МАРШАЛОВА СРБИЈА: ВУЧИЋЕВИ САВЕТНИЦИ У АКТИВНОСТИМА ДАЉЕГ СИРОМАШЕЊА ГРАЂАНА СРБИЈЕ

Како српска политичка елита и њени неформални центри међусобно сарађују, и како штите своје криминалне и коруптивне послове. Како избегавају кривичну одговорност и праве позоришну представу у којој се међусобно убијају и затварају, а на крају сви устају живи и здрави, само знатно богатији. Зашто је Србија опет дозволила да јој један човек, у овом случају Александар Вучић, буде и први тужилац и први полицајац и свети апостол који грми и оптужује своје лажне политичке противнике, а онда им прашта и рачуна на њихову лојалност и сарадњу.

Ових дана је Шешељев редов Вучић најавио да жели реконструисану Владу, јер за народ има Маршалов план! Најавио је довођење странаца који ће га саветовати, а они су, супротно Вучићевом обећању, уместо Маршаловог плана, најавили гладним грађанима да ће још дуго морати да стежу каиш. Вучић јесте, по сопственом признању тешко болестан, а и луд, али ко су људи који следе његову животињску намеру да, пре него што уме, заувек згази Србију?

Од како је састављена досадашња „двоглава“ српска влада, овдашња медијска служинчад је заражена игром лопова и жандара, скоро свакодневно користила наслов „Вучић најављује хапшења“ (та реченица на највећем интернет претраживачу, за сада има преко 90 хиљада резултата, и јасно говори о каквом је лудилу овде реч).

И заиста, човек који је био истовремено министар одбране, први потпредседник Владе Србије и такозвани координатор рада „свих служби безбедности„, издигао се изнад свих других политичких лидера у држави, ставивши себе у центар свих српских послова, као судбинска личност, „непоткупљиви“ Робеспјер из Француске револуције, коме нема премца у поштењу! Истина је, на жалост, знатно друкчија…

Када је почетком прошлог лета формирана нова Влада Србије, Таблоид је писао да је Александар Вучић дочекао својих пет минута, да покаже својим пријатељима из Демократске странке, како је баш он њихов истински спаситељ, и како ће вештом комбинацијом медијске галаме, и још вештијим одабиром споредних и безначајних криваца за мегаломанску пљачку Србије у последњој деценији, сачувати главе најодговорнијим и најистакнутијим личностима политичко-привредне хоботнице која некажњано и даље хара Србијом

Одговор је понудио он сам, оног дана кад се наметнуо као „цапо ди тутти цапи“ над овом корумпираном дружином препуном опљачканих пара, и кад је рекао да нема морално право да од Ђиласа одузима место градоначелника („Политика“ 7. септембра 2012. године), чиме је само потврдио да је најбољи баштиник демократске пљачке и кључни чувар њихових „тековина„!

Јер, није реч о Ђиласовој изборној победи или поразу, него о томе да је он постао један од најбогатијих људи, не само у Србији, него и у целом региону, користећи привилегије високопозиционираног политичког функционера. Ако то за Вучићу није био разлог за истрагу, него је разлог за „помиловање“, онда је и он постао озбиљан саучесник у свим Ђиласовим пословима!

     Синиша Мали, а лопов велики

Нико из врха Демократске странке, док је Вучић најављивао ”беспоштедну борбу” против корупције и организованог криминала, није остао без опљачканих пара.

Таблоид је објавио прошле у децембру прошле године извештај америчке финансијске организације Глобал Финанциал Интегритy о изношењу пара из Србије. Из наше земље је, пратећи токове новца, ова организација утврдила да су српски олигарси из Демократске странке, у последњих десет година узели 51 милијарду евра! Еј, 51 милијарду евра.

Александра Вучића то није интересовало.

Да подсетимо: када је 7. јула 2008. године формирана Влада на челу са Мирком Цветковићем, Вучић је одмах прекинуо све контакте са Александром Никитовићем, шефом кабинета дотадашњег премијера Војислава Коштунице, и отишао у загрљај Миодрагу Ракићу, шефу кабинета председника Србије Бориса Тадића.Таблоид је описао ову педерску везу…

Ракић је снабдевао огромним количинама новца Александра Вучића, који је, заједно са Томиславом Николићем, са њиховим посланичким клубом Српске радикалне странке, добијао милионске своте новца да ”не таласа”.

