету него међу Србима. Нема ни спомен-собу, а НАСА га уврстила међу 10 најзначајнијих научника света

ДОСЕТИО се неко недавно да провери српско знање и самопоштовање, те начинио мало истраживање у Београду, усред улице која носи име Милутина Миланковића, најцитиранијег српског научника, по некима већег ума и од Тесле.

Дошло се до запањујуће поразног резултата: сваки други испитаник није знао ко је Миланковић, а неколико одговора гласило је: то је онај на новчаници од 2.000 динара. Али су се зато на прсте једне руке могли побројати они који нису чули за Бали-бега (за оне који не знају, Бали-бег је лик у турској ТВ серији „Сулејман Величанствени“).

Пример како Срби одолевају спознаји о значају свог Миланковића величанственог вероватно не постоји у историји самосвесних нација. Реч је о научнику светског угледа, математичару, астроному и геофизичару, творцу најсавршенијег календара, оснивачу катедре небеске механике на Београдском универзитету, потпредседнику Српске академије наука.

Кратер на Марсу и још један на Месецу носе његово име по одлуци Међународне астрономске уније. Такође, једна мала планета коју је 1936. године открио астроном Петар Ђурковић носи име 1605 Миланковитцх. НАСА га је уврстила међу 10 најзначајијих научника.

Објавио је више од 150 радова и књига, укључујући и оне који имају за циљ популаризацију науке: „Кроз васиону и векове“, „Кроз царство наука“, „Слике из живота великих научника“, „Историја астрономске науке од њених првих почетака до 1727. године“. Многа од ових дела преведена су на десетине светских језика.

Миланковић (Даљ 1879 – Београд 1958), уз Теслу и Пупина, највеће је име српске науке. Грађевинску технику студирао је у Бечу, тамо је постао први српски доктор техничких наука. Био је професор теоријске физике, а бавио се и космичком физиком и геофизиком.

У првом делу, објављеном на француском језику, „Математичка теорија термичких појава изазваних Сунчевом радијацијом“, изложио је нову теорију распореда Сунчевих радијација на површини планета и тока климатских промена у геолошкој прошлости Земље.

Тачно пре сто година, када се човечанство френетично бавило (не)постојањем „малих зелених“ на Марсу, Миланковић је својим прорачунима та нагађања демантовао тако што је израчунао да је просечна температура на тој планети износила – 52 степена Целзијусова, а то је даље значило да живот налик оном на Земљи није могао постојати под тим условима.

Оно што тада није било могуће проверити, показало се тачним много доцније – мерења савременим технологијама потврдила су оно што је Миланковић израчунао помоћу папира и графитне оловке: да просечна температура на Марсу износи – 50 степени, дакле, нема тамо живих „малих зелених“.

Поред многих открића, Миланковић је направио и најпрецизнији календар који је људски ум могао осмислити. Његова реформа календара прихваћена је на Свеправославном конгресу цркава у Цариграду 1923. године, али никада није примењена.

И тајну ледених доба су многи пре Миланковића покушавали да реше, али њихова грешка је била у томе што су проблем тражили на Земљи, а Миланковић је применио своју научну интердисциплинарност, сагледао проблем много шире, узео у обзир астрономију и остале науке. Тиме је постао један од водећих светских научника.

Свој свеукупи рад на математичкој теорији климе представио је у књизи „Канон осунчавања“, објављеној 1941. године. Та књига је само пуком срећом сачувана, јер је неколико дана пошто је предата, 29. марта 1941. године, Српској академији наука, почело бомбардовање Београда. Миланковићев рукопис, срећом само делимично оштећен, пронађен је испод рушевина штампарије.

Једино наше удружење посвећено Милутину Миланковићу налази се у Београду, а основано је пре неколико година.

– Повод нам је био управо текст у „Новостима“ о Миланковићу, генију чију величину само још његови сународници не препознају, а дирљив подстицај била је и репортажа у вашем листу о сада већ покојној Милки Којчић, обичној жени из Даља која је годинама самоиницијативно неговала породичну гробницу Миланковића, не дозвољавајући да тако велики ум зарасте у коров заборава – каже мр Славко Максимивић, председник Удружења. – Чинимо све да нашег научника отргнемо од српског заборава, представимо га и нашој и светској јавности.

Звучи невероватно, али Миланковић у Србији још увек нема музеј, нема ни спомен-собу са сталном поставком докумената о његовим достигнућима.

