Армије САД и Албаније концентришу снаге за север Косова

Поштована Ана Игоревна, Ви дуго пратитите и веома добро познајете ситуацију на Балкану а пре свега у Србији, што убедљиво потврђују Ваши текстови које објављујете на сајту Фонда стратешке културе. На почетку нас занима Ваша оцена потписаног Бриселског споразума, као и генерална политичка оријентација државног врха Србије, који је добијањем фамозног датума и припремом за приступне преговоре са Бриселом умногоме одредио спољнополитичку оријентацију земље.
Поводом оцене тзв. Бриселског споразума у првом реду бих поштоване читаоце „Геополитике“ упутила на текстове објављене на сајту нашег Фонда стратешке културе, у којима се Споразум претреса из свих углова – међународног, правног, унутрашњополитичког. Споразум је чудноват, пошто крши све што год се могло у једном документу прекршити. Крши Резолуцију 1244 Савета безбедности Организације уједињених нација (СБ ОУН), важећу резолуцију чије извршавање је обавезно. То значи да никакво другачије решавање косовског питања није легитимно ако мимоилази СБ, што је не једном изјављивао руски представник у ОУН Виталиј Чуркин. Споразум крши Устав Србије – сам текст се нимало случајно све досад није појавио на владином сајту, већ је познат само из јавних гласила. Сама по себи то је вапијућа чињеница: потписан је документ од кључног значаја за земљу, али је његова садржина из веродостојног званичног извора непозната. Ћути Уставни суд, најгрубље кршећи своју службену дужност. Да су договори Борислава Стефановића и Бриселски споразум законити, била би природна претпоставка да би УС то сместа саопштио. Али зато ћутање УС красноречиво сведочи о супротном: договори нису законити. Кад саберемо све те чињенице, постаје очигледно да се ради о строгом континуитету курса Бориса Тадића у вези косовског питања, да је процес доведен до логичког завршетка, и то у рекордно кратком року. Обратимо пажњу на једну, али главну ствар – Запад не захтева да Србија призна Косово, он захтева његово потпуно, беспоговорно и неповратно предавање у руке „Републике Косова“. Немогуће је истовремено чинити међусобно искључујуће ствари – говорити о непризнавању Косова и чинити све оно што де-факто и де-јуре формализује ту независност. Природно, преовлађујући значај имају дела. Према томе, са међународно-правног и унутрашњополитичког аспекта нелегитиман, тзв. Бриселски споразум је усмерен на признавање независности Косова. Поводом општег опредељења политичког естаблишмента Србије десила се ништа мање чудновата ствар: на власт долази групација која Западу даје гаранције да ће спроводити још више евро-атлантски курс од Бориса Тадића. Неколико магловитих изјава упућених национално оријентисаној страни током предизборне борбе служило је само за унутрашњу употребу. Бриселски споразум представља доказ гаранција, тачније цене по коју је Запад подржао промену владајуће гарнитуре. Међутим, било би велика грешка мислити како се косовска страница може напросто затворити и даље живети „као свака друга нормална земља“.

Какве све последице за Србију може произвести фактички губитак Косова и Метохије?

Проблем је вишеструк и кудикамо дубљи. Предавање Косова неповратно ће променити Србију и психологију српског народа, то је критична тачка неповрата. После „затварања косовске странице“ – пристанка на независност Косова, средобежни и погубни процеси нагло ће се појачати, како на хоризонталном тако и вертикалном нивоу по формули „ако нема државе све је дозвољено“. Порашће одлив омладине из земље (већ сада број оних који одлазе у Немачку достиже рекордне показатеље), управљачи кадар свих боја прећи ће у режим, опростите због оштрог израза, „мазнути што више и отпузати даље“ (ту схему Русија је у пуној мери прошла током 1990-их година, и ми знамо да „ту нема крајње границе савршенства“), стање претећег хаоса биће могуће спречити једино путем натпросечног повећања репресивног апарата – за шта земља нема ресурсе, а ни Запад, који плански разара српску војску и обавештајне службе, неће дозволити повећање структура силе. Психологији народа биће нанет разоран ударац, пошто ће се самим тим затворити национални дискурс као такав. И земља ће бити гурнута у понор ултралибералне и дубоко антиљудске идеологије која је усмерена на разарање читавог спектра међуљудских односа – породице и нације, и срозава човека на роба-потрошача роба и задовољстава. У условима губитка суверенитета, издат од елите, народ ће се сам суочити са глобалним тоталитаризмом.
Према томе, у случају када се развој друштвено-политичког процеса своди на замену државног и националног интереса уским, клановским, користољубивим интересом, систем управљања се изопачава, земља губи остатке независности, а „естаблишмент“ постаје оруђе спровођења спољних интереса. То је праћено квалитативном променом – заменом основних циљева државе. Држава која излази из сфере поштовања општенационалних интереса, у суштини више није одржива. Ући ће у дуготрајно раздобље системске кризе из које је немогуће изаћи простом „променом места сабирака“ у влади.

