Главу дајем, ал’ свој народ не остављам

Епископ горњокарловачки Сава Трлајић је рођен 6. јула 1884. године у Молу, од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Основну школу је завршио у Молу, а велику класичну гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет је завршио у Београду, а правосудни испит је положио на Правном факултету у Загребу. Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године. Од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран је за референта, а нешто касније и за секретара Светог архијерејског синода СПЦ.

Монашки чин је примио 1929. године као удов свештеник. Замонашен је у манастиру Крушедолу, произведен у чин архимандрита и постављен за старешину манастира. На положају настојатеља манастира Крушедола остао је до избора за викарног епископа сремског.

Хиротонисан је 30. септембра 1934. године у Сремским Карловцима од стране патријарха српског Варнаве.

Као викарни епископ сремски, до новембра 1936. године, вршио је дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке. Од новембра 1936. године до почетка 1937. године вршио је дужност председника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. На том положају га је затекао избор за епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком. Устоличен је 4. септембра 1938. године у Плашком.

Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.

Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Плашком. Дана 21. маја 1941. године у Плашки је дошло око 100 усташа ради преузимања власти од стране Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца „нове католичке државе Хрватске“. Иста судбина је задесила и следеће свештенике: протојереја Иса Ј. Пејновића, архијерејског заменика, протојереја Милана Докмановића, пароха плашчанског, протојереја Милана Рајчевића, црквеног тужиоца, јереја Петра Вучинића, члана Црквеног суда, јереја Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, јереја Милана Ђукића, секретара Епархијског управног одбора, јереја Јашу Степанова, пароха плашчанског, јереја Ђорђа Стојановића, вероучитеља, и јереја Станислава Насадила, пароха у Личким Јасеницама.

Дана 23. маја 1941. године усташе су дошле у владичански двор, иселиле епископа Саву, а сав намештај из двора натовариле на камионе и одвезле у Огулин. Дана 8. јуна у владичански двор је са групом усташа дошао усташки логорник и велики злочинац Јосип Томљеновић. Одмах је наредио да се усташком одреду, који је дошао са њим, предају епархијски новац и хартије од вредности. Епископу Сави је наредио да одмах напусти Плашки и оде за Србију. Владика је то одбио да учини и том приликом му је нагласио да је он легални епископ горњокарловачки и да не може напустити своју епархију, а да они са њим могу радити шта им је воља.

Епископ Сава је ухапшен 17. јуна 1941. године. Са њим је ухапшено и тринаест виђенијих Срба из Плашког. Ухапшени су и свештеници Богољуб Гаковић, Ђуро Стојановић и Станислав Насадил. Усташе су их одвеле и затвориле у шталу Јосипа Томљеновића, коју су чували наоружани усташки војници. Сви затвореници, а посебно епископ Сава, свакодневно су били страховито мучени и злостављани.

У штали Јосипа Томљеновића остали су нешто више од месец дана. Дана 19. јула 1941. године усташе су повезале све затворенике, сврстале их по двојицу у ред, одвеле на железничку станицу у Плашком како би их возом отпремили за Госпић. На железничкој станици у Плашком провели су време од 10 часова увече до 5 часова ујутру. Најтеже је било епископу Сави коме, иако је био везан у ланце, нису дозволили ни да седне и да се одмори.

Епископ Сава и група Плашчанских Новомученика стигли су у Госпић 20. јула 1941. године. Са железничке станице у Госпићу одведени су у госпићки затвор, где су страховито мучени и понижавани.

Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије Јевтић у својој књизи Српска Црква у Другом светском рату наводи податак да је епископ Сава 8. августа 1941. године виђен у дворишту казненог завода у Госпићу. Био је везан и постављен на кишу. Епископ Сава је и ту тортуру стоички и мирно поднео.

Половином августа 1941. године из госпићког завода изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица, и одведено путем према Велебиту. У тој групи је био и епископ Сава Трлајић. Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту у августу 1941. године убијено око 8000 Срба. Других података о мученичкој кончини епископа горњокарловачког Саве Трлајића нема.

Свети архијерејски синод СПЦ је у току рата више пута интервенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха (о томе видети у књизи епископа Атанасија Српска Црква у Другом светском рату).

Свештеник Јован Силашки је у једном броју Банатског весника, часописа Банатске епархије, под насловом „Главу дајем, ал’ свој народ не остављам“, објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и једно сведочанство о његовом страдању. У наредним редовима преносимо део тога сведочења.

„…Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти ‘хрватски’ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио:

‘Главу дајем, ал’ свој народ не остављам!’

Да се надбискуп није шалио, видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: ‘Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли’.

Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.

Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао.

‘Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?’, упитао је непознати Сараволца. ‘Чуо сам да је био свештеник у Башаиду’.

‘Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао’.

Затим је упитао непознатог:

‘Откуд познајете владику?’

‘Био сам непосредан сведок његовог страдања’, одговорио је незнанац. ‘Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа’.

Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име….“

Фејсбук објава