Док су Тадићеви мафијаши (Божидар Ђелић, Мирко Цветковић, Драган Шутановац, Драган Ђилас, Душан Петровић, Бојан Пајтић…) немилосрдно пљачкали Србију, кредитне линије, банке, државна и јавна предузећа, фондове, Ракић је плаћао свог дечка Вучића да радикали у народној скупштини не дижу глас.

Тек данас сазнајемо да је један од саветника Александра Вучића и Синиша Мали!

Синиша Мали је у тиму првог потпредседника Владе и игра главну улогу када су финансијски сектор и привреда у питању. Учествовао је од самог почетка у преговорима Етихада и државе у вези са продајом ЈАТ-а, а и „мозак“ је модела реструктуирања ЈАТ-а и решавања спорних питања националне компаније која су кочила договор са Етихадом. Он је тај проблем решио, тако што је ЈАТ поклонио емиру Ел Заједу! Још приде је Влада Србије узела на лизинг девет авиона који ће радити у новој фирми! Да смо правна држава, Вучић би добио доживотну робију.

     Ко је Синиша Мали?

У његовој биографији стоји да је завршио економски факултет у Београду, магистарске студије на Wасхингтон Университy ат Ст. Луис, Олин Бусинесс Сцхоол, док је докторат бранио на београдском ФОН-у.

У наизглед беспрекорној биографији у очи упада податак да је управо господин Мали био директор за тендере у Агенцији за приватизацију и то баш у периоду од 2001. до 2003. године, када су на челу Агенције били најпре Владимир Чупић (бивши директор Хyпо Алпе Адриа Банке, а садашњи АИК Банке) и бивши премијер и министар финансија Мирко Цветковић. У том периоду склопљени су и штетни консултантски уговори са Делоитте & Тоуцхе и Цес Мекона, Звонка Никезића, који је због њих био годину дана у притвору.

Према подацима које је објавио ЦИНС, у периоду када је Мирко Цветковић био директор Агенције за приватизацију, а Синиша Мали директор за тендере, раскинуто је 550 уговора, што је највише од формирања Агенције!

Синиша, кажу, јесте мали, али лопов је велики. Он се и данас у Демократској странци високо котира међу најбогатијим члановима жуте партије. Тако је лопов из ДС-а кључни је саветник Александра Вучића!

Данас су потврђени сви текстови објављени у Таблоиду прошле године, у којем смо тврдили а Вучић има главни задатак – да сачува опљачкани новац и да остави на слободу мафију Бориса Тадића, из чије руке је и он пуно позобао.

Да ли Вучић зна шта је Маршалов план? На питање новинара Курира – Шта ће бити најболније тачке у вашем Маршаловом плану? – Вучић је рекао:

“То што ћемо морати да спроведемо реформу јавне управе. Што значи да ће неки људи морати да нађу нешто друго да раде. Мораћемо да урадимо реструктурирање јавних предузећа, што значи да неки партијски чиновници неће моћи да раде оно што су до сада. Биће тешка и пензиона реформа – мораћете с више година да идете у пензију, а не као што је до сада било, да неко са 35 година нађе начина да се неоправдано пензионише. Не може више!

То модерна и озбиљна држава не може више да издржи.

Нисте ме питали о лепим стварима, а мислим да можемо да изградимо 30 изванредних хотела, и скупих и јефтиних, на обали Дунава, да изградимо марине, плаже, можемо да увежемо то с Борским језером, да наше бање подигнемо инфраструктурно, да у њих доведемо и Кинезе и Јапанце, пошто они то траже.