Који су мотиви за улазак у Европску унију?

Што се тиче Европске уније, може се пре свега поставити сасвим једноставно али темељно питање: а зашто Србија тамо иде? Чујемо одговор: да повећа благостање грађана. Међутим, благостање грађана је погоршано у свим земљама бившег Источног блока које су ушле у ЕУ. А земље су доведене на руб историјског опстанка – послушајте шта о ЕУ говоре мађарски, румунски, бугарски итд. политичари и друштвене вође које нису равнодушне према судбини својих држава, али у првом реду економисти. Спољни дуг Румуније износио је пре уласка (2003) 18 милијарди долара, а сада – 136 милијарди У Мађарској је дуг порастао са 42 на 146 милијарди; Бугарској – са 12 на 39, Словенији – са 11 на 61 милијарди долара. Томе се може додати непрекидно смањење становништва (одлив омладине), пораст незапослености, крајње смањење пољопривредне и индустријске производње, опадање нивоа образовања (по формули „натраг – у варварство и ропство“). У самој Европи незапосленост достиже историјски максимум – 12,1 (јула 2013), тј. без посла остаје 19,2 милиона људи, док међу омладином тај показатељ достиже 30%. И то су само званични подаци. Унутрашњи дуг достиже 92,2 БДП. Европска унија је у изузетно тешкој кризи, али при томе игра на све или ништа, у ходу престројавајући систем, преводећи га у нови квалитет, надирући на националне државе. То су сложени процеси, међу којима треба издвојити то да Европска унија у принципу не може да подржава националне економије, зато што је тако устројен финансијско-банкарски глобални сектор. Европска зона пре свега спасава банкарски сектор а не земље. САД и ЕУ убациле су око 5 трилиона долара из својих буџета да спасу своје банке, на рачун пореских обвезника.
Огроман спољни дуг доводи земље до тоталне распродаје државног власништва. То ће транснационалним корпорацијама омогућити да буквално за две копејке навелико купују све активе земаља. Према томе, на путу у Европску унију Србија ће стећи статус још једног клијента-жртве, приклештеног и примораног да и даље чини стратешке уступке Западу (улазак у НАТО, даље губљење територија – Војводина ће бити претворена у еврорегију непосредно подређену Бриселу), југ средишње Србије пре или касније ће се спојити с „албанским чиниоцем“ Албаније-Косова, у Рашкој области биће појачана исламизација с тенденцијом сепаратизма), с друге – смањење националне државе проистицаће из саме природе чланства у Европској унији.

Ви сте компетентан саговорник и на тему руско-српских односа. Чини се да је победа на председничким изборима г. Томислава Николоћа прошле године била пропраћена једним ентизујазмом и великим очекивањима у Русији. Како после потписивања поменутог споразума Русија стварно гледа на политички и државни врх Србије, пошто званична Москва традиционално о Србији говори одмереним и бираним речима? Да ли се више очекивало и да ли има разочарења у оно што политички врх Србије чини?

Захваљујући пртљагу који је Томислав Николић стекао у редовима Српске радикалне странке, не чуди што је његов долазак на власт примљен с великом радошћу у Русији као знак промене курса. Премда истичем да је низ стручњака, укључујући моју маленкост, због особености настанка и делатности Српске напредне странке и њених вођа указивао на низ обележја која омогућавају тврдњу како ће после њиховог доласка на власт политика Бориса Тадића бити не само настављена, него и настављена ултимативније и у краћем року, пошто се радило о класичној западној схеми увођења у игру „резервног играча“ који, користећи свој пређашњи национално-родољубиви углед, брзо спроводи још радикалније прозападне мере.
Пред само склапање Бриселског споразума и после тога уследило је неколико изјава званичних представника Русије (изјава руског амбасадора Александра Чепурина у Косовској Митровици, изјаве Виталија Чуркина у СБ ОУН, изјаве Дмитрија Медведева и Владимира Путина током сусрета са српским делегацијама), из којих је јасно да Србија улази у орбиту стратешких интереса Русије; ту ће Русија радити поступно, пре свега у економском правцу. Међутим, руководство Русије такође је упутило јасан сигнал да косовски проблем представља зону одговорности српског руководства са свим последицама које из тога произилазе. Такав је садашњи став Руске Федерације. Не бих даље да тумачим и претпостављам, пошто бисмо сви ми радије чули подробније виђење прилика или непосредно „одозго“, или од лица која су за такве изјаве овлашћена. Такође истичем да се стање толико нагло и очигледно мења да нужно доводи до схватања потребе за сачињавањем другачијих прилаза развоју руско-српских односа.