– Сакупили смо документа, а она су била расута по градовима у којима је Миланковић радио и живео – почев од родног Даља, преко Осијека и Беча, у којима се школовао, Будимпеште, где је провео пет година у заробљеништву, и у Београду у САНУ, Архиву, Природњачком музеју, па чак и у београдском предузећу „Водовод и канализација“, јер је он пројектовао прву канализациону мрежу у престоници – каже Максимовић.

Из Миланковићевих мемоара могло би се закључити да га забораван однос сународника према његовим научним открићима и не би превише узнемирио. Био је потпуно предат науци, чак толико да готовио није ни обраћао пажњу на свет око себе.

У свом предавању о „Истраживању хронологије ледених доба“, одржаном јуна 1955. године у Бечу, на позив председника Аустријске академије наука и ректора бечког универзитета, истиче како обузет решавањем свог космичког проблема, повучен у храм науке, „није ни осетио велике светске догађаје“, два светска и два балканска рата, који су прохујали поред њега, путника кроз васиону и векове.

Вечером, кад ме сутон, слаба електрична струја, умор, или други који узрок одагна од мог писаћег стола, ја примакнем наслоњачу до прозора и посматрам звездано небо – записао је Миланковић у књизи „Успомене, доживљаји и сећања“. – Опазим ли Месец, ја се попнем до њега и шетам по његовој површини да изблиза видим оно што ме је на Месечевим мапама заинтересовало. Појави ли се која планета, ја одлетим до ње да бих резултате својих математичких испитивања о клими планета контролисао на лицу места.

Ову своју биографију написао је у Београду, током немачке окупације у Другом светском рату. Имао је преко шездесет година. У том расположењу, говорио је свом сину Василију:

– Једном када велику рибу ухватиш, више те мале рибе и не интересују. Пуних 25 година радио сам на својој теорији осунчавања, а сада, када је тај рад завршен, ја више посла и немам. Превише сам стар да отпочнем рад на каквој новој теорији, а теорије таквог домета каквог је била она коју сам завршио, не расту на гранама дрвећа.

Мемоаре је објавио 1952. године, а 1957. године завршио је рад на краткој синтези својих научних истраживања. У овом делу открива своју животну филозофију. Најбоље записе о свом научном раду, о својој спони Земље и космоса оставио нам је он сам. Није то учинио да би подигао писани споменик сам себи:

– То чиним због тога што бих желео да овим уведем читаоца у своју научничку радионицу и саопштим му искуства свог дугогодишњег научничког рада, верујући да ће то бити корисно онима који буду одабирали исти позив.

Научни свет одавно је спознао значај Миланковићевог блиставог ума. Његово време као да тек долази. Пре неколико месеци у јапанском граду Кјоту приређена је изложба о нашем генију, а нешто слично приређено је и у Индији. А у Београду је новобеоградски Трећи булевар, не тако давно, понео име овог научника.

У новембру ће на једној од наших телевизија почети да се приказује играно-документарни серијал о Миланковићу. Да ли ће наш небески геније коначно „потући“ у гледаности некаквог полуизмишљеног турског бега?

ХРВАТИ ГА СВОЈАТАЈУ РОДНА кућа Милутина Миланковића у Даљу, његова научна осматрачница, страдала је током рата деведесетих. Неко време служила је као магацин за муницију, а онда је у безумном нападу на сваки српски траг у том делу Хрватске оштећена експлозивом.
Обнову научникове куће покренуо је 1994. Ђорђе Нешић, директор Српског културног центра у Даљу.
Није ишло лако, трајало је 15 година. Данас се Миланковићева кућа налази на туристичкој мапи Хрватске, а у тамошњим енциклопедијама, нарочито у штампи, Миланковић је представљен као – хрватски научник.

ПОЧИВА У ДАЉУ МИЛАНКОВИЋ је умро је 12. децембра 1958. године у Београду. Сахрањен је у гробници на београдском Новом гробљу. Но, његова жеља била је да почива у родном месту, као и сви његови преци. На иницијативу сестре близнакиње Милене, 1966. године пренет је у породичну гробницу у Даљ, на православно гробље, на обалу Дунава – рајске реке Фисон, одакле је пошао на свој пут кроз васиону и векове. Тамо и сада почива.

ПОТОМЦИ У АУСТРАЛИЈИ МИЛАНКОВИЋЕВ син Василије педесетих година прошлог века иселио се у Аустралију.
Оженио се Српкињом из Бањалуке и с њом добио сина Николу и кћерку Марину.
Никола има три кћерке, Марина се није удавала.
Она је са научниковим унукама неколико пута боравила у Београду.
– Сваки пут када би једна од Василијевих кћерки постала пунолетна, она би је довела у Србију да је упозна са историјом деде Милутина – каже Славко Максимовић.

НОВОСТИ