Треба да завршимо Бистрицу, Топионицу у Бору, „Петрохемију“, с „Мубадалом“ да завршимо фабрику чипова, „Бош“ нам долази у Пећинце – 600 људи се запошљава, у наредним годинама очекујемо пет хиљада нових радних места, у понедељак нам долази „Мерцедес“ на разговор…”

То је, по Вучићу, његов, Маршалов план! А на питање када ће, према том плану, обичном човеку бити боље – Вучић је поручио:

“Важно је да обичан човек види да то иде у неком бољем смеру. А за годину-две очекујем да људи и на сопственом примеру виде да им је нешто лакше. Ми то без подршке обичних људи не можемо да радимо. Зато то нико није ни хтео досад да ради. Плашили су се да ће људи изаћи на улице. Па добро, нек изађу. Ми то морамо да изведемо. Ако неко зна боље решење, нека каже. Ја мислим да нема бољег.”

Да подсетимо читаоце: Маршалов план је програм америчког председника Хари Трумана донет након завршетка Другог светског рата, а садржао је програм помоћи западноевропским државама од неколико стотина милијарди долара, помоћ у роби, машинама, тракторима, авионима, као и помоћ у храни.

И у Србију је, након 1948. године стизала помоћ у храни, а најпривлачнија су била јаја у праху, названа Труманова јаја. Толико да Вучић зна о чему прича. Уместо Труманових, он нам нуди своја јаја. Не хвала! Уместо новца и хлеба, Вучић најављује да ће довести странце у Владу које ћемо скупо плаћати, док стежемо каиш.

Ко је Лазар Крстић, нови министар финансија? И о њему пишемо у овом броју, у тексту под насловом: Мали Лаза, Вучићева маза. На питање шта је саветовао Крстићу, кад му је понудио да буде министар финансија, и на шта сте га је упозорио – Вучић је одбрусио:

– Рекао сам му: „Сине, имаћеш много проблема.“ Рекао сам му да ће све бити много горе него што мисли. Да су тренуци славе кратки, да после тога долази критика, јер у Србији сви показују своју снагу ако некога што јаче опсују. „То, сине, и тебе чека. Ако си спреман то да прихватиш, уђи у арену. Ако ниси, онда немој ни улазити. Да ће те неко чувати у стакленој кугли, да ћеш бити заштићен – нећеш. Ја ћу ти помоћи, ја ћу те штитити од свих тешких потеза, рећи ћу да је то наша заједничка идеја, па ће то искористити да ударе по мени. Али мораћеш да очврснеш, да се тучеш, да се бориш, јер све реформе које мислимо да спроведемо болне су и тешке, али направиће нам нормалну земљу.“

     Шпијун за домаће задатке

Некадашњи канцелар Аустрије, Алфред Гузенбауер, требало би ускоро да за огромне паре постане саветник Александра Вучића „за економска и политичка питања“. У својој биографији он има таквих детаља које би сваки сценариста шпијунских филмова пожелео да прочита.

За јавност у Србији је од изузетне важности податак да је Гузенбауер био у надзорном одбору аустријских грађевинских гиганата, „Старбаг“ и „Алпина“ (која је направила мултимилионске штете српској путоградњи, и у међувремену пропала, а Вучићева влада је најавила да подноси тужбу против Алпине тражећћи 75 милиона одштете).

Али, оно по чему ће свакако бити упамћен, то је његова „епизода“ коју је одиграо у Казахстану, где је такође био саветник за економска и политичка питања, након одласка са функције канцелара Аустрије. Епилог ове његове авантуре завршио се више него ружно: аустријско тужилаштво покренуло је истрагу против Алфреда Гузенбауера због прослеђивања поверљивих аката обавештајној служби Казахстана! Дојаву о „пословима“ Гузенбауера, аустријанцима су доставиле руске обавештајне службе!

Као дотадашњи вођа аустријских социјалдемократа, Гузенбауер се одједном нашао под истрагом због одавања државних тајни обавештајној служби Казахстана, а тим поводом су сви водећи бечки медији о бившем канцелару дописивали до тада необјављене детаље.

У мају месецу 2007. године, састају се бивши хрватски премијер Иво Санадер и тадашњи аустријски канцелар Гузенбауер, што је касније, након пада Санадера и оптужби поводом његових коруптивних послова, постало и предмет истраге хрватске полиције.