Једно од важних питања у руско-српским економским односима је и питање изградње гасовода „Јужни ток“ који је у обостраном интересу и има велики значај за енергетску безбедност не само Србије, него и континента. Мислило се да је потписивањем Уговора две земље о гасоводу ствар завршена, али „Јужном току“ почињу да се праве неочекиване опструкције, и то не било где, него у српском Министарству енергетике. Истина и Европска унија кроз законска ограничања за увознике и дистрибутера гаса покушава на једном ширем плану да постави ограничења за овај крак гасовода. Молимо Вас да ближе објасните суштину једног малог подземног рата који се води око енергената и гасовода, у овом случају „Јужног тока“?

Суштина је у томе да је Зорана Михајловић 5. маја 203. године представила план реструктурисања државног предузећа „Србијагас“. Тај план ће у случају остваривања непосредно угрозити руски Јужни ток и руске инвестиције у Србији у вредности од 5 милијарди евра. На званичном сајту владе Србије постављен је документ под називом „Полазне основе за реструктурирање са реорганизацијом Јавног предузећа Србијагас“, према коме се реструктурисање и реорганизација „Србијагаса“ планира у циљу „испуњавања услова Трећег пакета Енергетске заједнице“ и испуњавања обавеза Србије према ЕУ. Трећи енергетски пакет непосредно ће угрозити остваривање пројекта „Јужног тока“.

Ви сте писали о војном споразуму који је Приштина потписала са Албанијом, 9. јула текуће године, као и о стварању армије “Републике Косово”. Написали сте: „После закљученог Бриселског споразума са Приштином који омогућава интеграцију севера Косова у нелегитимну квазидржаву, Београду је стварањем армије нанесен један од последњих удараца стваралаца ‘државности Републике Косово’”. Које све последице могу уследити после стварања „косовске армије“, и потписивања војног споразума између Приштине и Тиране? Да ли је то увод у стварање Велике Албаније и да ли у Београду постоји свест о реалној опасности које из овог произилазе?

Ради се само о једном – против севера Косова концентришу се снаге, и то какве снаге – не само фактички створена армија „Републике Косова“ (у ствари, бивша УЧК коју су током свих ових година још боље истренирали западни инструктори) него и Армија Албаније – на основу ВОЈНОГ СПОРАЗУМА са „Косовом“, као и и злогласна 525. бригада РЕГУЛАРНЕ армије САД. Генерал КФОР-а Халбауер јуче је изјавио да Армија Албаније не може да уђе на север без његове дозволе. Значи ли то да уз његову дозволу Армија Албаније може да уђе на север? То је више него опасно стање када се у пуној борбеној готовости налазе војне јединице, спремне за примену силе у случају да сам НАТО не нађе за сходно да се „прља“ у новом крвопролићу. А до њега ће неминовно доћи ако српска власт настави чин без преседана, одричући се дела територије сопствене државе, не просто препуштајући своје грађане судбини него их лишавајући елементарних људских права, цинично их приморава да прихвате држављанство не просто туђе државе већ вековног окрутног непријатеља који се немилосрдно обрачунавао са Србима не гнушајући се најчудовишнијих злочина. Али управо став Београда сасвим одвезује руке другој страни.

Иако Србија, нажалост, има богато и тешко искуство, са Америком и Западом, тешко је рационално објаснити подршку коју Вашингтон, Лондон, Берлин, Париз, дају Приштини, која се баве трговином наркотицима и људским органима, о све већој исламизацији становништва у покрајини о којој сте писали „црне заставе вехабизма“. Где леже мотиви Запада за такву политику према Косову, постоје ли разлике у приступу, између рецимо Америке и Немачке, која последњих година интензивира и појачава своје присуство у јужној српској покрајини и на Балкану уопште?

Косовски сукоб треба сматрати изузетно важном геополитичком одскочницом на путу ка границама Русије. Ту се политика, стратегија и тактика САД и Немачке нимало не разликују, пошто се ради о заједничким стратешким циљевима корпоративних елита тих земаља. У току су процеси који ако не директно онда посредно обликују Четврти рајх, и овде је умесно присетити се Хитлерових речи уочи напада на СССР: „Ми, националсоцијалисти, сасвим свесно смо раскрстили са читавом предратном немачком спољном политиком. Ми желимо да се вратимо на ону тачку на којој је пре 600 година прекинут наш стари развој. Ми хоћемо да обуставимо наше вечно германско стремљење на југ и запад Европе и јасно показујемо прстом на територије на истоку. Ми коначно прекидамо са предратном колонијалном и трговинском политиком и свесно прелазимо на политику освајања нових земљишта у Европи. Када говоримо о освајању нових земљишта у Европи, свакако да у првом реду можемо имати у виду само Русију и оне периферне државе које су њој подређене“. Од тада се у германској (и шире – западној) политици мало тога променило.

Како видите актуелно стање у међународним односима; однос Америке и Европе према Русији? Да ли ће будући развој догађаја, односно стварање мултиполарног света, пружити више маневарског простора за самостални развој Србије, Русије и земаља које припадају православној цивилизацији?

Русија самим својим постојањем обезбеђује одређену равнотежу снага и самим тим игра позитивну геополитичку улогу на светској позорници. Сада је Руска Федерација, имајући у виду кобну, недопустиву грешку поводом Либије, изашла из самоизолације и почиње да игра самосталну улогу на међународној позорници, ако узмемо пример Сирије. Русија се „пробудила“ и почела да се ослобађа старих илузија у погледу Запада. У чланку Владимира Путина о спољној политици Русије представљена је, као посебна, евроазијска цивилизација, а њеном народу је постављен уистину општеруски задатак окупљања и обједињавања евроазијских етноса у један заједнички дом. С атлантистичко-центристичког становишта појава таквог геополитичког чиниоца представља кошмаран сан сваког америчког геополитичара, док је са становишта Русије – једина шанса да се сачува, настави и ојача сопствени историјски и цивилизацијски модел пред безличном и антиљудском суштином глобализма транснационалне олигархије. То је противтежа моделу по ком је земља покушала да крене током 1990-их година, када је начињен избор у корист Запада, али је прво почела да се „осипа“ држава, а затим је уследио суноврат власти. То је животно неспособан модел који подрива темеље руске државности. Зато је Русија покренула стварање платформе за међународне расправе, округле столове и семинаре, где би могле да се разматрају идеје изградње међуцивилизацијског, вишеполарног света, између осталог – постављају основе за јачање садејства свих држава у Европи, Источној Азији, Латинској Америци и на Блиском Истоку, – свих оних који не желе да доспеју у гушећи загрљај неолибералног глобалистичког тоталитаризма. Белу кућу све више раздражује активирање, после дуготрајног заборава, руске глобалне стратегије, која по мишљењу Вашингтона подрива америчке интересе.

У Србији се са пажњом и задовољством прати економско јачање Русије, као и самопоузданија спољна политика Москве, која је, најсвежије, потврђена једном јасном и принципијелном позицијом у конфликту у Сирији. Како би сте нам Ви могли укратко описати тренутно стање у Русији, њене стратешке приоритете, имајући у виду несумњиве успехе земље коју предводи Владимир Путин, али и континуирано деловање и политички и медијски притисак унутар земље од стране неолибералних прозападних снага?

Русија је у последње време озаконила забрану пропагирања хомосексуализма, усвајања руске деце од стране иностраних истополних парова и мешања невладиних организација финансираних из иностранства, без њихове самоидентификације као страног агента. Догађаји на Кипру показали су да „пријатељство“ с ММФ-ом не решава никаква питања у вези финансија; те одлуке доносе се на другом нивоу, где нема места за праведне одлуке. Јасно је схваћено да је либерална политика исцрпела своје резерве и не може да обезбеди економски раст. С тим у вези Русија се приближава етапи друге, конструктивне и државотворне логике свог развоја.

На крају Ана Игоревна, као доказаног пријатеља Србије, питамо Вас за савет. Шта, по Вама, Срби треба да чине да би најпре опстали као народ, шта чинити на унапређењу руско-српских и уопште односа словенских и православних народа?

Одговор лежи пред очима. На КиМ се у еволуционом смислу рађа принципијелно нова национално-политичка иницијатива, и тешко је преценити њен ресурс и значај за националну самосвест Срба, за препород српске државности у покрајини. То је у првом реду противтег, „ручна кочница“ за безгранично циничан курс на растакање српске цивилизације. Да би се великом културно-историјском типу српске цивилизације омогућио даљи развој, уместо што га други народи користе за обогаћивање својих цивилизација, и да не ступи у стадијум постојања „простог етнографског материјала“, потребно је да српски народ стекне политичку независност. Срби на северу отворили су етапу борбе за излазак из система ускогрупних западноцентричних интереса и сада се на северу Косова преламају процеси од чијег исхода ће зависити не само судбина Косова и Метохије и Србије, него и Балкана и Европе у ширем смислу. Сам народ је сопствени спасилац, он не престаје да по Уставу буде господар себе самог и своје Отаџбине. Немогуће је изградити државу новог квалитета без народа и национално опредељених снага.

Превела Сава Росић
Извор: „Геополитика“