У почетку, бечко правосуђе је стидљиво давало изјаве да постоје неке предистражне радње, али је касније постало јасно да су те „радње“ имале највећи могући опсег, јер су у питању биле тешке оптужбе које су руске службе добро документовале.

Ипак, због опасности да овако шокантни подаци не дођу у јавност, информације су одмах добиле ознаку „Строго поверљиво“. Свака страница појединачно у истражном акту, заведена је под бројем 4Ст 21/13б. Гузенбауер се у њему терети за недозвољену обавештајну делатност, описану параграфом 256 кривичног закона – успостављање и одржавање обавештајне мреже на уштрб државних интереса Републике (Аустрије).

Аустријско тужилаштво, према добијеној документацији од руских обавештајних служби, оптужило је бившег канцелара да је, доставио државној полицији Казахстана више од 40.000 страница са комплетним подацима о припадницима казахстанске опозиције који уживају политички азил у Аустрији, укључујући и податке о Рахату Алијеву, највећем ривалу казахстанског председника Нурсултана Назарбајева. Цена за ову информацију није била мала. Противречни су подаци из аустријске штампе, али је реч о милионима евра.

Као зет председника Назарбајева, Рахат Алијев је постао шеф по злу чувене казахстанске тајне полиције КНБ, а касније је био именован за амбасадора у Бечу. Будући да је био особа од највећег поверења, Алијев је преко бечких банака пребацио више милијарди долара на рачуне и у трезоре западних и оф-шор банака.

Део новца, Алијев није пребацио на државне већ на своје личне рачуне. Алијев се касније правдао да је тај новац био одвојен како би финансирао рад опозиције у илегали. У међувремену, Алијев је променио име и пребивалиште када је доспео у сукоб са тастом, председником Нурсултаном Назарбајевим. Ново презиме Алијева – Шораз – као и нова адреса пребивалишта на Малти, одмах су били познати „централи“ у Казахстану. Наравно, уз помоћ Гузенбауера који је и те податке продао.

Али, горе од свега што је могло да задеси политичку елиту Аустрије, било је одавање низа података о истакнутим, бившим аустријским политичарима који се данас професионално баве лобирањем. Гузенбауер се није двоумио ни око денунцијације својих бивших колега из парламента.

Међу жртвама његове шпијунске активности, нашао се министар полиције Карл Блехе и Гинтер Платер. За њих је обелодањено да су се лично заузели да се Алијеву, односноШоразу, одобри азил у Аустрији, и то баш у време када је у Казахстану у одсуству осуђен на 40 година робије.

На тржишту белосветских стручњака за пљачку и економску пропаст, Гузенбауер се високо котира. Кажу да течно говори италијански, француски и шпански, а многи аустријски инвеститори имају пуно поверење у њега, те су му поверили и одговорност за њихову имовину.

Тако је шеф Штрабаг-а, Ханс Петер Хазелштајнер, Гузенбауера поставио у Управни одбор ове компаније, за годишња примања у висини од 50.000 евра. Богаташ из аустријске покрајине Тирол, Рене Бенко, довео је Гузенбауера у управни одбор своје фирме Сиња прајм селкшн АГ (Сигна Приме Селецтион АГ), преко које управља својим царством некретнина.

У Јужној Америци, Гузенбауер је саветник у фирми „Новоматик„, која се бави играма на срећу, а у чилеанској компанији „Екитас капитал“ председава Европским фондом.

Својим саветима помагао је и Хипо Алпе Адриа банци (епилог: пљачка међународних размера, један бивши председник владе у затвору, на стотине јавних личности из Аустрије и са Балкана под истрагим), немачкој ВАЦ групацији…

Све пословне трансакције, Гузенбауер обавља преко своје фирме Гузенбауер Пројектвиклунг унд Бетеилигунг ГмБХ (Гусенбауер Пројектентwицклунг & Бетеилигунг ГмбХ) која има седиште у центру Беча.

Ако је све овако, онда је питање ко је коме добро дошао. Вучић Гузенбауеру или Гузенбауер Вучићу?

©Гето Србија